понедељак, 11. децембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Драгутин Димитријевић Апис, Александар и Пашић - коначни обрачун
Преносимо

Драгутин Димитријевић Апис, Александар и Пашић - коначни обрачун

PDF Штампа Ел. пошта
Филип Шварм   
недеља, 23. јул 2017.

Ја нећу милости, не треба ми она.

За дела, ја тражим само правду голу.

Правду Господару, па реци нек звона

Крај објаве мом чемеру и болу.

Али тада, чуј ме, и упамти Круно

Не влада се земљом где љубави није

И где је Господар мржњом се огрно,

Па из ње зла чини и неправду сије.

Ово су двије строфе из пјесме Једном краљу коју је мајор Љубомир Вуловић написао у затвору чекајући извршење смртне казне. Ратни инвалид, на стратиште у Микри изишао је ћопајући, уз помоћ штапа, у зору 26. јуна 1917. заједно са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и добровољцем Радом Малобабићем.

Везани за колчеве у плитким гробовима и повезима преко очију, сва тројица су чекала да, по Правилу службе, капетан Милан Стојковић подигне сабљу и тако дâ знак за паљбу стрељачком строју. Како није имао своју, Стојковић је узео сабљу генерала Дамњана Поповића, осуђеног на Солунском процесу заједно са Аписом и друговима на двадесет година робије.

Нема бољег симбола за тадашњу пометњу у Српској војсци.

ТАМО ДАЛЕКО: Неутрализирање живе силе, дејства по боку, линије комуникације и други војни еуфемизми дају борби, на папиру, изглед нечег рационалног. У стварности, то је каос у коме се љушти слој по слој човјечности. Људи су у трајном магновењу док одрвењелим рукама притишћу обарач, повлаче затварач и гурају метке у магацин. Једва да је итко свјестан крвавих убоја по лицу и тијелу насталих безглавим бацањем у заклон. Све се неразлучиво мијеша – страх, бијес, молитве, завјети, отупјелост... Звучи добро познато и отрцано, али људе у борби до побједе или пораза не држи патриотизам или осјећај дужности, већ непојмљива повезаност са суборцем до себе.

Српски војници на Солунском фронту нису били изузетак. На њих се 5. аугуста 1916. сручила бугарска офанзива и одбили су је уз крајњи напор.

"На целом фронту осећа се ужасан смрад лешева који се распадају. Можда би смо требали склопити примирје на три-четири сата, да покопамо мртве. Будемо ли чекали да почне наша офанзива, нећемо моћи више да издржимо на својим положајима", тражио је Апис као начелник штаба Треће армије.

Дуж читавог Солунског фронта, Антантине трупе су кренуле у напад 30. аугуста 1916. Први циљ Српске војске било је бугарско упориште на Кајмакчалану, највишем врху планине Ниџе са 2521 метром надморске висине. Упркос изразито тешком и неповољном терену, те утврђеним непријатељским линијама, много се очекивало од ове акције.

"Желимо се преко бугарских лешева вратити у Србију и омогућити јој да васкрсне! Желимо ослободити све Србе и Југословене и створити слободну, моћну и велику Југославију", рекао је у говору војницима регент и врховни командант, принц Александар Карађорђевић.

Обје стране имале су огромне губитке. На српској, посебно међу црнорукцима: на Кајмакчалану гине и Аписов пријатељ, потпуковник Војин Поповић познат као војвода Вук, а у борбама је практично збрисан и његов елитни одред. Касније, у свјетлу Солунског процеса, сумњало се да је најчувенији комитски командант заправо убијен по налогу Беле руке... У сваком случају, Српска војска заузела је Кајмакчалан и потом, уз помоћ савезничких трупа, 7. новембра 1916. ослободила Битољ. Ту се, оставши без даха, зауставила.

"Ни генерал Фердинанд Фош, ни генерал Даглас Хејг не би ни сањали да нападну ни најмање село на Соми, које би бранио само један њемачки пук, топовима и муницијом којом располаже генерал Морис Сарај (врховни командант свих Антантиних јединица на Солунском фронту) за јуриш на двјеста миља најјачих положаја у Европи", написао је тадашњи британски министар за муницију Дејвид Лојд Џорџ.

