Политичке кампање последњих година јесу само скуп шарених лажи. За то су криви политичари, али и грађани који са задовољством гутају те отровне бомбоне...“Шта гласаш то и трпиш!“, могла би да гласи једна нова српска пословица.

Побуна против реално постојећих неједнакости храни се из три извора: несклада између рада и зараде, контрадикторности између законитог и исправног и светских очекивања за једнакост. Да ли је то (пре)револуционарна ситуација? Апсолутно. Али, недостаје јој револуционарни субјект, бар за сада.

 Сукобљавање између Кине и Сједињених Држава је најважнија одлика актуелног међународног живота – по први пут од краја Хладног рата, Вашингтон се мора суочити са једном силом која је способна да пројектује свој утицај на глобалном плану и која намерава да развије властиту архитектуру моћи, увезујући политичко напредовање, развијање свог економског утицаја, и консолидацију војног апарата

Прича са политичком употребом Карићевог Универзитета је дефинитивно, у односу на приштински Универзитет, обична фарса, циркуска представа без значајнијих социо-историјских последица. Стога је можемо и апстраховати. Али шта са муфтијиним Универзитетом.

Као свој скроман допринос, предлажем слоган „Последња шанса“. За Њега и Његове, за све нас, за Србију. И, то све у кондиционалу – све под условом да одлучи да испуни своју, у три године, три пута дату реч, али и уставну обавезу и, као председник Републике, повуче се са места председника Ес-ен-еса.

Проблем је, у првој равни, у томе што је врх управљачког слоја на западу изборио за себе апсолутну неодговорност за било какве последице, па и оне у којима је доказано да су криминалци, а у дубљем смислу у томе што се на овим основама више не може обезбеђивати развој западних друштава, што цео проблем пребацује на политички терен.

Ако једно друштво себи дозволи да стигне дотле да се пристојнијег, критичнијег, понекад и образованијег света може срести међу "политичким делатницима", неголи на катедрама универзитета или у којекаквим "стручним" удружењима, онда је то друштво на сигурном путу самоуништења.

У споразуму који су потписали Александар Вучић и Иштван Пастор пише да ће уговорне стране дати, како је наведено, конструктиван допринос формулисању предлога у процесима уставне ревизије и реформе политичког система како би заједнички дошле до најбољих решења

Није ништа необично да се посланицима опозиције понуде бесплатне услуге психијатра, а да они реагују још горим изразима и речима. Нема сумње да напредњаци тако нешто и прижељкују, јер се онда тема расправе заборави, а скупштинско заседање искористи за обнављање старих увреда.

Да глупост често може да буде опаснија од памети макар се та памет трошила и на зло, познато је. Али глупост, посебно та глупост која тражи одобрење групе за сваки свој поступак, не чини ништа по себи.