понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Искуство пораза и српско национално питање данас
Политички живот

Искуство пораза и српско национално питање данас

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
недеља, 14. мај 2023.

  „Српско национално питање данас“. То је тема која нас је окупила, и то је заиста важно питање и важна тема. Истовремено, чим се то питање поставља, значи да оно није решено, или да није решено на адекватан начин.

Када сте здрави, не размишљате о болести, а млади не размишљају о старости. Дакле, када ствари функционишу, или када су решене, било у личном животу или животу нације и народа, онда се таква питања не постављају и посебно не тематизују. Кад се постављају значи да очигледно нешто у вези са њима није у реду. И наравно да није у реду. Заправо, много тога није у реду и најблаже речено – српско национално питање није ни изблиза решено!

Покушаји да се представи или да се прогласи за решено, заправо су покушаји потпуног потирања и анихилације и српског националног питања и српског националног интереса уопште. На крају крајева, српско национално питање је увек нека врста артикулације националног интереса. У овој Србији, данашњој Србији, и не само данашњој него последњих деценија, ни за једно ни за друго као да нема места. И то не случајно.

Пошто памтим мало дуже, знам да је крајем осамдесетих и почетком деведесетих било сличних скупова Били су репрезентативни, можда су били и репрезентативнији од овог нашег. Било је добрих, ватрених и паметних дискусија – нажалост, скоро ништа од тога није уродило плодом и није имало никаквог ефекта. Надам се да ће ова наша дебата, коју ја схватам само као прву и иницијалну у низу сличних на ову тему које треба да уследе, бити боље среће.

***

Зашто је српско национално питање лоше третирано и лоше решавано деведесетих година прошлог и првих деценија овог века? Нећу ићи далеко у прошлост и покушаћу да се држим задатих временских оквира, али морам да констатујем да постоје најмање два главна разлога – спољни и унутрашњи, односно, егзогени и ендогени.

Зашто је то важно подсетити, иако ћемо се сви сложити да је тешко порећи чињеницу да смо деведесетих година имали и екстерне и интерне разлоге неуспешног решавања српског националног питања. Но, ма колико то, рекао бих, било једноставно, па и очигледно, постоје неки разлози, а вероватно и неки интереси који доводе до тога да се то пренебрегава и да се најчешће ставља акценат само на један, или само на други аспект.

Другим речима, постоје две „школе мишљења“ које онда или апсолутизују само ове спољашње факторе – међународне околности, поједностављено речено, пад Берлинског зида и тектонске геополитичке промене које су се догодиле након тога, као и друга школа која фокус ставља само на унутрашњи, интерни и, такорећи, субјективни аспект проблема и овог, зашто не рећи, готово националног слома који смо доживели у претходних неколико деценија.

Пад Берлинског зида је очигледно догађај чије последице нису ишле на руку решавању српског националног питања. Зашто је то тако захтевало би неки други скуп и д(р)угу дискусију. Дакле, укратко, имали смо реално крајње неповољне међународне околности. Али, неки то констатују – и тачка. То је то, нисмо имали среће, пао је Берлински зид, ми смо се нашли на погрешној страни зида итд. Онда се обично окриви тадашње руководство Србије на челу са Слободаном Милошевићем да је превидело далекосежни значај тог епохалног догађаја – и готово! Али то је само један део приче.

С друге стране, постоји друга школа мишљења која некако није довољно гласна, јер се тиче нас самих и наше са-одговорности, и то је тај унутрашњи, интерни аспект овог проблема и овог националног неуспеха. А реч је о очигледном неуспеху – не би се ми данас, понављам то и наглашавам, бавили тим питањем да је оно успешно третирано и решено. Дакле, по мом мишљењу, поред оних евидентно неповољних спољних околности, има доста и наше сопствене кривице и одговорности за овај неповољан исход. Када кажем „наше“, мислим на српску државу и нацију, па онда и на елите, тј. разне врсте националних елита које су се у тим кључним годинама расплета лоше снашле и поставиле. И ту не мислим само на Милошевића и политички врх, него мислим и на интелектуалну елиту и све друге који су се у том периоду више или мање питали.

Дакле, не можемо разумети и не можемо барем покушати да ту ствар боље решимо данас, ако не схватимо где смо и шта је била грешка јуче, односно деведесетих година, када је то српско национално питање изнова постављено на дневни ред. При томе никако не мислим да причам само о домаћој одговорности, а да амнестирам спољни фактор. Далеко од тога. Али не можемо ни фокусирајући се само на те међународне околности да амнестирамо оно што је било до нас, односно до оних који су учествовали и са-учествовали у догађајима деведесетих година, било као политичка елита и политички руководиоци, било као интелектуалци или опозициони критичари тадашњег политичког врха.

