EU – a ne evrozona – mora iznova da izgradi svoje unutrašnje tržište, poljuljano tokom krize. To Evropskoj uniji pruža najveću šansu da pokrene proizvodni rast neophodan za dalji razvoj.

Ankete javnog mnjenja trenutno predviđaju da će konzervativci dobiti komotnu većinu. Proteklih  godina uglavnom  se pokazalo da istraživači javnog mnjenja nisu u stanju da registruju društven promene, njihove procene su se pokazale kao pogrešne. Teško je, ipak, zamisliti da će jedan protivnik imperijalizma, poput Korbina, postati britanski premijer. 

Prema tome, možda će u cilju istrage, a na zahtev Nemačke, o otkrivanju napadača na nemačku ambasadu da se saslušaju i trenutni predsednik Srbije i prvi potpredsednik srpske vlade?!

Sve glasniji su zahtevi radnika nekih privatizovanih preduzeća da se ponište ugovori i da država ponovo preuzme upravljanje tim preduzećima.

Ekonomsko usporavanje u EU, kriza i mogući raspad evrozone, kao neuspešnog i taštog elitističkog projekta, i određeno zatvaranje pojedinih velikih ekonomija na svetu ne ulivaju poverenje u liberalni globalni trgovinski i investicioni sistem. Potrebne su u rezervi nacionalne strategije o tome šta činiti ako se nastavi navedeni nepovoljni razvoj stvari. 

Sama ideja da početak rata bude pomeren mesec dana unazad u prošlost i izjednačen sa atentatom, a onda simbolički i s Vidovdanom, svedoči ne samo o pristajanju na neku vrstu naknadnog plaćanja imperijalnih računa, nego i na neku vrstu patologije.

Najgore što EU može da se dogodi je da ne dođe do isporuke oružja Tajvanu, zato što u mogućem sukobu Kine i SAD EU može mnogo da profitira. Ako se sukob izbegne, EU ostaje sa svojim nagomilanim problemima.

Da bi se pozicija Narodne Republike Kine danas razumela bitno je uzeti kao polaznu tačku reforme koje je započeo Deng Sjaoping. Na sednici Komunističke partije 13. decembra 1978. on je rekao da je Kini „potreban veliki broj ljudi koji se usuđuju da misle, istražuju nove načine i proizvode nove ideje”, a u suprotnom „neće biti moguće izvući zemlju iz siromaštva, a još manje prevazići napredne države”.

Ne smetnite sa uma da sve institucije koje postoje na severu Kosova i Metohije zavise od Srbije. Niko, recimo, od nas nije izašao u javnost sa argumentom da mi godišnje potrošimo 400 miliona evra na Kosovu.

Samo po osnovu prihoda od privatizacije i zaduženja u inostranstvu Srbija je od 2000. godine zabeležila priliv od preko 30 milijardi dolara i skoro sve je otišlo u potrošnju kako bi se stvorio privid uspešnosti ekonomskih reformi i „boljeg života“.