Srbija nikada neće ostati bez Kosova osim ako sama Srbija ne prizna ovu NATO tvorevinu. Verujem da u Narodnoj skupštini Srbije nikada neće biti većine za takvu odluku.

Sindikalne vođe su bile stalno na čelu pritisaka na kolebljive narodne poslanike da obore vladu i izazovu izbore koji bi mogli da okončaju Papandreuovu političku karijeru. Posle njegove nepromišljene najave referenduma i događaja koji su usledili, možda će i postići to što žele.

Uopšte ne kažem da se ne smeju iznositi ideje, pa i ideja o podeli, koju, vidim, zastupa i Jevgenij Primakov, ali se one ne mogu uvoditi na mala vrata, pogotovo ne od stranaka koje javno zastupaju stav o celovitosti Srbije i koje arbitriraju o tome ko je navodno iskren, a ko nije u odbrani Kosova.

Možda Papandreu pokušava da iznudi još ustupaka od Francuske i Nemačke. U tom slučaju mogao bi da se vrati u Atinu i kaže da je pogodio još bolju ponudu. Ali nije izgledno da su Francuska i Nemačka raspoložene za cenkanje sa iznuđivačem.

Time što su SAD i pojedine članice EU priznale Kosovo nije dobijeno ništa osim novog "severnog Kipra". U ovom slučaju mnogo toga građeno je na političkom živom pesku i, pravno gledano, nezavisno Kosovo je mrtvorođenče.

Pristalice različitih modaliteta ove strateške opcije na francuskoj političkoj sceni su lideri levice, centrista Fransoa Bajru i izdvojena frakcija vladajuće UMP na čelu sa Domenikom De Vilpenom, koji je formirao i novu stranku čiji je lider Pokret za republiku.

Potpuno je neobjašnjiva sama pomisao da bi neka zemlja mogla da se podvrgne samoizolaciji. To se još nikada u istoriji sveta nije dogodilo. Reč je o najgorem vidu propagande, kaže u intervjuu „Politici” Vojislav Koštunica.

I upravo je u tome bila - i nažalost ostala - ključna greška zapadne i domaće liberalne elite. Đinđić, sa svim svojim dobrim i lošim osobinama, nije došao na vlast u jednom stabilnom demokratskom poretku, sa jakim demokratskim ustanovama i oveštalim demokratskim pravilima igre koji bi podsticali njegove vrline i ispravljali njegove mane.