Наравно да је могуће замислити стање општег хаоса у односу на који ће ово десетомесечно политичко муљање изгледати као „Периклово златно доба“. У том смислу, није сасвим искључено да ће ову одлазећу владу неко у Србији заиста „правити од блата“.

Као што се свет дубоко изменио после распада Совјетског Савеза и уједињења Немачке, тако ништа неће остати исто ни после рата у Украјини, без обзира због чега је избио, када ће се и као завршити

Ако подржите систем овог сад већ скоро потпуног безакоња, немојте после говорити да сте били наивни, заведени па остављени. Ако се, пак, својим именом јавно супротставите овом урушавању државе Србије, велике су шансе да будете провучени кроз медијско блато, за наук и вама и другима који размишљају да тако нешто покушају.

Економска криза је само заоштрила супротности које је неолиберални капитализам довео до еруптивних размера. У Грчкој са још увек релативно снажном револуционарном левицом и добро организованим синдикатима на истој страни барикаде нашли су се радници и средња класа.

Србија нема разлога да жури са прихватањем било каквог решења у вези с Косовом, а које нема озбиљне елементе компромиса. Јер, чак је и „статус кво“ бољи од прихватања неког силом наметнутог решења

Разлог за такву "громогласну тишину" лако је схватљив и разумљив – прва битна ствар је противзаконито поседовање бирачких и спискова станара у рукама једне странке, а друга је да ти "млади људи" и нису таква невинашца каквим их Стефановић и Вулин у јавности представљају, јер уз девојку која носи списак обавезно иде и корпулентни младић; он има инструкције да тај списак штити од оних који се побуне.

Тешко је то прихватити, али ми смо управо сведоци озбиљног заокрета цивилизације, свет се преобразио, а центар економске теже напустио је западну сферу и упутио се ка азијском континенту. Кина – нова сила на светској сцени, поседује неколико адута које може да употреби за подстицање раста.

Погрешно смо дијагностиковали проблем сводећи га само на неспособност и несналажење тадашње Милошевићевске власти и његове елите. И наравно да смо онда пошли погрешним путем, рачунајући да само треба да радимо све супротно од Милошевића када је реч о државним, спољнополитичким и националним питањима – и онда ће бити све у реду

Ако заиста хоћете да вам пред Уједињеним нацијама говори дете, зашто не доведете неког тинејџера из Африке или Индије који верује да економски развој није бајка, већ апсолутно неопходан предуслов да се они избаве из сиромаштва? 

Да ли смо заиста постали толико изоловани од своје средине да нам треба масовна анонимна публика да поделимо најинтимније тајне? Шта тиме исказујемо? Хоће ли бол проћи тиме или ће се радост увећати? Да ли смо постали approval junkie и да ли очајнички патимо за тим Масловљевим мотивом одобравања?