Српска војска наочиглед се топила: тешко искрварила на Кајмакчалану и без могућности попуне и одмора, у касну јесен 1916. морала је и да зауставља нове бугарске нападе.

"Непријатељске снаге јаче су од наших", пише Апис у депеши Врховној команди средином новембра 1916. "Трећа армија мора да се на неки начин појача..."

"Врховна команда не располаже никаквим резервама које би могла послати", стоји у одговору.

Огромни губици у тешким борбама без јасног циља против надмоћнијег непријатеља, резултирали су великим падом морала. Сабласна географија масовних гробница у македонским камењарима поручивала је српским војницима да нитко од њих неће претећи и вратити се породици у Србији. Учестало саботирање наредби и дезертерства указивали су и да је војска на рубу побуне. А то нису били регрути, већ искусни и окорјели ветерани са безброј битака иза себе у оба балканска и двије и по године свјетског рата.

"Српска војска је изгубила пола способних људи; завладали су умор и апатија, па прети опште бегство иако смо предузели специјалне мере", објашњавао је премијер Никола Пашић због чега Антанта неће моћи рачунати на српске трупе ако хитно не појача Солунски фронт. "Министар војни захтева да се сва Српска војска повуче у позадину, да се одмори и реорганизује за важне будуће операције..."

Париз и Лондон нису ојачали Солунски фронт, али су крајем 1916. српски војници ипак повучени у позадину; на положајима их је остало мање од тридесет хиљада. Но, безвољност и борбена исцрпљеност војске представљале су за Александра идеалну шансу да зада уништавајући ударац Црној руци: крајем децембра 1916, заједно са Аписом, ухапшена је прва група од десет његових сурадника.

На њихове судбине још горе ће се одразити прилике на које принц и пуковник нису могли утицати.

МОЈРЕ И ЊИХОВЕ НИТИ: Перспектива Антанте тада се чинила крајње мрачном. Осокољена великим почетним успјесима руске офанзиве у прољеће 1916, Румунија је објавила рат Централним силама само да би ускоро доживјела катастрофалан пораз. У међувремену се и Русија нашла на кољенима. Њене јединице – заустављене у напредовању и суочене са контранападима – захватили су расуло и побуне. Да ли ће и колико Русија опстати у рату као организирана војна сила, разматрало се у свим владама и генералштабовима.

На западу једва да је било боље. Већ првог дана своје љетне офанзиве на Соми, британске трупе су имале двадесет хиљада мртвих; послије крвавих борби наредних мјесеци, пошло им је за руком да заузму свега неколико квадратних километара ничије земље. Француска војска такођер се налазила у великој кризи: једва и уз огромне губитке зауставивши Нијемце на Вердуну, у њеним редовима јачала је скепса везана за најављени покушај пробоја фронта током 1917...

"Нема никаквих разлога мислити да ће губици сразмјерно бити мањи што је већа сила на појединим ратиштима", стоји у меморандуму лорда Ледсдауна, утицајног министра без портфеља у британској влади, упућеног кабинетским колегама у новембру 1916. "Ми полако али сигурно убијамо најбоље становништво ових отока."

Другим ријечима, лорд се залагао за закључење мира услијед опће ратне исцрпљености. Није био усамљен. Захваљујући војним успјесима 1916, и Њемачка је са позиције силе понудила окончање непријатељстава. Париз и Лондон само што су одбили овај диктат, а већ је стигла мировна иницијатива Сједињених Америчких Држава... Ипак, у покушају да своју земљу извуче из рата, најдаље је отишао нови аустроугарски цар Карло – насљедник преминулог Фрање Јосипа – ступањем у тајне преговоре са Француском. Србија је, уколико дође до мира усвајањем његовог приједлога, могла рачунати на обнову државности без јасно дефинираних граница и излазак на море преко сјевера Албаније – али уз неколико увјета.