Када је реч о међународним оконостима потпуно је јасно. Совјетски савез се распао и као политичка и као државна, идеолошка и геополитичка чињеница. Српско руководство то није схватило до краја, покушало је да се понаша као да се ништа битно није десило. И ту има несумњиве одговорности тадашњег врха, тј. Слободана Милошевића и његовог окружења, али далеко од тога да се читава прича може само на то свести и завршити са тиме.

Погрешно смо дијагностиковали проблем сводећи га само на неспособност и несналажење тадашње Милошевићевске власти и његове елите. И наравно да смо онда пошли погрешним путем, рачунајући да само треба да радимо све супротно од Милошевића када је реч о државним, спољнополитичким и националним питањима – и онда ће бити све у реду

А један део српске елите је управо тако поједностављено и редуковано схватио те догађаје, и онда су исто тако поједноставено закључили да ако се скине и када се склони са врха Слободан Милошевић и његово окружење, онда ће сви неспоразуми са светом, па и српско национално питање бити решени на идеалан, или барем задовоавајући начин. То се наравно није догодило. И ту сада долазимо на део одговорности ове елите – политичке, интелектуалне, медијске и академске – која је дошла после 2000. године.

Погрешно смо дијагностиковали проблем сводећи га само на неспособност и несналажење тадашње Милошевићевске власти и његове елите. И наравно да смо онда пошли погрешним путем, рачунајући да само треба да радимо све супротно од Милошевића када је реч о државним, спољнополитичким и националним питањима и онда ће бити све у реду, неспоразуми са светом (читај, Западом)ће се решити и наши витални интереси ће бити уважени. И то је била нова, такорећи, фатална грешка, наивност и заблуда. (Мада не поричем ни утицај неких других мотива, од голих материјалних интереса до идеолошких илузија и слично.)

Другим речима, српска елита и српско политичко вођство су срљали из грешке у грешку и из крајности у крајност. Најпре су се – деведесетих – апартно и готово аутистично у односу на светске токове држали мита о сопственој снази и доминацији (барем регионалној, а и шире). Да би се то у наредној деценији преокренуло у мазохистичку погруженост и понизност пред „страним фактором“, као и неку врсту „аутоколонијализма“ и самоокупације. 

И зато је важно имати на уму те две паралелне заблуде, допуштам, можда чак и искрене (мада, као што рекох, верујем да је ту на делу било и других, лукративних, па и коруптивних елемената) које су нас, додуше, на различите начине, али у збиру подједнако скупо коштале.

А где смо сада?

Данас су се околности промениле, или се управо мењају пред нашим очима. И то ове спољнополитичке, пре свега. Но, далеко од тога да тврдим како се сада све „тотално обрнуло“, да се распао униполарни поредак и да Русија и Кина дефинитивно ступају на светску позорницу. Наравно да има доста елемената тог наведеног, али ће још доста воде протећи Дунавом, или Дњепром, и неким другим рекама, док то о чему говоримо не буде и готова чињеница. У овом тренутку, то је процес, можда и изгледна тенденција, али далеко од тога да је то готова и свршена ствар.

Ипак, ствари се несумњиво мењају и ја сам сигуран да је Милошевић, односно да је Србија дочекала макар само до 11. септембра, већ не би било бомбардовања, тј. не би било НАТО агресије не би било онаквог расплета и оваквог комадања српског националног простора. Чак све друго да је остало исто, она и онаква НАТО агресија после 11. септембра 2001. не би била могућа. А поготово тако нешто није могуће 2012. или 2023. као што нас непрестано плаше, тражећи да у потпуности одустанемо од свог националног интереса и да буквално све дамо и предамо, укључујући и оно што 1999. под бомбама нисмо дали и предали.

Пораз не мора нужно да значи колапс и крај. Искуство пораза каткад може бити и окрепљујуће и лековито

Рекох, ствари се мењају. Али не баш интензитетом и темпом који то прижељкују и сневају балкански губитници последњег дељења геополитичких карата у двадесетом веку. У политици, као и у животу, треба стиснути зубе и признати да се неке шансе не понављају и неке прилике не враћају. Но, непрестани ламент над тим само још додатно погоршава ствар.

Пораз не мора нужно да значи колапс и крај. Искуство пораза каткад може бити и окрепљујуће и лековито. Али захтева трезвену оријентацију, снажан осећај за реалност и непрепуштање депресији и меланхолији због пропуштених прилика и изгубљене величине.

***   

И тако долазимо до нашег актуелног политичког заплета. Наиме, готово све што смо овде при крају рекли говоре свакодневно и квазипатротски идеолози, апологете и лобисти актуелног режима. И да треба бити реалан, мудар, јачати и сабирати снаге. И да треба преживети и сачекати боље околности.

Полуистина је често гора и опаснија од лажи. А актуелни режим и његова персонална инкарнација у лику Александра Вучића су буквално експерти и „доктори“ тог пропагандног жанра

Полуистина је често гора и опаснија од лажи. А актуелни режим и његова персонална инкарнација у лику Александра Вучића су буквално експерти и „доктори“ тог пропагандног жанра. Опет, неки можда из уверења (мада су ти, ако их је на почетку и било, у међувремену прогледали), али већина из интереса – да не буде неспоразума, говорим о СНС „апарату“ и руководству, не о обичним гласачима – ова гарнитура већ дуже од деценије ради један национално изузетно штетан и малиган посао. И при томе се дебело наслањају на реторичку матрицу својих „другосрбијанских“ противника из претходног периода.

Заправо, ова владајућа напредњачка „идеологија“ у основи баштини скоро све капитулантске и квислиншке аспекте ДОС-овског периода, само што том „либерашком“ и мондијалистичком светоназору додаје нешто „народњачког“ и квазинационалног шмека

Заправо, ова владајућа напредњачка „идеологија“ у основи баштини скоро све капитулантске и квислиншке аспекте ДОС-овског периода, само што том „либерашком“ и мондијалистичком светоназору додаје нешто „народњачког“ и квазинационалног шмека. И обрнуто. Квазилиберално другосрбијанство је овом старом рајетинском синдрому оличеном у СНС („погнуту главу сабља не сече“, „вежи коња где ти газда каже“ итд) дало једну „модернију“ арому и мало европске боје.

Неки од актера ове дубинске симбиоза и брака из рачуна између анационалних другосрбијанских мондијалиста и радикалских квазинационалиста су међусобно интересно повезани, неки се, пак, искрено не подносе и мрзе, али су, рецимо, заједнички извели промену власти 2012. и у свим критичним моментима сложно, тачније, синхронизовано, а уз логистику и контролу западних центара моћи, удружено делују у циљу спречавања покушаја да се Србија придигне и усправи.

Али управо наша национална традиција, која, разуме се, никада није једнозначна, даје основа за читав један и дан данас актуелан, могући и нужни морални и политички програм. Почев од заклетве мајке Марка Краљевића која у себи, такорећи, садржи читав Кантов категорички императив („Немој сине говорити криво, већ по правди Бога Истинога“), па до читаве ризнице кондензоване народне мудрости и искуства: „У се, и у своје кљусе“. „Туђа рука свраб не чеше“. „Помози себи, па ће ти и Бог помоћи“. „Кошуља је ближа од капута“. Слобода нема цену. Не може ти већи пријатељ бити онај ко те угрожава, бомбардује и убија, од онога ко ти помаже и ко је, независно од мотива, на твојој страни.

Од нас као представника некакве националне интелигенције  у овом тренутку се не тражи никаква генијална рецептура, већ само да колико год је то могуће разгрнемо идеолошку маглу и дим које, годинама, па већ и деценијама, производе господари наше политичке, медијске, културне и академске сцене – укључујући ту и многе наше колеге

Знам да овај пледоаје некоме можда може деловати сувише „обично“ и тријвијално. Али у ситуацији каква је наша, нема чаробних штапића и магичних формула. Само стамено и постојано залагање за оно што готово сви знају, виде и осећају – сем оних којима страх, лични интереси или самомржња („аутошовинизам“) замагљују поглед. Помало парадоксално, али и веома поучно, од нас као представника некакве националне интелигенције (да не кажем „националне елите“, са или без наводника) у овом тренутку се не тражи никаква генијална рецептура, већ само да колико год је то могуће разгрнемо идеолошку маглу и дим које, годинама, па већ и деценијама, производе господари наше политичке, медијске, културне и академске сцене – укључујући ту и многе наше колеге.

А та аутоколонијална магла углавном се сажима у мантру коју смо чули већ „милион“ пута и која нам се, хтели или не хтели, несвесно утискује у мозак и душу: „Ми смо мали, слаби и бедни“. Не можемо да опстанемо ако се не приклонимо вишој сили и не постанемо „као сав нормалан свет“. При чему се тај „нормалан свет“ којем се треба приклонити обично своди на једно малено парче евроазијског континента (и северни део америчког), и то, гле чуда, баш оно које већ више од три деценије, са различитим образложењима, систематски ради против Србије, Срба и српских виталних интереса.       

Српски национални интерес данас је несумњиво то да се под хитно и свим средствима заустави даље национално, државно, економско, еколошко, духовно, демографско и морално урушавање и да се грчевито чувају, односно увећавају остаци државног суверенитета и националног достојанства. То, начелно. А у преводу, практично и конкретно, то значи свакодневну борбу и старање око националног идентитета и националних интереса. Што, разуме се, поред осталог, такође укључује и прагматизам, разум, рачуницу и калкулацију. Али – и то је та кључна разлика која чини разлику спрам актуелних власти – не ради страначког и личног, већ општедруштвеног и општенационалног циља.

А Бог ће помоћи – ако буде имао коме.              

Главни и одговорни уредник „Нове српске политичке мисли“

(излагање на конференцији „Српско национално питање данас“, 18. 2.2023. Народна скупштина, Београд.)

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер