Šta je rešenje za tri najveće pretnje po opstanak čovečanstva

Postaje opšte poznato da postoje tri velike pretnje opstanku čovečanstva – ekološka kriza, nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije i opasnost od vojnog samouništenja.

Prateći vesti o tim pretnjama, ubrzo sam primetio da se u medijskim izveštajima o njima stalno ponavlja ista reč – obuzdavanje (engl. containment).

Iako se ove pretnje prihvataju kao činjenice našeg vremena, glavna zabrinutost jeste da bi kada prerastu u stvarnu krizu, mogle postati neobuzdive.

Počnimo od ratova. I SAD i Rusija – ili, preciznije, Tramp i Putin – nerado koriste izraz „rat“.

Putin govori o „ograničenoj vojnoj operaciji“ u Ukrajini, koja navodno treba da spreči pravi veliki rat, odnosno napad NATO-a na Rusiju. Tramp je, sa svoje strane, jednom opisao američki napad na Iran kao „izlet“, čiji je cilj bio da spreči pravi veliki rat, odnosno iranski nuklearni napad na Izrael.

Paradoks je, naravno, u tome što ovo izbegavanje reči „rat“, čak i kada stradaju stotine hiljada ljudi, a infrastruktura čitave zemlje biva uništena, zapravo služi normalizaciji ratnog stanja u kojem živimo.

Paradoks je, naravno, u tome što ovo izbegavanje reči „rat“, čak i kada stradaju stotine hiljada ljudi, a infrastruktura čitave zemlje biva uništena, zapravo služi normalizaciji ratnog stanja u kojem živimo

Reč je o jasnoj strategiji obuzdavanja – nastojanju da se vojni sukobi zadrže ispod praga na kojem bi prerasli u novi svetski rat.

Strahuje se da bi rat u Ukrajini mogao da preraste u nuklearni sukob na nivou cele Evrope, ili da bi američko-iranski sukob mogao da zahvati čitav Bliski istok.

Problem je, naravno, u tome što nikada ne možemo biti sigurni da će takvo obuzdavanje uspeti. Ne može se isključiti mogućnost da ono što jedna strana smatra još uvek ograničenim agresivnim potezom druga strana protumači kao prelazak crvene linije i odgovori nuklearnim udarom.

Prisetimo se jednog zamišljenog, krajnje ekstremnog slučaja. Ja sam vođa jedne supersile i pouzdani obaveštajni izvori me obaveštavaju da se prema mojoj zemlji kreću stotine raketa sa nuklearnim bojevim glavama. Njih nije moguće zaustaviti i znam da će moja država biti potpuno uništena za otprilike jedan sat. Pošto i moja zemlja raspolaže dovoljnim brojem nuklearnog oružja da uništi protivnika, suočavam se sa teškim izborom – da li da naredim svojoj vojsci da uzvrati punom snagom?

Ako to učinim, gotovo je izvesno da će to značiti kraj civilizacije na Zemlji. Zato bi jedini istinski etičan, ali izuzetno težak postupak bio da se uzdržim od uzvratnog udara, svestan da će, iako će moja zemlja nestati sa lica Zemlje, civilizacija ipak opstati.

U tom slučaju, u svojoj (više nepostojećoj) zemlji možda bih ostao upamćen kao izdajnik i kukavica, ali postoji mogućnost da bi me ostatak čovečanstva slavio kao spasitelja civilizacije.

Međutim, ovde postoji jedna zamka. Ovakav etički izbor moguć je samo ako protivnik za njega unapred ne zna. Ako zna da neću uzvratiti punom snagom, vrlo je verovatno da će biti u iskušenju da baci nuklearne bombe na moju zemlju, upravo zato što zna da neće uslediti potpuni odgovor.

To, nažalost, znači da moja zemlja u svakom slučaju mora da učestvuje u trci u naoružanju.

