Moramo da prevaziđemo stereotipe, kao što su to učinile druge zemlje, i da počnemo da se vodimo isključivo sopstvenim ekonomskim interesima. A naš interes je da imamo najbolje ekonomske odnose sa EU, ali da ne postanemo njen član.

Država mora da odigra odlučujuću ulogu u stvaranju ambijenta za tržišno poslovanje svih aktera privrednog života, od velikih sistema uključujući i javna preduzeća do malih firmi i samostalnih privrednika, bez korupcije, sive ekonomije, prljavog novca, monopola.

Najvažnije je da energetičari i političari u Briselu i širom Unije shvate da je u, inače zadivljujućem iskoraku ka ekološki poželjnim energetskim izvorima, učinjen i poneki pogrešan potez. Iz aktuelne krize dragoceno je izvući pouke, duboko sagledati uzroke i učiniti korekcije. Sve zarad lepše i "zelenije" budućnosti

Nema osobe koja je pratila tok suđenja lideru srpskih radikala, a da nije zaključila da je Vojislav Šešelj maestralno demontirao ne samo svedoke tužilaštva već i postavku samog Tribunala u Hagu.

Postavlja se pitanje da li vlada koja ne može da se složi oko osnovne koncepcije, koja ne zna na koji način voditi ekonomsku politiku, ima sposobnosti da donosi i mnogo specifičnije i sofisticiranije mere?

Srbija bi morala da razvije svoju državnu strategiju zasnovanu na trezvenom sagledavanju stanja, procesa i odnosa snaga u svetu, Evropi i našem okruženju. Članstvo u EU više nije realna politička opcija već politička fantazija. Mali narodi mogu se osloboditi gvozdenog zagrljaja globalnog kapitala i velikih sila samo ukoliko su sposobni da sarađuju i stvaraju saveze, a ne da se sukobljavaju. „Balkan balkanskim narodima“

Iskren da budem, Žare je pitao ono o čemu se ovih dana jedino u Srbiji – priča. Sve ostale vesti su, proizilazi, minorne, a PPV, shodno svom novom imidžu, smirenog EUropskog političara mudro ćuti. S pravom!

Ako Grčka proguta pilulu MMF-a, pa ostale zemlje uplate 16 milijardi, što je moguće, ali veoma iscrpljujuće, Nemačka je obezbedila da je ta pomoć poslednji potez pred bankrotstvo, pošto sve to treba obezbediti i narednih godina, a to je već teško zamislivo.

Odlazak u Avganistan bio je mnogo drugačiji poduhvat od svrgavanja arapskih režima. Poziv na borbu u Avganistanu predstavlja promenu u islamističkom razmišljanju – od svrgavanja korumpiranih domaćih vlastodržaca ka borbi protiv neverničkih osvajača u inostranstvu. Zaokret od revolucionarnog ka panislamističkom pravcu zaslužuje objašnjenje.

Da li će prepodobni heroj uspeti da se odupre mračnim neidentifikovanim silama; hoće li se antijunaci povezani bananama i ćelavim gumama udružiti i okrenuti leđa onome koji tvrdi da zapravo ništa ne može da ih posvađa; kakvu ulogu će u svemu imati zli tajkuni marketinško-političko-privredne-novinarske elite?!