Рецепт стимулисања потрошње која се спроводи на западу не може бити решење и за једну липсалу привреду каква је наша. Нарочито не вештачко кредитно стимулисање потрошње, без стимулисања домаће производње, јер се тако само повећава наш трговински дефицит и дуг страним банакама.

Није тешко закључити шта наше учитеље и надзорнике највише узнемирава и наводи да нам упућују оштре замерке и упозорења. Дешава се то у оним изузетно ретким тренуцима када Влада Србије покушава да се одупре њиховом наметању неповољних услова по нашу земљу, те је сасвим разумљиво због чега су незадовољни.

Сведоци смо како данас све развијене земље Европе не дозвољавају да дође до ликвидације било које веће европске банке, а наши економски „експерти“ одмах, по преузимању кључних економских ресора у власти, све чине да их што пре ликвидирају.

 Уколико грађанска опозиција жели ширу подршку онда мора увелико променити свој наступ и јасно дефинисати своје програмске циљеве. Истина – садашња грађанска опозиција сасвим добро репрезентује одређене класне и сталешке интересе и ужива њихову подршку. Без жеље да то шире развијамо: заступа интересе великог дела „буџетског” грађанства

Свака држава има своје елементе и, рекло би се, онако како појединци осећају своју припадност у тој држави, такав је и квалитет тог система елемената. Ако бисмо симплификовали ствари до краја, онакав однос какав појединци имају према ономе ко персонификује државу, таква је заправо и та држава.

Јединство поучавања и истраживања се надомјешта слиједом брзопотезних курсева на темељу којих се у року од три године тржишту радне снаге изручује све већа количина приучених, али флексибилних полустручњака за различита подручја дјелатности.

 Вучићеву власт може угрозити само масовни социјални покрет, а и АВ  и већи део опозције ће његово настајање покуштати да спрече. Они су заинтересовани да очувају капиталистички економски систем и политички монопол елита. Опозциони лидери настоје да стекну таман толико утицаја колико је потребно да натерају Вучића да им да неке мрвице, тј да их корумпира.

Иако је већ више од пола века у егзилу, Дала-лама ужива огромно поштовање међу Тибетанцима у Кини, а ако уопште и дође до наставка дијалога са Пекингом, врло је вероватно да ће, сада већ седамдесетдеветогодишњи Далај-лама, због ауторитета којим располаже морати да поново преузме политичку улогу у овом дијалогу.

Уколико се српска књижевност сведе на преузимање туђих стереотипа о народу коме припада, па и о себи самој, она ће суштински себе искључити из корпуса текстова који називамо европска књижевност.