Iz toga proizilazi izazov za sistem veštačke inteligencije – može li on da stvori (fikciju) Boga? Mislim da ne može jer Bog može nastati jedino iz konačnosti smrtnih ljudskih bića. Ono što se, međutim, može dogoditi jeste da se veštačka inteligencija kao naša tvorevina nama samima prikaže kao kvazibožansko biće

Zatim dolazi eksplozivan razvoj veštačke inteligencije. Alen Badju pronicljivo izvrće uobičajenu teološku pretpostavku da je Bog stvorio svet ni iz čega:

„U teološkom diskursu kaže se da je Bog stvorio svet ni iz čega. Ali rekao bih da je najveći primer stvaranja ex nihilo zapravo stvaranje Boga. Bog je, pre nego svet, stvoren ni iz čega! Jer kada bi Bog zaista postojao, stvaranje sveta ne bi predstavljalo nikakav problem. Bog je po definiciji neograničen. Njegova moć je beskonačna, pa bi sasvim mogao da stvori nešto ni iz čega. Problem je, zapravo, u nama – kako bismo mi, jadni konačni i smrtni ljudi, mogli da stvorimo nešto ni iz čega?“

Iz toga proizilazi izazov za sistem veštačke inteligencije – može li on da stvori (fikciju) Boga? Mislim da ne može jer Bog može nastati jedino iz konačnosti smrtnih ljudskih bića. Ono što se, međutim, može dogoditi jeste da se veštačka inteligencija kao naša tvorevina nama samima prikaže kao kvazibožansko biće.

U subotu, 25. jula 2026. godine, direktor kompanije OpenAI Sem Altman izjavio je da je veštačka inteligencija dostigla „singularitet“. Iako je Altman naglasio da bi singularitet mogao biti dobar za svet, njegova izjava izazvala je zabrinutost.

Mnogi stručnjaci ne slažu se s tvrdnjom da je singularitet već dostignut, niti smatraju da je veštačka inteligencija blizu toga da nadmaši ljudsku inteligenciju u svim oblastima ili da masovno preuzme ljudske poslove. Međutim, glavna bojazan jeste da je AI već sada sposoban da se autonomno unapređuje.

„Singularitet“ se shvata kao tačka nakon koje će ljudima postati veoma teško da kontrolišu ili preokrenu dalji razvoj veštačke inteligencije, što bi moglo imati nepredvidljive posledice po ljudsku civilizaciju.

Kada AI jednom preuzme kontrolu nad sopstvenim razvojem, tehnološki napredak mogao bi da se odvija tolikom brzinom da ljudi više ne bi bili u stanju da ga prate, ostavljajući veštačkoj inteligenciji mogućnost da se praktično razvija samostalno, izvan ljudske kontrole.

Još 2025. godine Altman je predvideo da će veštačka inteligencija do 2030. nadmašiti ljudsku inteligenciju u gotovo svim oblastima. Gostujući nedavno u podkastu Relentless (dokumentarnoj seriji „o potrazi za naizgled nedostižnim idejama i neobičnim težnjama“), Altman je rekao:

Mnoge države razvijaju sopstvene sisteme veštačke inteligencije i svaka od njih sumnja da će ostale, čak i ako javno pristanu na privremeni zastoj, tajno nastaviti razvoj punim intenzitetom. U takvoj situaciji jedini logičan zaključak jeste da i ja učinim isto

„Sada smo, zapravo, u singularitetu. Nalazimo se upravo u onom trenutku o kojem smo nekada razgovarali za ručkom, više u šali nego ozbiljno. (…) Ceo život sam čekao ovo i mislim da će biti neverovatno, izuzetno pozitivno i sjajno za svet.“

Među kritičkim glasovima ističe se kompanija Antropic, tvorac četbota Claude, koja je pozvala vodeće svetske kompanije koje razvijaju veštačku inteligenciju da uspostave usklađen mehanizam za privremeno obustavljanje razvoja naprednih AI sistema.

Upozorili su da se tehnologija razvija tolikom brzinom da postoji opasnost da ljudi izgube kontrolu nad njom. U blog objavi od 4. juna Antropic, koji se već dugo predstavlja kao laboratorija usmerena na bezbedan razvoj veštačke inteligencije, napisao je da bi, kako AI postaje sve napredniji, „za svet bilo dobro da postoji mogućnost da se njegov razvoj uspori ili privremeno zaustavi“.

Problem je, naravno, u tome što ne postoji nijedna svetska institucija koja bi mogla da nametne takvu obustavu. Mnoge države razvijaju sopstvene sisteme veštačke inteligencije i svaka od njih sumnja da će ostale, čak i ako javno pristanu na privremeni zastoj, tajno nastaviti razvoj punim intenzitetom. U takvoj situaciji jedini logičan zaključak jeste da i ja učinim isto.

