Мишковићеве "претње смрћу" и затворски пасуљ

Када је пре одласка у САД потпредседник Владе Србије Александар Вучић најавио да ће се за недељу дана „затрести цела Србија“ од нових случајева корупције који ће бити разоткривени, многи су се питали шта се то спрема, да би након његовог повратка убрзо сазнали о чему је реч – он је заправо тада најавио хапшење Мирослава Мишковића и још девет особа у вези са спорним приватизацијама. У међувремену, имали смо прилике да чујемо разна тумачења тога да ли су потези Мирослава Мишковића у вези са приватизацијом путарских предузећа легални или нису, али чини се да је тих дана мало ко имао жељу да скрене пажњу на понашање српских медија (НСПМ је ту један од ретких, ако не и једини, позитивни пример[1] [2]). После свега виђеног, ипак се стиче утисак да су се наши таблоиди овога пута мало занели у својој намери да Мирослава Мишковића представе као српског Ал Капонеа (што је адекватно поређење уколико је Вучић „Елиот Нес“ – мада неки већ почињу да га пореде и са Владимиром Путином[3]).

Пре свега, ради се о (рекло би се) најбитнијој вести у дану када је Мирослав Мишковић приведен, а то је да је он претио смрћу Вучићу, наводно рекавши да исти „неће доживети емисију Сведок на РТС-у“ која је требало да се емитује те вечери. На страну што је тешко претпоставити да би неко попут Мирослава Мишковића био до те мере наиван да би тако нешто могао да изговори док је на саслушању, држаћемо се само објављених вести и сведочења људи који су у то били укључени.

Наиме, свега неколико сати након што је Мишковићу одређен притвор, постало је апсолутно немогуће избећи хистеричне наслове у свим медијима о претњама смрћу које је Мишковић наводно изговорио. Вест је убрзо постала нека врста морбидне сензације, директор полиције Милорад Вељовић ју је и потврдио[4] непосредно након објављивања, а сам Александар Вучић је у емисији „Сведок“ (коју је ипак, на срећу, дочекао) поменуо да „зна шта му је Мишковић у бесу поручио“, чиме је и сам, додуше помало уздржано и „скромно“, потврдио ту информацију.

Како су изгледале сутрашње новине, тешко је описати у једној реченици, а коментари су се кретали од згражавања да је „тако нешто могуће данас у Србији“, до отвореног лицитирања о броју година које би Мишковић могао да проведе у затвору због тих претњи[5][6], док је рецимо лист „Ало“, вероватно у покушају да буде ексклузивнији, објавио да је Мишковић заправо два пута претио смрћу Вучићу. Мало ко је тих дана обраћао пажњу на демантије које су упутили Мишковићеви адвокати, јер се чини да је тренутак био погодан за максимално јавно искоришћавање Мишковићеве „претње смрћу“. Али, након што су се медији мало стишали, у емисији „Утисак недеље“[7] шеф радне групе за испитивање приватизације Богдан Пушић је коначно ширем аудиторијуму открио шта је Мишковић заиста изговорио на том саслушању, а радило се о његовом уверењу да неће бити задржан, па је рекао да „Вучић може да откаже емисију јер он сасвим сигурно неће бити ухапшен“, што би значило да је Мишковић хтео да каже да Вучић неће имати са чим да се похвали у тој емисији. На тај начин је српска јавност, скоро шест дана након привођења, коначно чула шта се заиста десило. То што је тиме био потврђен и деманти који су Мишковићеви адвокати доставили непосредно након прве појаве те вести више никога није превише интересовало на српској медијској сцени, али се зато наставило са медијским и политичким искоришћавањем тог хапшења.

У томе се поново посебно истакао лист „Ало“, који је у броју од 18. децембра на насловној страни као ударну вест "обзнанио" да се Мишковићу огадио затворски пасуљ, па је због тога почео да наручује храну. Колико је апсурдно тако нешто објавити на насловној страни једних дневних новина у држави попут Србије, у којој постоји много већих проблема и иначе, а поготово у данима када се одлучује и о будућности српског народа на Косову и Метохији, јако је тешко речима описати, чак и кад би та вест била тачна. Међутим, и та „вест“ је демантована два дана касније, када је неименовани извор из Централног затвора рекао за „Блиц“ да се Мишковић није жалио ни на шта, па ни на храну[8].

По обичају, сви ови „медијски аутоголови“ се брзо заборављају, јер за њих по обичају нико и не одговара чак ни пред судом јавности. Такође, нећемо сазнати у догледно време ни одговоре на нека битна питања, ко је проследио ову (полу)лажну информацију медијима, ко је рекао медијима и фотографима на ком улазу ће бити спроведен Мишковић, као и зашто су директор полиције Вељовић и потпредседник Владе Вучић тог дана играли улоге као да су те претње биле јасне и стварне. То јест, да ли је неко обмануо њих - или су они обмањивали јавност?

Што се наших таблоидних медија тиче, могло би се закључити да смо сведоци једне кампање у којој су готово сви они, без обзира на стварне или измишљене разлике, уређивали свој простор на готово идентичан начин зарад неког циља који тешко да се може сматрати за погодан по српску јавност и државу, а поготово се не може сматрати као (и не може бити) допринос стварној и озбиљној борби против криминала и корупције. То сазнање уједно олакшава и тражење одговора које је пре извесног времена поставио Петар Делић у тексту „Српски медијски рат – битка за слободу медија или прерасподела плена?“[9]. Тешко је поверовати у то да ће у оваквој средини било каква слобода, а поготово слобода медија, бити разлог за неки медијски рат. Пре ће бити оно друго.