Какав је кредибилитет неопходан држави Србији да би поставила питање несрећника страдалих у Задру, Загребу, "Олуји", Сарајеву, Мостару, Приштини, Пећи? Од када се то захтева кредибилитет да би се тражила правда за поклане и прогнане?

Пречесто сам слушао њихове поуке типа: „Ма пусти Косово, далеко је то“. Е сад вам је „Косово“ летело дроном изнад глава. Где још треба да вам дође да бисте схватили да Косово није далеко. Да је Косово увек ту, докле год има Србије. Да Србије без Косова нема, као што нема ни Косова без Србије.

Градска власт Новог Пазара је ''побратимила'' овај град са неким насељем у Турској, по имену Пендик, а одмах затим је променила називе места где живе само Срби. Село Црквине у општини Тутин, које се и у време турске окупације звало тако, сада се зове Кадилук!?

И ван буџетског питања, основна британска критика је у томе да је ЕУ умешана у свашта, што би било боље оставити у надлежности националних држава – а да је тако притицање моћи непрекидно деценијама обављано у правцу ЕУ центра.

Србија је још увијек далеко од Вилија Бранта, а такав чин ће у коначници бити неопходан. Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона.

Мас је очекивао да ће његов блок довољан број места за организовање референдума, али бирачи у Каталонији су, иако су подржали борбу за независност, ускратили већинску подршку странци КиУ Артура Маса, чија се политичка агенда у доба распламсавања кризе сводила искључиво на причу о независности.

Амбиција једног министра да се обрачуна са једним дневним новинама доћи ће главе већини српских медија и већини српских главних уредника. Драконске милионске казне које прописује Предлог закона напросто не остављају могућност нормалног бављења новинарством у овој земљи.

Ова истраживања, са једне стране, дакле, упућују да Унија више не само да нема јавни имиџ алтернативног, авангардног и/или прогресивног пројекта, већ се појављује као застарели лик једне концепције коју је нови век у различитим аспектима у највећој мери превазишао.

Од свих грешака које се могу приписати овој влади, та је највећа – претерана обећања. Влада је далеко од реализације прокламованог. Она није нашла решење тешке загонетке актуелне светске кризе, али једно је успела – избегла је слом, панику, масовнија банкротства.

Данас имамо потпуну неконтролисаност многих процеса и потпуну неодговорност. Створен је систем не само корупције, већ и систем тоталног неиспуњавања закона, наредби, инструкција. Закон постоји, али се он неизвршава или се извршава наопако, све зависи од суме мита.