Najžalosnije od svega je to što su Vučić, Dačić i Nikolić izdaju na Kosovu pokrivali obećanjima o ekonomskom napretku koji će građane izbaviti od preteće bede, i o ekonomski jakoj Srbiji koja će kasnije moći da se ponovo bori za svoje nacionalne interese.

Zaveštavanje organa samo je prvi korak u privikavanju ljudi na to tržište.  Reč je ne samo o informacionoj kontroli i programiranju javnog mišljenja, već i o temeljnom biološkom nadzoru društva i prirode, pre svega u oblasti genetike i reprodukcije.

On je usavršio komunistički koncept partijske države, reaktivirao kult ličnosti kao paralelnu religiju u Srba, a Šešeljev verbalni primitivizam učinio medijskim mejnstrimom.

On je zahtevao i da se u Evropi zabrane video-igrice sa surovim sadržajima; smatrao je da je neophodno onemogućiti  štetu koja se preko interneta može naneti mladoj generaciji, pogotovo deci, podsticanjem rasizma i svireposti.

Pet miliona ljudi gledalo je ulazak na farmu, iščekujući da vidi ko će se to sledeća dva meseca dobrovoljno baviti onim od čega većina stanovnika Srbije čeka prvu priliku da pobegne glavom bez obzira.

 Samo budala može sve!

Samo budala se uvek oseća pametnije od svih predaka, svih savremenika i svih potomaka!

Srbija nije spremna za carinsku liberalizaciju, jer je zbog celokupne situacije u poljoprivredi u posledoj deceniji nestalo 150.000 seljačkih gazdinstava, a realna opasnost je da će zbog liberalizacije nestati još oko 250.000 gazdinstava.

Umni zaključci o Srbiji kao ogromnom rieliti programu više ne važe – gotovo svaki rieliti šou bolji je od domaće svakodnevice. Svaka moguća represija i nelagoda u ovim programima čist je izliv ljubavi, rajska bašta u odnosu na prosečnu stvarnost.

Svako obraćanje strancima u vezi spremnosti Srbije da menja granicu je protivustavno i svako predlaganje promene granice, makar i samo načelno, izvan zvanične procedure za promenu Ustava u kojoj se tako nešto predlaže, je takođe protivustavno 

Evropska unija i po ovom pitanju primenjuje dvostruke sandarde, jer, iako bi se očekivalo da su u državama članicama Unija problemi sa uklapanjem Roma u društvo uglavnom rešeni, svakodnevna praksa pokazuje sasvim drugačiju sliku, a Romi u Evropi se suočavaju sa diskriminacijom, koja u mnogim slučajevima prelazi i u otvoreni rasizam.