Свако ко се понешто разуме у политику прозреће да је оваква медијска центифуга ретко плод истраживачког новинарства те да “отровна стрела“ није намењена  само амбасадорки Томић, већ и њеном шефу, министру Јеремићу.

Као кључне фигуре у корупцији помињу се подједнако утицајне фигуре из јавног и приватног сектора, што ће рећи водећи политичари, владини функционери, баш као и бизнисмени, који своје пословне империје често граде и приде увећавају „прикачени“ на лукративне државне послове. 

Књига Биљане Живковић нас учи да духовни провинцијализам није ствар прошлости и да је слободна мисао прва жртва идеологије – чак и оне „прогресивне“. Бити паланка то није питање географије већ мисаоне окошталости.

Ако на томе остане – као што се плашим да хоће – онда мислим да нећемо имати оно што би требало да буде заједнички циљ, а то је, ипак, више-мање задовољавајући изборни процес на који нико објективан неће моћи ставити озбиљне примедбе

Поједини стручњаци претпостављају да су сви трошкови у фази прављења нове компаније практично су ишли на наш рачун, а да смо ми наградили страног улагача, и поднели већи део трошкова.

Као што смо видели у случају Булевара, сами по себи медији нису ништа друго до психолошко-пропагандни комплети у интересу повезаних лица. Бојим се да је то стање неповратно, што значи да би требало размишљати о новим медијима.

И, да ли још неко верује да би, на неким изборима које би припремила техничка влада, Врховник освојио више од 35 - 40 одсто гласова? А о томе како би, уласком у један такав сценарио, кренула и фронтална бежанија ударних песница овог режима - живи били, па гледали.

Образложењем Предлога статута АПВ прејудицира се да је Предлог „у свему усклађен са Одлуком Уставног суда“, чиме је Одбор за уставно-правна питања узурпирао стварну надлежност Уставног суда Републике Србије.

На примеру Србије, лудило и „ненормалност“ о којима говори Фуко били су доминантни у западним друштвима као „произведена истина“ која припада једном једином „режиму истине“. Оптимистички верујем да је та епоха иза нас.

Ако у наше време постоји пример Екове 8. тачке о „прејаком и преслабом непријатељу“, он не може бити убедљивији од слике „руског хакера“, „лудака на челу Северне Кореје“ или „исламског терористе“. Механизми којима се ови пропагандни симулакруми пласирају у међународну јавност, а свака њихова критика проглашава за „лажне вести“ и „манипулације руских плаћеника“