Посебно је дегутантно на који начин Жарковић тријумфалистички цитира делове текста адвоката Бранка Павловића који је, наводно, славодобитно изашао из Мишковићеве канцеларије када је за мале акционаре Це Маркета обезбедио дуплу цену него што је нудио Меркатор.

Када родитељи коначно схвате да им протести и сликање по новинама неће помоћи да реше проблем, неки од њих крену да га решавају сами. Рецимо, на најближем курсу дечјих борилачких вештина.

Као што опструкције нема у републичком парламенту, као што је није било у вождовачкој Скупштини, тако је нема ни у градском парламенту. Ради се о указивању на систематско кршење закона које се одвија од стране представника власти, и које је почело одмах након избора.

О томе да су Немци, макар у сфери душевног растерећења, међу највећим профитерима медијске сатанизације Срба, подсетила ме је једна књига. У питању је „Историја Србије од 19. до 21. века“, немачког историчара, професора на Берлинском универзитету, Холма Зундхаусена.

Ето, то су путиновске границе. С једне стране, не прихвата ситуацију која води ка крају Русије. С друге стране, апсолутно нема тих црта или особина које су неопходне да би заиста предложио озбиљан и аргументован, национални, метафизички пројекат патриотизма.

Можемо нпр. од њих чути: Коштуница је „светло на крају тунела“. Али, нисмо ли у тунелу великим делом захваљујући њему? Такође се прича: Коштуница је „мудар“, Коштуница је „у праву“ и томе слично. Али мудар човек је у праву унапред, а не уназад.

Не гласају за Чеду само они који су антисрпски испрограмирани, који живе у коминтерновском уверењу, преобученом у ново мондијалистичко рухо, да су Срби „зао“, „хегемонистички народ“, док „напаћени народи“ око њега, шта год да раде, априори поступају исправно! За ЛДП из ината гласају и многи којима се све смучило.

Не мора свако да воли животиње. Неко једноставно нема осећаја, или није наклоњен томе. Нисмо сви исти, и то је у реду. Али мора свако да поштује живот. Нико нема право ничији живот да узима, јер му га није ни дао. А ако неко нема осећаја, а не жели ни да поштује живот, онда мора да се научи да поштује законе.

Свако ко је наручивао такси, зна да га из централе прво преслишају о томе где би он то да иде. Не питају они дивана ради, већ да виде да ли им се свиђа оно што имате да кажете. „Од Славије до Калемегдана? Жао нам је, нема слободних возила, назовите касније“, саопштиће вам.