Неправедно потискивање српске ћирилице са службених регистарских ознака и њена скандалозна замена потпуно нестандардизованом „проширеном гајевицом“ представља најозбиљнији, културолошки, али и технички проблем који нови правилник намеће.

Председник Републике Србије би морао бити оличење демократске културе, умерености, али и гарант критичког дијалога у нашем друштву. Ипак, далеко је он од тога да буде председник свих грађана Србије. Ту намеру није никада ни имао, јер увек наступа као острашћени напредњачки партијски апаратчик, који отворено изјављује да њега не обавезује већинска воља народа.

Није ово реприза Максимира већ његова пародија. Може ли симболика „дана када су Војвођани покрадени у Београду“ да учини више од свих вапаја „где су наши новци“? И зар Ненад Чанак није добио симбол вредан дивљења - паролу „Вратите нам Куп!“

Зашто је битна ова бламажа Светске банке? Зато што је ово последње поглавље у тужној причи о “економском стручњаку” која је основа политике Запада према сиромашним земљама од краја Другог светског рата.

Као и у случајевима напада на Ирак и Југославију, Либија је била принуђена на истовремени сукоб са неколико непријатеља. Као што је познато, западне државе не делују појединачно

Француски председник је рекао да ова криза не значи крај капитализма. У томе је потпуно у праву, али требало би да зна да његови предлози и мере представљају велики допринос крају капитализма. Ти предлози не воде у некакав “нови капитализам”. Напротив – реч је о повратку „старом социјализму”.

Такође, иако је Ивица Дачић изјавио да је Београд прихватио предлоге, јер су они сада много прихватљивији за Србију него у ранијим рундама преговора, остаје утисак да се ипак ради о додатном попуштању српске делегације, јер се раније помињала заједница од десет српских општина.

Није пријатно када се Међународни монетарни фонд умеша у домаће послове. Али, овог пута је, верујем, подршка посебно добродошла, јер олују која се назире иза западних граница није добро дочекати без маневарске резерве.

Техеран је тешко оптерећен војном подршком Дамаску, док је пад цена нафте осиромашио обе земље, стварајући велик буџетски дефицит, што ограничава капацитет да се поднесе један конфликт широког опсега и дугог трајања.