субота, 02. јул 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Демистификаторска мегаломанија Вељка Лалића
Политички живот

Демистификаторска мегаломанија Вељка Лалића

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
недеља, 29. мај 2022.

Режимски таблоиди одавно су преузели посебну улогу као гласноговорници и грлати најављивачи и заступници службене државне политике, нека врста њиховог Службеног гласника. Следећи њихово писање лако се може препознати свака промена у начину вођења актуелне државне политике. Тако се већ неколико недеља пред председничке изборе могло јасно увидети да долази радикалнија промена државне политике у односу на до тада неупитну оријентацију и политичку подршку Русији. Отпочела је очигледна медијска припрема за велики „историјски“ заокрет, а он је само додатно интензивиран након почетка рата у Украјини. Таблоиди су само први и најразорнији режимски пропагандистички ешалон, за њима следе лако препознатљиви провладини тзв. политички аналитичари и експерти, и као трећи талас наступају представници академске заједнице и невладиних организација посвећених тзв. одбрани људских права и откривања српске кривице за разбијање друге Југославије и започињање грађанског рата. Настало је право такмичење ко ће бити фанатичнији и одрешитији у заступању става о неминовности увођења санкција Русији и у заступању става да је то сада постао наш врхунски национални и државни интерес. У исто време се на тај начин отвара простор Председнику републике А. Вучићу да коначно оствари свој велики месијански сан и да постане несумњиво историјска личност и државник који је Србију дефинитивно окренуо на Запад. На томе посебно инсистирају представници тзв. либерално-демократске, про-европске и грађанске оријентације, исказујући спремност да А. Вучићу опросте сва досадашња непочинства под условом да донесе историјску одлуку о увођењу санкција Русији и тако дефинитивно стави тачку на малигни руски утицај и његово присуство на Балкану.

Међу многобројним заговорницима нове „историјске“ улоге А. Вучића посебно се истичу они „аналитичари“ и колумнисти који упорно заговарају неопходност признавања тзв. косовске државе и да се на тај начин најзад раскрсти са вештачки створеним Косовским митом и Косовским заветом

Међу многобројним заговорницима нове „историјске“ улоге А. Вучића посебно се истичу они „аналитичари“ и колумнисти који упорно заговарају неопходност признавања тзв. косовске државе и да се на тај начин најзад раскрсти са вештачки створеним Косовским митом и Косовским заветом. Јер јасно је да није главни циљ увођење санкција Русији, већ је далекосежна намера да се коначно по моделу ЕУ и САД реши косовско питање, и то пре свега обостраним признањем (без обзира на то што само Србија као суверена држава и чланица УН може признати другу државу).

У оваквим настојањима се посебно истиче Вељко Лалић, колумниста и главни уредник „Недељника“ и истакнути представник либералне, грађанистичке политичке и идеолошке оријентације. У својим редовним колумнама он се непрестано труди да нас просветли служећи се тзв. демистификацијом српске историје. У тим настојањима Лалићевој претенциозности нема краја. У његовом колумнама присутне су све идеолошке одреднице идеологије Друге Србије, са претежним нагласком да Србија нема готово никакву демократску традицију и да је увек била изван либералних и модернизацијских токова у својој савременој историји. Ево само неколико његових колумнистичких акцената: „Србија се све време налази између нације и демократије. Или макар од Осме седнице. Па финалног одбијања прогресивне понуде из Словеније да се демократизацијом реши питање Југославије. Остаје само једна опција. Или Исток или Запад. Проблем је у малом словенском народу који би волео да буде велики. Ко ће бити крив када једног дана овај народ дође сам себи. Остарео. Осиромашен. И – сам. Завет је ипак стигао и Вучића. Што је тражио – то је и добио. Нема више врдања. Он одлучује да ли ћемо у Европу или у Русију. Уколико се одлучи за ово прво, онда је ово најевропскији парламент у модерној историји. Већи него у великој Француској“.

