Што се Вучића тиче, пажљиво посматрање не само његових често конфузних и намерно противречних формулација, него још више његових гестова, мимике и реакција на излагања појединих посланика (а, пре свега, моје маленкости) ипак не оставља простора за сумњу да се дефинитивно спрема на потписивање „правно-обавезујућег споразума“ 

Битно је указати на очигледне примере „шибицарења“ са истраживањима јавног мњења и упозорити јавност да не наседа на превару. Шибицари ће се свакако љутити, викати, вређати, али на крају ћемо сви схватити с ким имамо посла.

Република Србија је данас угрожена противправним споразумима којима су српске власти нарушиле међународно и унутрашње право и саму државност Републике Србије.

Актуелни ултиматум из ЕУ, достављен Србији и Косову пре 3 дана, чија тачна садржина није обелодањена (на захтев делегације ЕУ), последица је и производ више од 20 година дубоких фрустрација у односима између ЕУ и Србије (као и ЕУ и Косова). Главни разлог су изневерена очекивања. Оно што ЕУ данас може понудити Србији и осталим државама не-чланицама све је мање привлачно, пре свега зато што се чланство у ЕУ више не може обећати с било каквом извесношћу, а остале погодности које се нуде нису довољне. То значи да Европској унији остаје само мотка. Шаргарепе су потрошене. У свим испитивањима јавног мњења у Србији подршка чланству у ЕУ је константно испод 50%.

У сваком случају, Србе и Русе вежу бројне и вишеслојне нити, које су издржале многа искушења, па ће – надајмо се – вероватно издржати и преживети чак и ову нападну, контрапродуктивну и пречесто карикатуралну љубавну офанзиву Вучићевих ботова и таблоида. 

Агресија, ароганција, оптуживање, подметање... то је понашање које избија из готово сваке примијерове реченице, из готово сваког његовог наступа. Он је постао личан, личан не само у односу према новинарима, већ и у односу према готово свим функционерима или особама из јавне сфере.

Потпуно је исправна порука председника Србије Александра Вучића и високих државних званичника да наша држава неће бити слуга ни Русије ни Америке.

Јер ако он оде, доћи ће, нешто ми говори, неко тактичнији, обзирнији, мудрији и предусретљивији. А ми ћемо одмах, наивни и жељни људске речи, помислити да је то стварно, а да је Кристофер био само грешка и некаква ружна сенка. А није. Кристофер је баш оно што јесте. 

Заиста, није српски ћутати ако су у фокусу значајне националне, идентитетски важне теме, али како није српски ћутати, тако није српски ни ма шта говорити, поготово не пријетити, обмањивати, манипулисати...

Нема мистерије. Србија се развија споро или никако зато што су инвестиције мале, такорећи никакве.