Шта је решење за три највеће претње по опстанак човечанства

Постаје опште познато да постоје три велике претње опстанку човечанства – еколошка криза, неконтролисани развој вештачке интелигенције и опасност од војног самоуништења.

Пратећи вести о тим претњама, убрзо сам приметио да се у медијским извештајима о њима стално понавља иста реч – обуздавање (енгл. цонтаинмент).

Иако се ове претње прихватају као чињенице нашег времена, главна забринутост јесте да би када прерасту у стварну кризу, могле постати необуздиве.

Почнимо од ратова. И САД и Русија – или, прецизније, Трамп и Путин – нерадо користе израз „рат“.

Путин говори о „ограниченој војној операцији“ у Украјини, која наводно треба да спречи прави велики рат, односно напад НАТО-а на Русију. Трамп је, са своје стране, једном описао амерички напад на Иран као „излет“, чији је циљ био да спречи прави велики рат, односно ирански нуклеарни напад на Израел.

Парадокс је, наравно, у томе што ово избегавање речи „рат“, чак и када страдају стотине хиљада људи, а инфраструктура читаве земље бива уништена, заправо служи нормализацији ратног стања у којем живимо.

Парадокс је, наравно, у томе што ово избегавање речи „рат“, чак и када страдају стотине хиљада људи, а инфраструктура читаве земље бива уништена, заправо служи нормализацији ратног стања у којем живимо

Реч је о јасној стратегији обуздавања – настојању да се војни сукоби задрже испод прага на којем би прерасли у нови светски рат.

Страхује се да би рат у Украјини могао да прерасте у нуклеарни сукоб на нивоу целе Европе, или да би америчко-ирански сукоб могао да захвати читав Блиски исток.

Проблем је, наравно, у томе што никада не можемо бити сигурни да ће такво обуздавање успети. Не може се искључити могућност да оно што једна страна сматра још увек ограниченим агресивним потезом друга страна протумачи као прелазак црвене линије и одговори нуклеарним ударом.

Присетимо се једног замишљеног, крајње екстремног случаја. Ја сам вођа једне суперсиле и поуздани обавештајни извори ме обавештавају да се према мојој земљи крећу стотине ракета са нуклеарним бојевим главама. Њих није могуће зауставити и знам да ће моја држава бити потпуно уништена за отприлике један сат. Пошто и моја земља располаже довољним бројем нуклеарног оружја да уништи противника, суочавам се са тешким избором – да ли да наредим својој војсци да узврати пуном снагом?

Ако то учиним, готово је извесно да ће то значити крај цивилизације на Земљи. Зато би једини истински етичан, али изузетно тежак поступак био да се уздржим од узвратног удара, свестан да ће, иако ће моја земља нестати са лица Земље, цивилизација ипак опстати.

У том случају, у својој (више непостојећој) земљи можда бих остао упамћен као издајник и кукавица, али постоји могућност да би ме остатак човечанства славио као спаситеља цивилизације.

Међутим, овде постоји једна замка. Овакав етички избор могућ је само ако противник за њега унапред не зна. Ако зна да нећу узвратити пуном снагом, врло је вероватно да ће бити у искушењу да баци нуклеарне бомбе на моју земљу, управо зато што зна да неће уследити потпуни одговор.

То, нажалост, значи да моја земља у сваком случају мора да учествује у трци у наоружању.

Из тога произилази изазов за систем вештачке интелигенције – може ли он да створи (фикцију) Бога? Мислим да не може јер Бог може настати једино из коначности смртних људских бића. Оно што се, међутим, може догодити јесте да се вештачка интелигенција као наша творевина нама самима прикаже као квазибожанско биће

Затим долази експлозиван развој вештачке интелигенције. Ален Бадју проницљиво изврће уобичајену теолошку претпоставку да је Бог створио свет ни из чега:

„У теолошком дискурсу каже се да је Бог створио свет ни из чега. Али рекао бих да је највећи пример стварања еx нихило заправо стварање Бога. Бог је, пре него свет, створен ни из чега! Јер када би Бог заиста постојао, стварање света не би представљало никакав проблем. Бог је по дефиницији неограничен. Његова моћ је бесконачна, па би сасвим могао да створи нешто ни из чега. Проблем је, заправо, у нама – како бисмо ми, јадни коначни и смртни људи, могли да створимо нешто ни из чега?“

Из тога произилази изазов за систем вештачке интелигенције – може ли он да створи (фикцију) Бога? Мислим да не може јер Бог може настати једино из коначности смртних људских бића. Оно што се, међутим, може догодити јесте да се вештачка интелигенција као наша творевина нама самима прикаже као квазибожанско биће.

У суботу, 25. јула 2026. године, директор компаније ОпенАИ Сем Алтман изјавио је да је вештачка интелигенција достигла „сингуларитет“. Иако је Алтман нагласио да би сингуларитет могао бити добар за свет, његова изјава изазвала је забринутост.

