А до тачке у времену у којој ће и једна таква завршница дуге српско-албанске политичке саге бити могућна довешће само стрпљење, истрајност, и много државничке далековидости и мудрости на српској страни. Па макар Нобелова награда за мир у међувремену и више пута отишла у неке друге, једнако (не)заслужне руке.

Учесници шоу-биз шаблона су, по правилу, или олињали политичари (демократски избор је, у начелу, увек избор између истих) или новодошли партијски анонимуси који треба режирано да се посвађају око неке, за народ потпуно небитне, а задате, теме.

Елем, када је реч о борби да се чује истина о страдању нашег народа, мислим да сам јој направио већи допринос од многих, свакако већи од оних који ме за то критикују

Власт се временски ограничава, јер постоји тенденција да ће онај који је врши, почети да је (зло)употребљава како би на власти остао непримерено дуго. Управо зато у савременим политичким системима мандат непосредно изабраног председника се ограничава на два мандата.

Срби (и Муслимани) треба да проуче контраст између себе и начина како су мудри (у реду, нека ту реч замене са „лукави“ они који то желе, моја поента и даље остаје на снази) Албанци недавно одреаговали у сличној ситуацији.

У мноштву наслова који прате догађања везана за забрану одласка А. Вучића у приватну посету Хрватској, посебно се издваја онај који говори да би "Вучићева свећа осветлила хрватски мрак око Јасеновца"

Садашња власт коју је народ изабрао, има точно зацртани циљ: Жртвовати Космет, Русе и посредно (нажалост) Републику Српску, како би Србија ушла у Европу.

Милошевићевско "нацификовање" Хрвата и Албанаца и угричићевско "нацификовање" Срба базирани су на идентичној логици и носе исте опасности. С једне стране нацификација може обичне грађане претворити у "добровољне извршиоце" масовних злочина.

Била је то у ствари још једна у низу медијских  парада  његовог дефетистичког праснословља  којом се само припрема терен за „историјске“ одлуке о постизању компромисног решења за Косово, и Метохију/ а да нико нема елементарну представу шта тај компромис у суштини значи/

За све упућене у грађански рат који је од 1991. до 1995. године вођен у Хрватској, од самог почетка је јасно коју ратујућу страну је заступала и протежирала Америка. Од напада НАТО авијације на аеродром Удбина у Лици и положаје ПВО система РСК, иако им је требало бити познато да је то била заштићена зона Уједињених народа.  У овоме посебну улогу имала је америчка војна компанија Milirary Resorces  Incorporated (МПРИ)