Српска медијска сцена, са својим црно-белим, клаустрофобичним дискурсом „модерног и назадног“, „глобалног и локалног“, представља парадоксални доказ преживљавања глобализације на локалном плану.

У сваком случају, даљи односи са Русијом ће зависити од решавања косовског проблема, и докле год Русија држи у рукама вето, нико неће моћи да је заобиђе. Уколико Русија буде изгубила тај кључ који има у рукама, вероватно ће изгубити и ово мало утицаја на Балкану.

Грађани Србије , који су се од 1990. године наовамо већ више пута опекли на изборима, имали су довољно прилика да увиде како су обећања политичара, заправо,  обмане,  и да  су они за политичаре занимљиви само као гласачка машина. Која им је неопходна, али коју веома мало поштују.

Квиз Тренутак истине настао је у Колумбији и укинут је после признања учеснице да је унајмила плаћеног убицу да јој ликвидира мужа. Просто као пасуљ: одговорите тачно пред својим најближима и камерама на 21 интимно питање из свог приватног живота и богат сте човек.

 Монтенегрински национализам ужива пак највећу подршку. Њему наши антинационалисти толеришу све оно што другима не пролази. У њиховом случају, наши „борци против сваког национализма и нетолеранције“ прећутаће чак и позив на спаљивање храма СПЦ и људи око њега од стране државних службеника[15] неупоредиво бенигније ствар бити „доказ опште фашизације друштва“

Ако су се ко зна колико пута до сада гђа Меркел, г. Оланд или неки трећи државник њиховог ранга потрудили  да одвоје своје драгоцено време и стигну на  међународна такмичења како би бодрили врхунске спортисте из својих земаља, да ли је постојао неки разлог да тако нешто  не учини и председник наше Републике?

Није рационално да сви имају право гласа само зато што задовољавају одређену старосну границу. Контрапродуктивно је да рудари гласају како уредити здравство, да доктори гласају о уређењу саобраћаја. Нико није довољно компетентан да одлучује о свему.

Опозиција каква год да је, мора да критикује власт - то је њена дефиниција. Али наша власт непрестано понавља да је критика заправо мржња - „они мрзе Вучића“, а он им узвраћа и назива „кретенима из Србије“, „фашистима“, „лоповима“...

Као и у многим другим и у овој области код нас преовлађује стихијност и својеврсни волунтаризам. На пријеме неких држава сјури се цео државни врх, као што је то било случај у америчкој амабасади, и то не само ове године, а на неке друге се стидљиво појави тек по неки министар или нижи државни функционер.

Мотив за повратак формама и делима која су била прављена да засене врхунске стране продукте није националистички или изолационистички. Он пре свега лежи у отпору према укалупљењу у одређене источноевропске посткомунистичке клишее у које je наша култура била гурнута.