Можда до сада најочигледнији примјер оспоравања Лукашенка и његово скидање са власти затражио је Џон Мекејн који је у току немира у Египту и свргавања Хоснија Мубарака поручио да чувеног „Баћку“ чека иста судбина као и свих арапских лидера.

Рабити морални императив ради фаворизовања једне стране у туђем грађанском рату води у још већу замку. Интервенциониста нужно постаје повезан са накнадним понашањем фаворизоване стране. 

А да ли је крај илузије о политичком идентитету ЕУ узрок, опште узев, неуспеха левице у Европи, тј. да ли ће левица у европским земљама бити суочена са све већим проблемима од којих данас видимо тек део, исто тако је изузетно сложено питање.

Посебно је дегутантно на који начин Жарковић тријумфалистички цитира делове текста адвоката Бранка Павловића који је, наводно, славодобитно изашао из Мишковићеве канцеларије када је за мале акционаре Це Маркета обезбедио дуплу цену него што је нудио Меркатор.

Вашингтон је деценијама сувише промискуитетно користио двоструке стандарде у спољној политици и платио је високу цену за такав цинизам. На несрећу, судећи по лицемерној реакцији на арапско буђење, изгледа да је и Обамина администрација још једном одабрала исти пут

Није ли вучићевско-медијска халабука о хапшењима везаним за корупцију само перфидна покривалица за наш све већи национални суноврат? Не прикрива ли се њоме „наше“ нарастајуће прихватање и признање независног Косова?

Можемо нпр. од њих чути: Коштуница је „светло на крају тунела“. Али, нисмо ли у тунелу великим делом захваљујући њему? Такође се прича: Коштуница је „мудар“, Коштуница је „у праву“ и томе слично. Али мудар човек је у праву унапред, а не уназад.

Ако нам прете, онда сте дужни и човечанству. Нека људска раса зна шта чине Западњаци чија су уста пуна демократије, поштовања људских права и свега осталог са чиме манипулишу људима. Подсетићу вас шта они воле да говоре: „Демократије међусобно не ратују.“

Не мора свако да воли животиње. Неко једноставно нема осећаја, или није наклоњен томе. Нисмо сви исти, и то је у реду. Али мора свако да поштује живот. Нико нема право ничији живот да узима, јер му га није ни дао. А ако неко нема осећаја, а не жели ни да поштује живот, онда мора да се научи да поштује законе.

Озбиљна држава на првом месту поштује свој устав, чува достојанство државе и свог народа и негује самопоштовање. Такву државу ће поштовати и уважавати. Понизност није одлика малих већ „банана“ држава.