Вељку Лалићу, као осведоченом либералу и грађанисти, не смета што се залаже да човек који је оличење ауторитарног начина владавине, кршења устава и спровођења личног облика владавине у коме нема ни елементарне поделе власти нити деловања демократских институција сам донесе изузетно важну одлуку о увођењу санкција Русији

Вељку Лалићу, као осведоченом либералу и грађанисти, не смета што се залаже да човек који је оличење ауторитарног начина владавине, кршења устава и спровођења личног облика владавине у коме нема ни елементарне поделе власти нити деловања демократских институција сам донесе изузетно важну одлуку о увођењу санкција Русији. Напротив, он га у томе снажно и принципијелно охрабрује. Али мора му се признати истрајност у његовим колумнистичким настојањима и тежњама да бесловесним Србима опхрваним национализмом и анти-модернизмом, безнадежно уроњеним у паланачки дух, отвори очи тако што ће демистификовати не само нашу недавну историју. Његова идеолошка поставка је инспирисана пре свега тврдњама грађанистичких идеолога о неспремности српског народа да изађе из тешке сенке национализма, мегаломаније, избегавања суочавања са ратним злочинима почињеним у име српског народа, самовиктимизације и неспособности да се прихвати другачије схватање историје и интереса суседних народа, за које Срби никада нису имали довољно разумевања и уважавања.

У приказу мемоарских записа Милована Ђиласа Вељко Лалић је најбоље показао његову тзв. либералну оријентацију. Наравно да он није могао да избегне да спомене погубну улогу Добрице Ћосића. То спада у обавезни део домаћег задатка идеолога Друге Србије. Вељко Лалић наводи ове речи Милована Ђиласа: „Добрица је већ трагична личност – од најзначајнијег – не и најмудријег – Србина свог времена претвориће се у најтрагичнијег, држећи се традиција, одрешио је савремено зло националног тоталитаризма. Мени га је жао како завршава, премда је својом улогом и идеологијом један од главних, ако не и главни , кривац за распад, разбијање Југославије и за несреће у које је гурнут српски народ. Србима се може десити, АКО НЕ ДОЂЕ ДО ЛИБЕРАЛНОГ РАЗВИТКА, ако тај развитак у Европи био поремећен, да остану на деценије, ако не и на столећа растурени, изложени исељавању и однарођавању – трагедија не мања од косовске. Све српске несреће долазиле су из ДЕСПОТСКИХ МЕГАЛОМАНИЈА, У ПРВОМ РЕДУ СРПСКИХ“.

Није случајно што се агилни колумнистички демистификатор Вељко Лалић позива на овај цитат Милована Ђиласа, јер су у њему садржани основни постулати ове анационалне и тзв. либерално-грађанистичке идеологије, која све више постаје и незаобилазни део владајућег политичког приступа артикулацији српског националног интереса, без обзира на све њихове манифестације његовог подржавања, јер то служи само за унутрашњу политичку употребу и обезбеђивање подршке напредњачког бирачког тела. У том све више прихваћеном наративу је присутно пре свега зло националног тоталитаризма, српски национализам као један од главних, ако не и главни, кривац за разбијање Југославије, али изнад свега деспотска мегаломанија и то пре свега српска. Недостаје само спомињање српског нацизма, о чему је писао Р. Константиновић.

У том све више прихваћеном наративу је присутно пре свега зло националног тоталитаризма, српски национализам као један од главних, ако не и главни, кривац за разбијање Југославије, али изнад свега деспотска мегаломанија и то пре свега српска. Недостаје само спомињање српског нацизма, о чему је писао Р. Константиновић

Вељко Лалић је, користећи записе Милована Ђиласа као покриће за његове либералистичке идеолошке поставке, нашао за сходно да нам предочи његово „изузетно“ демистификаторско откриће садржано у резолутној тврдњи да не постоји Косовски завет. Ево како изворно изгледа ово његово нама намењено просветљење: „Али да бисмо стигли до свега тога, морамо да одговоримо на прво питање. Шта је, уопште, Косовски завет? Како он тачно гласи? Јер, уколико не верујемо у царство небеско, или мислите да макар ваша деца треба да живе у овом земаљском, или сте закаснили на Лазареву клетву, која је била пре 633 године, једини одговор гласи: Не постоји косовски завет. Жао ми је што сам вам срушио Снешка“. У већини својих претенциозних и симплификованих уводних колумни у часопису Недељник Вељко Лалић непрестано настоји да нам испоручи своје, пре свега идеолошки и политикантски обојене, поуке из наше историје. Зато је сасвим очекивано да ће у свом демистификаторском походу стићи и до за њега једино могућег одговора и „открића“ – да не постоји Косовски завет. Оваква, пре свега дилетантска и ничим поткрепљена тврдња, сасвим логично произлази из његовог већ опсесивног става о неопходности „либерализације и модернизације“ нашег друштвеног и политичког живота, опхрваног ауторитаризмом и неспособношћу да прихвати основне европске вредности. Јер, по њему, без тога нема ни опстанка Србије међу цивилизованим народима и сврставања на праву страну историје, што ће се, по њему, неминовно догодити ако већина Срба остане везана за непостојећи Косовски завет, који ће их одвојити од ЕУ и поштовања европских вредности.