Dakle, deo opasnosti od veštačke inteligencije ne leži u samoj tehnologiji, već u društvenim odnosima unutar kojih se ona razvija.

Živimo u svetu konkurencije i globalnog nepoverenja, koji nas sprečava da izađemo iz destruktivne logike Dileme zatvorenika. Iako racionalno znamo da su solidarnost i saradnja korisnije za sve učesnike, kapitalistička usmerenost na profit podstiče nepoverenje prema drugima – drugi se doživljavaju kao potencijalna pretnja koja će naše poverenje iskoristiti kao priliku da nas napadne još brutalnije.

S druge strane, ima i onih koji smatraju da smo još daleko od kvazibožanskog „singulariteta“. U izvesnom smislu, oni možda jesu u pravu jer sve zavisi od toga šta se pod singularitetom tačno podrazumeva.

Dakle, deo opasnosti od veštačke inteligencije ne leži u samoj tehnologiji, već u društvenim odnosima unutar kojih se ona razvija

Mislim da je ono što Altman opisuje kao singularitet zapravo relativno skroman fenomen – to jednostavno znači da su sistemi veštačke inteligencije stekli sopstvenu dinamiku koju više ne možemo da kontrolišemo niti da obuzdamo.

Međutim, mogu da zamislim još dva, mnogo radikalnija nivoa razvoja. Prvi je da AI postane toliko moćan da mi, ljudi, ne samo da više ne možemo da ga obuzdamo, već da on otvoreno preuzme upravljanje našim životima, primoravajući nas ucenama na poslušnost.

Drugi je mogućnost razvoja tehnologija poput Neuralinka, odnosno neposrednog povezivanja toka naših misli sa digitalnim sistemom. To bi značilo da bi agent veštačke inteligencije (i oni koji njime upravljaju) mogli neposredno da čitaju naše misli.

Na kraju dolazi ekološka kriza, koja je svima postala opipljiva kroz nedavni talas ogromnih šumskih požara koji pustoše Francusku i Španiju.

Više od mesec dana požari su bili neobuzdani, a ni danas ih nije moguće u potpunosti ugasiti – vatra se jednostavno ostavlja da gori mesecima, sve dok se sama ne iscrpi. Kako je nedavno rekao poznati španski stručnjak za šumarsko inženjerstvo Viktor Resko de Dios: „Ušli smo u eru požara koje nije moguće ugasiti. To su požari koji gore snagom nekoliko atomskih bombi.“

Jedan od najupečatljivijih primera toga bila je pojava pirokumulonimbusa – izraza za koji sam i sam tek sada prvi put čuo. Reč je o vatrenim oblacima koji su se formirali u oblasti Žirond, u blizini Bordoa, prema navodima vatrogasnih službi.

Takvi oblaci nastaju kada naročito intenzivni šumski požari stvore stub ekstremno zagrejanog vazduha koji se brzo uzdiže u hladnije slojeve atmosfere, gde se kondenzuje u ogromne olujne oblake. Oni zatim mogu da proizvedu sopstvene vetrove, kišu i munje, pretvarajući požare u nepredvidljive, samoodržive vatrene oluje koje se hrane sopstvenom energijom.

U budućnosti treba očekivati da će požari postajati sve učestaliji i sve razorniji, sve dok ljudi nastavljaju da sagorevaju fosilna goriva i podižu temperaturu planete. Da ponovo citiramo Reska de Diosa:

„Teško je predvideti dokle bi stvari mogle da odu. Uskoro više nećemo moći da isključimo danteovske scenarije poput onih viđenih u Kaliforniji ili Australiji, sa požarima ili kompleksima požara koji zahvataju stotine hiljada, pa čak i milion hektara.“

Ukratko, požari postaju neobuzdani.

