Без јачих сила на располагању, Си је можда направио прорачунату одлуку да би снажни односи са Москвом могли представљати најсигурнију опцију за Пекинг. Русија, поред подршке по питањима спорова око Тајвана и Јужнокинеског мора, могла би да понуди критичну линију спаса ако постоје покушаји Запада да се угрози проток виталне робе у Кину кроз Молучки мореуз

Председник самоопроглашене Одеске Републике Валериј Кауров испричао је за руску РТ да су бандеровци ометали гашење пожара и викали: "Руские горите!" (На неким снимцима тај узвик гласи "Горите Москали!" или у неким листовима "Москал, копај свој гроб!").

Оно што је Влада обећала, а јавност подржала, нажалост није у потпуности или уопште није реализовано. Уместо тога имамо пребацивање одговорности и смањивање буџетских издвајања за инвестиције.

Ако би се одржале тренутне цене нафте, онда би грубо зарада по основу извоза енергената могла бити међугодишње повећана за преко трећине и можда чак 50%, наравно под условом да ембарго Запада који се већ разматра не ступи на снагу. С тим оптимистично пројектованим  приходом у овој години, само по основу извоза енергената Москва могла би далеко лакше да се суочи са свим изазовима који су пред њом и чак неке од њих да предупреди својом не тако лошом финансијском позицијом

Очито је да су овде многе вредности поремећене, да су аргументи чињеница поклекли пред аргументом силе, да су национални интереси Србије само и понекад фуснота, а заслепљеност путем без алтернативе – српско лудило.

Да се подсетимо како су се проблеми гомилали у протеклих 120 дана и какве је све заокрете криза изнудила. Све је почело од Грчке и Ирске, с тим што је Ирска ћутке почела да спроводи огромне мере штедње, док се код Грчке питање дуга веома брзо медијски драматизовало.

Негде још увек имам илузију да је све ово могло да се избегне да је Европска унија била на нивоу задатка који јој је наметнуо историјски тренутак и позив сопственог утицаја деведесетих година прошлог века. Тада се ништа добро није могло очекивати од тријумфално самозаљубљене Америке, још мање од распаднуте Русије

Неправедно је, али са њихове тачке гледишта можда и разумљиво, да Немачка, Хрватска или Мађарска, које су у Другом светском рату биле на страни агресора, желе 9. маја да славе Дан Европе. Али за Србију, земљу чији је готово сваки становник изгубио неког ближњег у Другом светском рату, та дилема не би смела да постоји.

У случају да дође до успешне ревитализације, стартних 49% државе вредело би много више новца од сада уобичајених 70%. Износ менаџмент бонуса од 35% вредан је уласка у овако ризичан и тежак посао опоравка.

Тек данас, с огромним закашњењем и по први пут у последњих неколико деценија Русију почињу да схватају озбиљно. Цена кашњења је висока, много виша него што је морала да буде, ризици су огромни а исход је неизвестан. Извесно је само страдање украјинских грађана и погибељ војника на обе стране