Приче о жртвама нико не шерује

Излагање на округлом столу "Последице ратова деведесетих из угла породица жртава"

Зашто је убијених, који се воде као нестали, мало у медијима, зашто их има само уз пригодне датуме, када породице јавно упозоравају на тај проблем а званичници наместе један од својих, за сваку пригоду посебно припремљен и извежбан изглед лица – у конкретном случају онај, тобоже саосећајни, с пуно разумевања…

На убијенима, који се воде као нестали, не добивају се нити губе избори, не дижу се нити падају рејтинзи. Убијени, који се воде као нестали, нису профитабилна ни тиражна тема, они не повећавају слушаност ни гледаност радио станица и телевизија, не доносе огласе, нема их на друштвеним мрежама, форумима...

Приче о њима нико не шерује, ретки објављени чланци, репортаже, аудио и видео прилози о овој теми не изазивају готово никакве коментаре и реаговања. Осим ако се за њих не залепе дежурни чистачи наших заблуда који по партијској директиви чуче на интернету и улепшавају сваку лошу мисао о вођи и вођама. Убијени, који се воде као нестали, једноставно ником нису занимљиви, нису конкурентни, одавно су “надјачани” догађајима из наше бурне свакодневице богате скандалима разне врсте, публици интересантнијих од судбине људи са потражних листа, покојника, масовних гробница, Н.Н. крстача, ДНК...

Прегазило их је време, велика браћа, фарме, силиконске задњице и предњице, пљачкашке приватизације, Немци, Руси, елементарне непогоде које се, само зато што се дешавају у њиховом мандату оцењују као несрећа библијских размера…

Уз сторије о убијенима, који се воде као нестали, не иду ознаке попут АФЕРА, ОТКРИВАМО, НЕВЕРОВАТНО, СЕНЗАЦИОНАЛНО, ЕКСКЛУЗИВНО, ШОКАНТНО…

То нас доводи  до закључка да би овај проблем можда могао да нађе место на страницама дневних листова и магазина и добије ударне термине у радио и тв емисијама само ако бисмо у њему пронашли какав скандал.

А јесмо ли сигурни да га нема? Осим што је сам по себи скандалозан начин на који политичке врхушке из већине земаља створених на развалинама Југославије игноришу проблематику убијених, који се воде као нестали, пролонгирајући из године у годину откривање гробних места, ексхумацију и идентификацију жртава, скандалозан је и третман породица које трагају за својим најмилијма.

Да ли је пристојно и нормално кад, на пример, делегацију Удружења породица несталих “Суза” прими актуелни председник Хрватске Иво Јосиповић, готово у тајности, невољан да медији о томе ишта знају и питају. Да ли због тога што је реч о српским жртвама или зато што није умео да објасни како то да на двадесету годишњицу злочина над Србима у Медачком џепу његов министар предлаже доделу нове медаље за храброст хрватским војницима названу баш - Медачки џеп?!

Али, Јосиповић је барем отворио своја врата представницима српског удружења породица несталих.

Капија председника Србије Томислава Николића још је закључана за ове људе. Прошле су већ две године од њихове молбе да их саслуша, али ето, никако да их уклопи у свој распоред. Али, што не може председник, може његов саветник. Одредио време, читавих 45 минута и позвао несрећнике у свој кабинет. И они ушли, ћуте и чекају да их он, заваљен у фотељи и заокупљен телефонским разговором са неким, примети. Кад је коначно спустио слушалицу, без извињења им је рекао да за свој проблем имају на располагању његових десет минута?! Десет минута за двадесет година потраге за костима убијених родитеља, браће, сестара, деце…

Одустали су и изашли уз обећање да ће им бити заказан други термин. Другог термина још нема. Са терминима, не само временским, слабо стоје и чланови радне групе УН за такозване присилне нестанке, они који су недавно обилазили наш регион, сретали се са породицама несталих, слушали њихове примедбе и потом се обраћали медијима у Загребу, Београду, Приштини.

Нема везе што нису знали или нису хтели да одговарају на питања попут оног зашто за све ове године откако је започет бриселски дијалог између Београда и Приштине, чувена баронеса Ештон на дневни ред није ставила убијене, који се воде као нестали?! Експерти УН не виде да се ту ради о политичком питању, боже сачувај, они кажу да све то треба посматрати искључиво "из аспекта људских права".

Да ли оних људских права за која су написана посебна поглавља у приступним преговорима за улазак у Европску унију? Да ли оних људских права које је према својим грађанима, па и Србима, живима и мртвима, требало да испуни Хрватска пре него што је пре годину дана постала пуноправна чланица тог савеза?

Тешко да ће оно што није учињено пре подизања хрватске заставе у Бриселу, бити учињено икада. Јер, бриселску администрацију не занимају наше гробнице, већ наша тржишта и њихов профит загарантован нашим јефтиним знојем и озакоњеним ускраћивањем права радника.

Убијени који се воде као нестали, дакле, само су проблем њихових породица, власти ће и даље избегавати да се тиме баве јер то значи подсећање на нешто што би они радо да избришу из памћења, свог и колективног. И отуда делом медијска тишина. Али, ако се не подсећамо може нам се десити да заборавимо, осим ако то и није циљ - да се данас или сутра сви правимо као да ничега није било, а камоли тешких ратних злочина у којима су ликвидирани конкретни људи, особе са  именом, презименом и биографијом, недужно страдали који ваљда имају право на обележје и помен, људи чија тела кришом “уграђујемо” у темеље ових или оних зграда, закопавамо у јаме, спаљујемо у високим пећима, људи по чијим костима газимо и над чијим масовним гробницама, уместо пијетета неретко сејемо нове пољопривредне културе.

Из којих ће израсти генетски модификована храна. Дословно!

Ауторка је заменик главног уредника франкфуртских Вести