"Краљевина Србија мора у будуће да прекине са било којим друштвом или организацијом која би тежила за распадом Монархије", писао је цар Карло француском предсједнику Поенкареу. "Сва таква удружења мора уништити; свим средствима и у њеној власти и лојално мора такву политичку агитацију спречавати, било у Србији, било ван њених граница; и – о томе мора дати обавезу под јамством Сила Споразума."

Да је дошло до сепаратног мира на тим основама, Србија би постала протекторат изгубивши већи дио тековина из балканских ратова... Карлова иницијатива – попут њемачке или америчке – остала је без икаквог ефекта: о будућности зараћених земаља одлучиће хаубице, тенкови, бојни отрови и ратна економија, али то тада нитко није могао знати. Поготово не Александар и Пашић. Какав је био њихов положај у оквиру Антанте, свједочи и чињеница да нису позвани на савјетовање у Риму крајем 1916. гдје се, између осталог, расправљало и о плановима за офанзиву на Солунском фронту у љето 1917.

Престолонасљедник и премијер зато су, упркос узајамној суревњивости и размимоилажењима, схватили да дијеле исти чамац за спасавање: власт обојице зависила је од интереса великих сила. Или, другим ријечима, од спремности за најтеже компромисе и диктате – ако другачије не иде.

За разлику од Александра и Пашића, Апис је био у сасвим другој ситуацији. Превратом од 29. маја 1903. он је из самог основа промјенио Србију и захваљујући доминацији своје клике у војсци, осигурао положај једног од кључних политичких арбитара у земљи, мудро избјегавши ограничења формалних функција и власти.

"Под краљем Петром, Апис је у војсци био скоро свемоћан, и разговарао са радикалном Владом скоро на равној нози", пише Слободан Јовановић. "Са појавом престолонаследника Александра та се ситуација стала да мења".

Али не у потпуности и не заувијек. Док год су постојали Апис и Црна рука, регент није могао овладати војском, а само је она у туђини, на Солунском фронту, још чинила Србију. Зато је вођа црнорукаца постао двоструки проблем. Ако рат за Антанту крене наопако, могло се са сигурношћу очекивати да би он учинио све да спријечи Александра и Пашића да, зарад опстанка на власти, прихвате увјете налик на оне цара Карла. У томе би – без икакве сумње – Апис имао подршку доброг дијела официрског кора – јер, у супротном, чему пакао повлачења преко Албаније и све дотадашње жртве у борбама за ослобођење и уједињење југославенских народа? И обрнуто, у случају тријумфалног повратка у Србију, Александар је добро знао да би му побједничка војска под утицајем вође Црне руке представљала камен око врата приликом креирања поратног уређења Југославије... Нит Аписовог живота – коју су двије мојре истакле и размотале – трећа је управо сјекла.

"Слободан Јовановић који га је (Аписа) добро познавао и с којим сам био пријатељски повезан, једног дана у прољеће 1915. ми је рекао: ‘Знаш, да сам шеф државе, био бих сумњичав према Димитријевићу. Он је опасан човјек’", написао је швицарски хуманист Арчибалд Рајс и човјек близак престолонасљеднику у Солуну 1916.

КАФА И ЦИГАРЕ: Заправо, у намјери да учврсти и ојача свој положај, Александар је одмах послије напуштања Србије настојао да се ријеши Аписа. Белорукаши око регента крајње су озбиљно разматрали начине како да га негдје убију – на фронту или улици. Међутим, од тога није испало ништа. Апис се добро знао чувати, а још је важнији био страх од неумитне освете црнорукаца.