Situacija je još gora u Sjedinjenim Američkim Državama. CNN je 31. jula 2026. izvestio: „Toplotna kupola, koja bi mogla da obori rekorde, zahvatiće Zapad najvišim letnjim temperaturama do sada.“

Nameće se zaključak da sama privremena obustava razvoja nije dovoljna jer ne može biti sprovedena na globalnom nivou. Ona bi samo dodatno povećala jaz između onih koji bi je zaista poštovali i onih koji bi razvoj nastavili nesmanjenim intenzitetom

Neobično snažna toplotna kupola ovog vikenda zahvatiće veliki deo zapadnih oblasti SAD, donoseći najviše temperature zabeležene ove godine za desetine miliona ljudi – od Kalifornije do Kanade. Očekuje se da će rekordi maksimalnih temperatura biti oboreni u najmanje dvanaest zapadnih saveznih država dok će oko četrdeset miliona ljudi biti pod upozorenjima zbog ekstremne vrućine. Temperature bi ponegde mogle dostići i 52 stepena Celzijusa.

Nameće se zaključak da sama privremena obustava razvoja nije dovoljna jer ne može biti sprovedena na globalnom nivou. Ona bi samo dodatno povećala jaz između onih koji bi je zaista poštovali i onih koji bi razvoj nastavili nesmanjenim intenzitetom.

Jedino rešenje koje vidim jeste da se istovremeno čine obe stvari – da se razvoj nastavi, ali da ga prati mišljenje. A mišljenje je nešto više od pukog prikupljanja podataka i njihove analize. Misliti znači promišljati značenje tih podataka i istovremeno preispitivati u kojoj meri je naš način njihovog tumačenja već unapred obeležen određenim pristrasnostima.

Takvo mišljenje nas primorava da se ne usredsredimo samo na pitanje kako obuzdati pretnje, već i da razmotrimo kako promeniti okolnosti koje ih neprestano proizvode.

Evo jednog jasnog primera takvog mišljenja. Početkom tridesetih godina prošlog veka američki pragmatistički filozof DŽon Djui, koji je gajio simpatije prema Sovjetskom Savezu, obavestio je svog prijatelja Sidnija Huka da planira da poseti tu zemlju. Pošto je Huk imao ozbiljne sumnje u pogledu sovjetskog sistema, Djui ga je uveravao da nema razloga za brigu – po povratku sigurno neće tvrditi da je Sovjetski Savez autentično socijalističko društvo. Huk mu je zajedljivo odgovorio:

„Ono čega se ja plašim jeste da ćeš se iz Sovjetskog Saveza vratiti uveren da to nije pravi socijalizam!“

U ovom slučaju mišljenje je bilo na Hukovoj strani. Plašio se da će, suočen sa bednom stvarnošću i terorom u Sovjetskom Savezu, Djui zaključiti da to jednostavno nije socijalizam, shvaćen kao društvo slobode i blagostanja.

Drugim rečima, Huk je – sasvim ispravno – pretpostavio da staljinizam nije bio samo izdaja ili negacija autentične socijalističke vizije. Potencijal za staljinističke užase morao je već biti prisutan u samoj izvornoj boljševičkoj zamisli. Istinski dijalektički pristup zato kasniju negaciju pronalazi već u samom početnom pojmu.

Isto važi i za tri velike pretnje našem opstanku, uključujući i kapitalizam kao njihov zajednički koren. Nije dovoljno samo obuzdavati njegove smrtonosne ekscese koji ugrožavaju naš opstanak.

U istoriji realno postojećeg socijalizma bilo je mnogo pokušaja da se obuzdaju njegovi brutalni ekscesi – od Hruščovljevog „otopljavanja“ posle 1956. godine do jugoslovenskog samoupravnog socijalizma.

Međutim, nijedan od tih pokušaja nije zaista uspeo jer se mogućnost povratka tvrdoj liniji neprestano osećala kao nevidljivi pritisak. Kada je Gorbačov konačno pokušao da sprovede istinsku reformu, čitav sistem se raspao.

Isto važi i za tri velike pretnje našem opstanku, uključujući i kapitalizam kao njihov zajednički koren. Nije dovoljno samo obuzdavati njegove smrtonosne ekscese koji ugrožavaju naš opstanak.

Potrebno je promisliti kako promeniti njegove osnovne koordinate, a da se pritom ne izazove katastrofa ništa manja od one koju su predstavljali režim Crvenih Kmera u Kampučiji ili režim u Severnoj Koreji.

Taj zadatak danas ne može a da ne izgleda gotovo nemoguć unutar okvira postojećeg globalnog sistema. Ali upravo ta činjenica nimalo ne umanjuje njegovu neophodnost.

(Danas)