У популарној серији „Камионџије“, сваки пут када легендарни Чкаља, то јест Јаре, западне у неки проблем или незгодну ситуацију, он карактеристичним гласом завапи: „Пајооо, Пајооо!“ Павле Вуисић му, наравно, притекне у помоћ и реши проблем. Протеклих осам година међусобни однос председника Вучића и патријарха Иринеја врло често подсећа на такве сцене

Идеја да грађани ЕУ преко директно изабраних представника имају важан утицај на избор ЕК представљена је као својеврсна „демократска еволуција ЕУ“, али пракса много више оправдава став да се у Бриселу учвршћује бирократско чудовиште чија конструкција постаје све компликованија и гломазнија и све даља од обичног грађанина.

Свако ко се понешто разуме у политику прозреће да је оваква медијска центифуга ретко плод истраживачког новинарства те да “отровна стрела“ није намењена  само амбасадорки Томић, већ и њеном шефу, министру Јеремићу.

Није ли он, и на овим изборима, кандидат за градоначелника и председника свих општина по Србији? Није ли управо он, већ годинама, и стварни први човек Уставног и председник већине судова и тужилаштава широм Србије, и председник Изборне комисије, и командант свих кризних штабова, и "Струка над свим струкама", и попечитељ свих министарстава, "најдражи син и унук (од ове кампање, и "најбољи отац") свих српских народа и народности"

Aмерички председник Барак Обама разматра војну интервенцију против џихадиста док они заузимају град за градом. У Персијски залив већ је упућен један амерички носач авиона. Али то је америчка игра од самог почетка. Американци стратешки не дозвољавају да Ирак постане једна мирна и целовита држава јер би тада брзо потпала под утицај Ирана.

Књига Биљане Живковић нас учи да духовни провинцијализам није ствар прошлости и да је слободна мисао прва жртва идеологије – чак и оне „прогресивне“. Бити паланка то није питање географије већ мисаоне окошталости.

У Србији гладују само они који морају, а ови што гладују добровољно, обично заврше сити… А оваца је много

Премијер као да је заборавио шта је у 20. веку наша земља доживела управо од Немачке, јер ако нас она у Првом светском рату, у коме је српски народ претрпео огромне жртве и разарања, и није непосредно напала, она је била главни подстрекач Аустроугарске да то учини.

Као што смо видели у случају Булевара, сами по себи медији нису ништа друго до психолошко-пропагандни комплети у интересу повезаних лица. Бојим се да је то стање неповратно, што значи да би требало размишљати о новим медијима.

Нема данас угроженије и потлаченије заједнице и мањине у Европи, можда и у свету, него што је то српска црква и српски народ у Црној Гори. И то треба јасно и гласно рећи. То није „хушкање“, то је просто констатовање елементарне чињенице