Александар је затим планирао да формира преке судове за официре и, по кратком поступку, ликвидира вођу Црне руке због тобожње издаје. У том смислу, камарила око регента већ је увелико ширила гласине да Апис одржава тајне везе са Нијемцима како би у погодном тренутку склопио сепартни мир са Централним силама и уграбио власт у Србији. И ова комбинација се показала као ћорак. На фронту под потпуном контролом савезника, тако нешто једноставно није могао урадити нитко – па ни Апис – а да то не сазнају француска и британска обавјештајна служба. Но, много важније од неувјерљивости ове конструкције била је неспремност Пашића да се сугласи са формирањем до тада непостојећих преких судова за официре. Ионако жестоко омражен у војсци, премијер није желио додатно заоштравање односа са старјешинама. Сложио се, међутим, са хапшењем Аписа и другова, те њиховим суђењем пред редовним војним судом: Пашић и радикали имали су своје, посебне разлоге за обрачун са Црном руком.

Процес против Аписа и једанаесторице другова представљао је фестивал кривоклетништва и лажи у режији Александра и његове камариле од почетка до краја. Готово све судије били су дугогодишњи лични непријатељи оптужених. Они сами, на другој страни, не само да нису тражили њихово изузеће и користили друге процесне погодности, него је дјеловало и да се једва бране.

"Били су свесни да нису криви, веровали су стога да не могу бити ни осуђени, а ако је унапред решено да и поред тога што кривице нема, нити се она може доказати, буду осуђени – онда им је било свједено", објашњава ово држање Аписов нећак Милан Живановић.

Солунски процес започео је 2. априла 1917. оптужбом због завјере за преврат и, уопће, субверзивно-терористичке природе Црне руке. Упркос шикани оптужених и максималној пристрасности судија, на рочиштима се увидјело колико су наводи из оптужнице натегнути и неубједљиви.

"Ово је само правна комедија", рекао је Апис свом пријатељу и суоптуженику пуковнику Чедомиру Поповићу. "Они ће нас осудити за нешто реда ради и послати бродом у Африку до краја рата. А онда куд који, мили моји."

Изненада, тужилац је 9. априла 1917. иступио са оптужбом за атентат на регента – да је по Аписовом налогу и уз помоћ осталих, Раде Малобабић је 11. септембра 1916. код села Острове, из пушке са даљине од преко двије стотине метара, испалио два метка на аутомобил у покрету у коме се налазио Александар. До тада ни принц нити итко други такав догађај није помињао, а једини је свједок био извјесни Темељко Вељановић, иначе ухапшен због убиства, па пуштен...

"Тобожњи атентат на престолонасљедника уопће није био атентат, него превара, намјештена тако да пружи привид оправданости хапшења српских официра", извјестио је Форин офис британски аташе са Солунског фронта, пуковник Артур Харисон.

Но, Апису и друговима сада је било јасно да ђаво долази по своје. Уз мања или већа колебања, сви су остали солидарни са својим шефом. Једини изузетак био је потпуковник Велимир Вемић – онај исти што је из објести некажњено убио сопственог војника за вријеме балканских ратова. На фотографији Солунског процеса, оптуженици сједе погурени са рукама у крилу, одсутног погледа попут бродоломника на сплаву док тоне. Слично, у првом реду, изгледа и Апис.

"Да имам сто живота, не би ми било жао да их изгубим колико ми је жао што су због мене страдали толики искрени пријатељи и другови", рекао је управнику затвора у Солуну капетану Милану Стојковићу.

По свој прилици, због гриже савјести што је своје суборце довео на ивицу гроба, Апис је написао покајничко писмо Александру рачунајући да ће уколико он преживи, сви остали проћи знатно боље. А да се могу уздати у милост круне, перфидно га је – преко посредника – увјеравао и први човјек Беле руке, Петар Живковић. То је, изгледа, преломило Аписа и да на претресима не помиње читав низ заједничких сплетки са регентом, нити да искористи тајно признање да је организатор Сарајевског атентата. На први поглед, управо му је то и дошло главе.

"Војна ситуација наших савезника и победа наших непријатеља сматра се неизбежном у најкраћем року. Зато нам је суђено да подлегнемо у битки. Мировни преговори ускоро ће да започну и ми и пријатељи наше странке ускоро ћемо да се нађемо пред највећом опасношћу", објашњавао је Пашић својим радикалским министрима однос према Апису и црнорукцима. "У питању је наша кожа или њихова. Ова ствар не може да се одлаже јер нас догађаји могу да изненаде."

