Србија је сада већ претворена у онај тенк испред Маракане. Она је олупина која има још само трофејни значај, није ни за саобраћај, није ни за рат. Заварен јој је топ и доведена је да гледа Лигу шампиона. Независно од тога да ли је заиста пре тога била у Вуковару, или није

Овако бруталан ударац пријатеља из Анкаре није, изгледа, био очекиван у званичном Београду, чак ни међу домаћим политичарима навикнутим на непрестане шамаре и ћушке, тако да су прве реакције биле немуште изјаве да такве речи не доприносе напретку добросуседских односа.

Хомофили су постали машинерија увек истих финансијских слепих ротација, иако су некада мислили да су свест о људској слободи и различитости. Они су данас део пијачне трговине, а њихове сексуалне потребе бачене су на велико глобално тржиште.

Ситуација се очигледно не смирује, већ постаје све напетија. Председник Хрватске и Влада, озбиљно забринути, покушавају да домољубима и бранитељима објасне како је неопходно поштовати сопствене законе, већ и због тога што је држава сада чланица Европске уније и њени грађани морају да се понашају озбиљно.

Проблем није у томе што неко не подноси кандило. Али, тај исти «неко», под претпоставком да жели да буде поштен ка себи и другима, мора бити спреман да призна да је и лаптоп из другог дијела изјаве плод једног процеса у коме је хришћанство било и те како инволвирано.

 Уколико грађанска опозиција жели ширу подршку онда мора увелико променити свој наступ и јасно дефинисати своје програмске циљеве. Истина – садашња грађанска опозиција сасвим добро репрезентује одређене класне и сталешке интересе и ужива њихову подршку. Без жеље да то шире развијамо: заступа интересе великог дела „буџетског” грађанства

Затим ће уследити појава већ раније запажена у сличним приликама при измишљању “новог” језика: проналажење по сваку нових речи и израза како би се “научно” доказало да се нови језик потпуно разликује од српског и да са њим нема никакве везе, те тако и оправдало његово увођење.

Овај врло скраћени курс културе која себе назива еколошком каже да је са друштвом завршено и да се прелази у постдруштво. То ново друштво је постиндустријско, пост-технолошко, пост-производно и пост-биолошко. Прелаз је нужан, јер је човек умислио да су природни ресурси неисцрпиви.

 Вучићеву власт може угрозити само масовни социјални покрет, а и АВ  и већи део опозције ће његово настајање покуштати да спрече. Они су заинтересовани да очувају капиталистички економски систем и политички монопол елита. Опозциони лидери настоје да стекну таман толико утицаја колико је потребно да натерају Вучића да им да неке мрвице, тј да их корумпира.

Најжалосније од свега је то што су Вучић, Дачић и Николић издају на Косову покривали обећањима о економском напретку који ће грађане избавити од претеће беде, и о економски јакој Србији која ће касније моћи да се поново бори за своје националне интересе.