Многи стручњаци не слажу се с тврдњом да је сингуларитет већ достигнут, нити сматрају да је вештачка интелигенција близу тога да надмаши људску интелигенцију у свим областима или да масовно преузме људске послове. Међутим, главна бојазан јесте да је АИ већ сада способан да се аутономно унапређује.

„Сингуларитет“ се схвата као тачка након које ће људима постати веома тешко да контролишу или преокрену даљи развој вештачке интелигенције, што би могло имати непредвидљиве последице по људску цивилизацију.

Када АИ једном преузме контролу над сопственим развојем, технолошки напредак могао би да се одвија толиком брзином да људи више не би били у стању да га прате, остављајући вештачкој интелигенцији могућност да се практично развија самостално, изван људске контроле.

Још 2025. године Алтман је предвидео да ће вештачка интелигенција до 2030. надмашити људску интелигенцију у готово свим областима. Гостујући недавно у подкасту Релентлесс (документарној серији „о потрази за наизглед недостижним идејама и необичним тежњама“), Алтман је рекао:

Многе државе развијају сопствене системе вештачке интелигенције и свака од њих сумња да ће остале, чак и ако јавно пристану на привремени застој, тајно наставити развој пуним интензитетом. У таквој ситуацији једини логичан закључак јесте да и ја учиним исто

„Сада смо, заправо, у сингуларитету. Налазимо се управо у оном тренутку о којем смо некада разговарали за ручком, више у шали него озбиљно. (…) Цео живот сам чекао ово и мислим да ће бити невероватно, изузетно позитивно и сјајно за свет.“

Међу критичким гласовима истиче се компанија Антропиц, творац четбота Цлауде, која је позвала водеће светске компаније које развијају вештачку интелигенцију да успоставе усклађен механизам за привремено обустављање развоја напредних АИ система.

Упозорили су да се технологија развија толиком брзином да постоји опасност да људи изгубе контролу над њом. У блог објави од 4. јуна Антропиц, који се већ дуго представља као лабораторија усмерена на безбедан развој вештачке интелигенције, написао је да би, како АИ постаје све напреднији, „за свет било добро да постоји могућност да се његов развој успори или привремено заустави“.

Проблем је, наравно, у томе што не постоји ниједна светска институција која би могла да наметне такву обуставу. Многе државе развијају сопствене системе вештачке интелигенције и свака од њих сумња да ће остале, чак и ако јавно пристану на привремени застој, тајно наставити развој пуним интензитетом. У таквој ситуацији једини логичан закључак јесте да и ја учиним исто.

Дакле, део опасности од вештачке интелигенције не лежи у самој технологији, већ у друштвеним односима унутар којих се она развија.

Живимо у свету конкуренције и глобалног неповерења, који нас спречава да изађемо из деструктивне логике Дилеме затвореника. Иако рационално знамо да су солидарност и сарадња корисније за све учеснике, капиталистичка усмереност на профит подстиче неповерење према другима – други се доживљавају као потенцијална претња која ће наше поверење искористити као прилику да нас нападне још бруталније.

С друге стране, има и оних који сматрају да смо још далеко од квазибожанског „сингуларитета“. У извесном смислу, они можда јесу у праву јер све зависи од тога шта се под сингуларитетом тачно подразумева.

Дакле, део опасности од вештачке интелигенције не лежи у самој технологији, већ у друштвеним односима унутар којих се она развија

Мислим да је оно што Алтман описује као сингуларитет заправо релативно скроман феномен – то једноставно значи да су системи вештачке интелигенције стекли сопствену динамику коју више не можемо да контролишемо нити да обуздамо.

Међутим, могу да замислим још два, много радикалнија нивоа развоја. Први је да АИ постане толико моћан да ми, људи, не само да више не можемо да га обуздамо, већ да он отворено преузме управљање нашим животима, приморавајући нас уценама на послушност.

Други је могућност развоја технологија попут Неуралинка, односно непосредног повезивања тока наших мисли са дигиталним системом. То би значило да би агент вештачке интелигенције (и они који њиме управљају) могли непосредно да читају наше мисли.

На крају долази еколошка криза, која је свима постала опипљива кроз недавни талас огромних шумских пожара који пустоше Француску и Шпанију.

Више од месец дана пожари су били необуздани, а ни данас их није могуће у потпуности угасити – ватра се једноставно оставља да гори месецима, све док се сама не исцрпи. Како је недавно рекао познати шпански стручњак за шумарско инжењерство Виктор Реско де Диос: „Ушли смо у еру пожара које није могуће угасити. То су пожари који горе снагом неколико атомских бомби.“

Један од најупечатљивијих примера тога била је појава пирокумулонимбуса – израза за који сам и сам тек сада први пут чуо. Реч је о ватреним облацима који су се формирали у области Жиронд, у близини Бордоа, према наводима ватрогасних служби.

Такви облаци настају када нарочито интензивни шумски пожари створе стуб екстремно загрејаног ваздуха који се брзо уздиже у хладније слојеве атмосфере, где се кондензује у огромне олујне облаке. Они затим могу да произведу сопствене ветрове, кишу и муње, претварајући пожаре у непредвидљиве, самоодрживе ватрене олује које се хране сопственом енергијом.

У будућности треба очекивати да ће пожари постајати све учесталији и све разорнији, све док људи настављају да сагоревају фосилна горива и подижу температуру планете. Да поново цитирамо Реска де Диоса:

„Тешко је предвидети докле би ствари могле да оду. Ускоро више нећемо моћи да искључимо дантеовске сценарије попут оних виђених у Калифорнији или Аустралији, са пожарима или комплексима пожара који захватају стотине хиљада, па чак и милион хектара.“

Укратко, пожари постају необуздани.

Ситуација је још гора у Сједињеним Америчким Државама. ЦНН је 31. јула 2026. известио: „Топлотна купола, која би могла да обори рекорде, захватиће Запад највишим летњим температурама до сада.“

Намеће се закључак да сама привремена обустава развоја није довољна јер не може бити спроведена на глобалном нивоу. Она би само додатно повећала јаз између оних који би је заиста поштовали и оних који би развој наставили несмањеним интензитетом

Необично снажна топлотна купола овог викенда захватиће велики део западних области САД, доносећи највише температуре забележене ове године за десетине милиона људи – од Калифорније до Канаде. Очекује се да ће рекорди максималних температура бити оборени у најмање дванаест западних савезних држава док ће око четрдесет милиона људи бити под упозорењима због екстремне врућине. Температуре би понегде могле достићи и 52 степена Целзијуса.

Намеће се закључак да сама привремена обустава развоја није довољна јер не може бити спроведена на глобалном нивоу. Она би само додатно повећала јаз између оних који би је заиста поштовали и оних који би развој наставили несмањеним интензитетом.

Једино решење које видим јесте да се истовремено чине обе ствари – да се развој настави, али да га прати мишљење. А мишљење је нешто више од пуког прикупљања података и њихове анализе. Мислити значи промишљати значење тих података и истовремено преиспитивати у којој мери је наш начин њиховог тумачења већ унапред обележен одређеним пристрасностима.

Такво мишљење нас приморава да се не усредсредимо само на питање како обуздати претње, већ и да размотримо како променити околности које их непрестано производе.

Ево једног јасног примера таквог мишљења. Почетком тридесетих година прошлог века амерички прагматистички филозоф Џон Дјуи, који је гајио симпатије према Совјетском Савезу, обавестио је свог пријатеља Сиднија Хука да планира да посети ту земљу. Пошто је Хук имао озбиљне сумње у погледу совјетског система, Дјуи га је уверавао да нема разлога за бригу – по повратку сигурно неће тврдити да је Совјетски Савез аутентично социјалистичко друштво. Хук му је заједљиво одговорио:

„Оно чега се ја плашим јесте да ћеш се из Совјетског Савеза вратити уверен да то није прави социјализам!“

У овом случају мишљење је било на Хуковој страни. Плашио се да ће, суочен са бедном стварношћу и терором у Совјетском Савезу, Дјуи закључити да то једноставно није социјализам, схваћен као друштво слободе и благостања.

Другим речима, Хук је – сасвим исправно – претпоставио да стаљинизам није био само издаја или негација аутентичне социјалистичке визије. Потенцијал за стаљинистичке ужасе морао је већ бити присутан у самој изворној бољшевичкој замисли. Истински дијалектички приступ зато каснију негацију проналази већ у самом почетном појму.

Исто важи и за три велике претње нашем опстанку, укључујући и капитализам као њихов заједнички корен. Није довољно само обуздавати његове смртоносне ексцесе који угрожавају наш опстанак.

У историји реално постојећег социјализма било је много покушаја да се обуздају његови брутални ексцеси – од Хрушчовљевог „отопљавања“ после 1956. године до југословенског самоуправног социјализма.

Међутим, ниједан од тих покушаја није заиста успео јер се могућност повратка тврдој линији непрестано осећала као невидљиви притисак. Када је Горбачов коначно покушао да спроведе истинску реформу, читав систем се распао.

Исто важи и за три велике претње нашем опстанку, укључујући и капитализам као њихов заједнички корен. Није довољно само обуздавати његове смртоносне ексцесе који угрожавају наш опстанак.

Потребно је промислити како променити његове основне координате, а да се притом не изазове катастрофа ништа мања од оне коју су представљали режим Црвених Кмера у Кампучији или режим у Северној Кореји.

Тај задатак данас не може а да не изгледа готово немогућ унутар оквира постојећег глобалног система. Али управо та чињеница нимало не умањује његову неопходност.

(Данас)