Стари премијер је добро знао да га Аписова смрт чини сљедећом метом принца опсједнутог жељом да влада. Но, са друге стране, Пашић не би толико дуго опстајао на политичкој сцени без обезбјеђивања на свим странама.

"Пашић и Стојан Протић јамачно су налазили да ће и Династију, и своју странку, а и себе лично најбоље обезбедити, ако унапред буду дали једну залогу своје исправности према Аустрији", пише Слободан Јовановић. "Та је залога имала да буде стрељање оног човека који је написмено признао своје учешће у Сарајевском атентату. Тиме би била скинута с радикалне Владе свака сумња да је она знала и одобравала рад Аписа и Црне руке у Босни. Што се тиче њене будуће исправности према Аустрији, које би јамство било поузданије од тога факта, да је радикална Влада, дотле још у пуном рату са том Силом, дала из властитих побуда осудити на смрт једног од виновника Сарајевског атентата... Укратко, да би опрали себе и своју странку пред Аустријом, Пашић и Протић слали су јој на пешкеш Аписову главу."

То је био прави разлог да се Пашић и други водећи радикали сугласе са смртним казнама изреченим на Солунском процесу Апису, Милану Миловановићу, Радоју Лазићу, Чедомиру Поповићу, Владимиру Туцовићу, Велимиру Вемићу, Богдану Раденковићу, Љубомиру Вуловићу и Ради Малобабићу док су Дамњан Поповић и Мухамед Мехмедбашић осуђени на двадесет, односно петнаест година. У првом тренутку, мало је тко вјеровао да ће ове пресуде заиста бити извршене.

"Па, зна Онај (Александар) да би га и мало дете у Србији проклело, макар и победио у рату и проширио државу до Беча и Пеште. Где сме, бре, да постреља толико официра. Море плаше мечку решетом", рекао је Владимир Туцовић затворском официру, поручнику Јосифу Протићу.

У разговору са тим истим Протићем – који се као црнорукашки комита борио у Македонији и тамо стекао ратни надимак Смаил-ага – Апис се показао пуно реалнијим. Добро је познавао Александра.

"Они други, не вјерујем да ће бити стрељани. Онај то може да одгоди. Али мене – мене више ни Свети Петар не може спасити! Знам то и осећам. Само купи кафе и цигара. Купи више цигара, за месец дана, нека нешто и остане. Уосталом, знаш колико пушим и пијем каве дневно. А онда дођи соколе мој, пићемо заједно. Слађе је у друштву", рекао је Апис послије изрицања пресуде.

Био је у праву. Дјеломично. Већина осуђених на смрт ускоро је помилована, изузев њега, Вуловића и Малобабића: судско убојство организирано је искључиво како би се Апису дошло главе, а стрељање ове двојице требало је да послужи као доказ постојања завјере за преврат и атентата на регента. Никог нису увјерили: притисак на Александра да их помилује зато су вршили Британци, руска привремена влада, Југославенски одбор, па чак и принц Ђорђе. Без успјеха. Једини човјек који је могао спасити Аписа – Никола Пашић – упркос оставкама самосталаца у свом коалиционом кабинету није ни прстом мрднуо. Желећи да се по сваку цијену одржи на двије столице, сматрао је кризу владе за сасвим умјерену цијену.

"Он (Апис) није могао бити помилован, не због атентата на Александра, за који је био осуђен, него за атентат на Франца Фердинанда, за који није био ни суђен", објашњава Јовановић макијавелизам радикалског вође.

Међутим, Александру су ове комбинације требале само да би превртљивог Пашића имао закаченог на удици. За разлику од српског премијера, он је, упркос свему, вјеровао у коначну побједу. Вођа Црне руке, дакле, морао је умрети из сасвим другог разлога. Као и Апис након Мајског преврата, тако је и Александар послије Солунског процеса постао самосталан политички арбитар изнад Устава и скупштинске већине, са војском чврсто у својој руци умјесто у оној Црној. Или, просто речено, постао је Апис умјесто Аписа – само далеко моћнији, прорачунатији и опаснији, лишен свих обзира, али не и идеологије.