Постоји изузетно велика и озбиљна научна литература посвећена Косовском завету. Он је временом постао незаобилазни и саставни део српског националног идентитета и темељна одредница наше историјске свести, а одрицати његово постојање и трајање може само онај ко се служи јасно одређеним идеолошким мишљењем, како то упорно чини претенциозни самопроглашени демистификатор Вељко Лалић. У овој прилици најприкладније је да се сетимо како су наши најзнаменитији историчари и писци говорили о српском косовском опредељењу и завету. Наводимо речи Радована Самарџића, који је у неколико наврата писао о овој теми: „Косовско опредељење најдубља је ушанчена црта, која обележава заједнички карактер Срба. Представа о косовском боју као средишњем догађају српске историје није се одмах преобразила у животодавно језгро свеукупног напора једног народа да се одржи. Најкасније током XVIII века Косово је постало подстицајна снага српског народа у његовој борби за ослобођење, главни симбол његових прегнућа и први циљ у свим његовим смишљеним плановима и спонтаним жељама. Преображај Срба поново је почео у знаку Косова. Косовско опредељење Срба имало је непосредну основу не само у погибији 1389. године него и у наслеђеној слици језгра државе Немањића. Косовски завет био је један од ослонаца моралног бића српског народа. Косовски завет био је главни закон по коме су се Срби вековима владали припремајући се за потоња времена“.

Они кажу: - Ако не видиш Косово и стару цркву по имену Грачаница, у којој је се сваки војник српске војске причестио пред велики бој са Турцима – уопште ниси видео Србију

Иво Андрић у тексту „Његош као трагични јунак косовске мисли“ записао је ове речи: „Ова је драма почела на Косову. Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен када је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Тврђено је да се реч Косово поред речи Бог најчешће помиње у „Горском вијенцу“. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је и предмет његовог главног песничког дела“. Један од лекара који је био у енглеској медицинској мисији у Србији за време Првог светског рата оставио је следећи запис о односу Срба према Косову и Метохији: „Приштина није далеко од Митровице, садашње привремене престонице. Митровица се налази на крају једног кружног крака близу црногорске границе. Пруга се одваја од главне железничке линије код Скопља и прати рукавац реке Вардар кроз уске планинске превоје до простране косовске равнице на којој су Срби држали последњу одбрану против Турака у великој бици пре петсто година. Приштина лежи у подножју брегова на источној страни равнице, у близини места те битке. Срби гаје врло јака осећања према тој регији, где свако брдо и комад земље за њих има историјско значење .Они кажу: - Ако не видиш Косово и стару цркву по имену Грачаница, у којој је се сваки војник српске војске причестио пред велики бој са Турцима – уопште ниси видео Србију“.

Вељку Лалићу остаје изузетна утеха да је доживео ту посебну част да је његово колумнистичко умеће похвалио Светислав Басара у Куриру, том објективном и независном таблоиду (још један од фарсичних, неуспешних и не мање претенциозних делатника на демистификацији српске историје)

Оваквих цитата бисмо могли наводити у недоглед, али јасно је да негирање постојања Косовског завета функционише само као део политикантске намере и тежње да се данас, у овом изузетно тешком и изазовном политичком времену, додатно обесмисли борба и одлучно залагање за одбрану територијалног интегритета и државног суверенитета Србије, што је једино могуће под условом да су Косово и Метохија у њеном саставу, али и уз поштовање Косовског завета као неразлучивог дела српског националног идентитета и темељно одређење наше историјске свести и традиције.

Вељку Лалићу остаје изузетна утеха да је доживео ту посебну част да је његово колумнистичко умеће похвалио Светислав Басара у Куриру, том објективном и независном таблоиду (још један од фарсичних, неуспешних и не мање претенциозних делатника на демистификацији српске историје). Сетимо се како су говорили мудри Латини – Similis simili gaudet – Сличан се радује сличном. Обрадовала се рђа гвожђу. Нашла слика прилику. Нашла врећа закрпу.

 

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер