Наши старији суграђани, од времена Слободана Милошевића, па до данас, на изборима пословично гласају за политичке опције које карактерише деспотски начин управљања

Демографска ситуација у већини држава “изузетног ризика“ је још драматичнија услед њихове изложености глобалној рецесији која је утерала државне билансе у црвене цифре. То се најизразитије види у Јапану.

Тешко је замислити упечатљивију демонстрацију моћи економских санкција него што је то тренутно случај у „обрачуну“ Запада са Москвом

Било шта осим победе над режимом имало би несагледиве последице за земљу. Уколико Вучић постане председник Србије, зацементираћемо овај катастрофални систем на период од најмање пет година, а могуће и дуже. Уследило би суштинско понирање по свим питањима, и због тога се мора ићи на победу. Свака друга калкулација представља врхунску неодговорност.

Плутократија подразумева постојање руководеће класе - малих група које су за командама различитих власти: политичких, економских и медијских. Услед раста неједнакости та моћна и богата каста сасвим се одвојила од остатка друштва.

Ова немоћ актуелних власти у Србији која све више добија синдром „нејаког Уроша“ загорчава живот и понижава Србе и на Косову и Метохији. Народна пословица Срба са Косова и Метохије каже: „није што су ме били, него што ће да се наваде“ а Албанци су се баш навадили јер је Александар Вучић бедна кукавица.

Сем два једва видљива ћириличка ситна слова, и аутомобилске таблице су исписане хрваштицом. Београдски трамваји, аутобуси и тролејбуси , у већини случајева, поводе се за истом модом. Потписи у филмовима у биоскопима без изузетка су латинични.

У свом обраћању нацији поводом тзв. француско-немачког споразума, а заправо ултиматума за противуставну насилну сецесију Косова и Метохије, председник Републике је навео шта га у том „споразуму“ брине и чиме му тачно његови досадашњи западни пријатељи прете. Иако текст тог једнострано писаног „споразума“ нисмо видели, председник Републике је током свог обраћања упутио грађанима низ претњи – не само да неће моћи да „за викенд путују у Беч“, већ и да могу да остану и без плата и без пензија. Претњу је добила свака категорија грађана Србије.

Париз и Дубаји јесу Ватерлои власти у оба српска града и требало би саме да схвате да су то биле њихове последње битке, оду са политичке сцене Србије и КиМ и дају могућност онима који знају који су и чији интереси најбитнији да трајно реше проблем.

Не пишу „хроничари бивших неслобода“ ни против данашњих капиталистичких шпекулативних банкарских диктатура које до просјачког штапа доводе читав свет.