"Он је био кадар и за завере, и за атентате, али само онда када би то била средства за постигнуће каквог популарног циља", написао је Јовановић за Аписа. "Само из патриотизма смео је да гази у крв; прави окорели пустолов није био."

Нешто из ове двије реченице односи се и на Александра. Свој план да приграби и Аписову улогу у друштву и држави спровео је хладно и вјешто од почетка до краја, а Пашић и сви остали саучесници представљали су само пуко оруђе. То ће остати и убудуће и није да неки од њих тога нису били свјесни од самог почетка.

"Би шта би, ми њих побисмо, па ако им дођемо под руку, нека они побију нас", резигнирано је констатирао предсједник Великог војног суда генерал Мирко Милисављевић, потврдивши смртне казне Апису и друговима.

ЗАВРШНА РИЈЕЧ: Апис, Вуловић и Малобабић су стрељани, остали отјерани на робију, а војска очишћена од црнорукаца и њихових пријатеља. Побједа и стварање Југославије, затекли су осуђене на Солунском процесу иза решетака. Тада су помиловани и пуштени. Упркос симпатијама у јавности, генерал Милисављевић није имао разлога да се плаши – без Аписа црнорукци нису представљали опасност. Напротив, како је вријеме одмицало, вјетрови живота разнијели су их на све стане, покосиле болести и године.

"Једино што их је још везивало била је Аписова успомена", пише Јовановић. "Сви они, како је ко знао и умео, гледали су да га оперу од љаге која му је била нанета Солунским процесом. Неки од црнорукаца који нису били осуђени, гледали су да се додворе Александру, али се ни они нису одрицали Аписа."

Ипак, то није вриједило много. Тек под Јосипом Брозом Титом почело се дешавати понешто од оног што није могло под Александром: као посланик на Трећем засједању АВНОЈ-а у Београду, пуковник Владимир Туцовић је учествовао у проглашењу Демократске Федеративне Југославије, а у скамији до њега налазио се црнорукац и потпуковник Божин Симић. Њега је Солунски процес затекао у Русији, а послије каријере у Црвеној армији током Октобарске револуције и учешћа у пучу од 27. марта 1941, потписивању споразума са Стаљином пред сам напад Њемачке на Југославију, министровања у емигрантској влади, пензиониран је као Титов амбасадор у Анкари крајем четрдесетих година двадесетог вијека. Чинило се да је ово само прећутно признање да црнорукци нису криви...

А онда је као гром из ведра неба одјекнула вијест да је у Београду 2. јуна 1953. обновљен Солунски процес. Разлог за тај поступак налазио се у жељи социјалистичких власти да компромитирају Александра те, још и више, у старим и чврстим везама неких истакнутих комуниста и црнорукаца. Између осталог, високи партијски функционер Моша Пијаде писао је за црнорукашки "Пијемонт", а Мустафу Голубића – Аписовог комиту и каснијег врхунског агента НКВД-а кога су убили гестаповци у Београду 1941. – добро је познавао и сам Тито.

Пуну рехабилитацију свих осуђених доживио је само Радоје Лазић. На поновљеном суђењу, стари генералштапски пуковник Српске војске није доказивао, нити се бранио. Он је у своје, Аписово и име осталих мртвих другова оптуживао. Завршна ријеч, послије свега, припала је Црној руци.

ПОСТ СЦРИПТУМ: Пуковник Драгутин Димитријевић Апис и Витешки краљ ујединитељ Александар Карађорђевић посветили су посљедње ријечи заједничкој држави југославенских народа. Можда Александар и није рекао "Чувајте ми Југославију" док је издисао изрешетан мецима усташког атентатора, али су те ријечи произлазиле из његовог дјела. За Аписа нема сумње. Посљедње што је изговорио прије плотуна стрељачког строја гласи:

"Живела Југославија!"

(Култура сећања – сто година од смрти Драгутина Димитријевића Аписа IV)

 (Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер