Преносимо | |||
Падај сило и неправдо, 70 година од Битке на Неретви |
петак, 01. март 2013. | |
(Време, 28. фебруар 2013) Пола стољећа од битке на Неретви – једне од највећих побједа југословенских народа у борби за слободу, национални опстанак и живот достојан човјека – 1993. није имао тко да обиљежи. На тим истим просторима у Босни и Херцеговини и у Хрватској, и не само на њима, поново су, као и 1943, горила села и градови, поново су избјеглице дрхтале по збјеговима, поново се масовно клало и стрељало. Наоко – у маглуштини љепљивој од крви шовинистичких оргија; стварно – због голе власти, отимачине и пуког слугерањства у тренутку када је Југославија, та држава стварана и заједничком побједом на Неретви, дошла у прилику да направи нови цивилизацијски искорак. Двадесет година касније, тло се слегло. На сцени више нема "очева нације", господара ратова и свих оних добровољних давалаца туђе крви. Њихова тековина су завађене патуљасте државице трговчића и гостионичара, политичке елите којима гаће спадају пред сваким трећеразредним чиновником из бијелог свијета, трајан осјећај мање вриједности, дубоке провинцијалности и потпуне ирелевантности сваке врсте. Да ли су, дакле, из перспективе од седамдесет година, гладни и промрзли борци пролетерских и других дивизија на бодљикавој жици испред бункера, у јуришима ручним бомбама на тенкове и у држању одступница до посљедњег човјека узалуд расули кости; да ли су сви они рањеници и тифусари који су три мјесеца пјешачили више од пет стотина километара и ни због чега умирали од глади и исцрпљености по сметовима, полуурушеним појатама и по козјим стазама; да ли је сав онај народ, жене дјеца и старци, повлачећи се са својом војском под авионским бомбама, артиљеријском ватром, без хране и заклона на цичи зими страдао без потребе? Да ли је вриједило? Јесте, вриједило је. Идеје за које су се сви они борили и жртвовали никад не умиру – само се смјењују симболи истог значења нових генерација. Друга далматинска бригада Народноослободилачке војске Југославије, 6. март 1943. Бројно стање: у строју – 855 партизана, рањених и болесних – 185. Наоружање: 655 пушака, 37 пушкомитраљеза, 10 тешких митраљеза, противтенковски топ, четири минобацача од 81 мм, 46 револвера и пиштоља. Муниција: 94.527 пушчаних и митраљеских метака, 88 минобацачких мина, 46 протуоклопних граната, 1202 ручне бомбе. Кад се смркло тог 6. марта 1943. сви батаљони Друге далматинске – изузев једног – отворили су паљбу са западне обале Неретве узводно и низводно од Јабланице; јединице Југославенске војске у отаџбини, или, просто, четници, узвратили су им са супротне стране. Док траје размјена ватре, Трећи батаљон деветнаестогодишњег Бруна Вулетића неопажено се прикрао порушеном јабланичком жељезничком мосту. Добровољци, "Гром десетина" Стеве Опачића одмах је почела да прелази ријеку низ остатке конструкције. Најприје низбрдо. Затим, слажући даске преко средине хладне и набујале Неретве, равно до другог дијела прекинуте конструкције. Па узбрдо, пузећи, према четничком бункеру са тешким митраљезом на крају порушеног моста. Бљескови и одјеци паљбе у кањону, узајамно довикивање и вређање оних који пуцају; "Гром десетина" се пење без ријечи уз конструкцију бар сат времена. На крају су откривени: четнички митраљез обара два партизана, кратка конфузија, Опачић први успијева да стигне до пред врх, баца бомбе, а затим и остали из његове десетине. Слиједи кратак напад и заузимање бункера. Двије бомбе бачене у ријеку знак су за двојицу људи да је задатак извршен. Први је командант Трећег батаљона Вулетић – његови борци у колони по један, у мраку, започињу са пребацивањем преко ријеке како би учврстили и проширили мостобран. Други је Владимир Смирнов звани Владо Рус, командир Пионирске (инжињерске) чете Врховног штаба НОВЈ. Ова јединица је 2. марта 1943. по наређењу врховног команданта Јосипа Броза Тита са стотињак килограма експлозива срушила мост; Влада Рус сада има само осамдесет кила чавала купљених у Прозору на црној берзи за усташке куне да, опет по Титовом наређењу, на истом мјесту подигне импровизирани прелаз преко ријеке. Битка на Неретви ушла је у своју драматичну завршницу. БЕЛО: Све је почело у Растенбургу крајем 1942. У свом суморном Главном стану у шуметинама источне Пруске, Адолф Хитлер има устаљен распоред: бљутав вегетаријански оброк, убитачно понављање истих прича о успону на власт и урлање на генерале на ситуационим конференцијама. "Нема никакве шароликости, никаквог живота. Предсобља пуна људи који пуше, једу, причају. Мирис кухиње, униформи и чизама. (...) Нису тајили нелагодност због вијести о пробоју на руском фронту", записао је у свом дневнику Галеацо Ћано. Фашистички министар вањских послова Италије допутовао је у Растенбург на дуго припреман састанак са Хитлером. Једна од најважнијих тема – договор о заједничкој ликвидацији јединог копненог ратишта у Европи поред Источног фронта. Мада се операције у Југославији ни издалека нису могле упоредити с оним у руским равницама, почетком 1943. неких 150.000 партизана распршених по цијелој земљи везивало је за себе 744.000 окупаторских и квислиншких војника у 36 дивизија, 19 бригада, 9 пукова и 114 самостална батаљона. "Партизани су створили малу совјетску државу која посједује пошту, жељезницу, општинску управу, болнице и тако редом", пише у својим мемоарима Глез фон Хорстенау, њемачки опуномоћени генерал у квислинишкој Независној Држави Хрватској. Та слободна територија са центром у Бихаћу имала је површину од 50.000 квадратних километара и простирала се, отприлике, од Велебита на југу до Бањалуке на сјеверу и од Карловца на Западу до Имотског на истоку. Она је била и кључно упориште партизанске ударне песнице – мобилних пролетерских дивизија са укупно двадесетак хиљада људи. Крајем 1942. све ово брине Хитлера у опћем контексту рата. Конкретно: да ли ће се након британске побједе код Ел Аламејна и англоамеричког десанта у Мароку и Алжиру, западни савезници искрцати у Грчкој и, потом, кренути ка меком трбуху Рајха преко Југославије, гдје су партизани држали велик дио јадранског залеђа? Комбинацијом неподношљиве логореје и претњи Хитлер је изнудио од својих малаксалих талијанских савезника учешће у зимској офанзиви против партизанске слободне територије. Хорстенау је записао како је њемачке генерале у Југославији, Литерса, Бадера, њега и команданта Групе армије "Е" на Југоистоку Александра Лера, ађутант овог посљедњег, Ферч, обавијестио о опћем наређењу из Растенбурга: "На простору гдје се налазе побуњеници треба да се побију сви, дакле и старци, жене и дјеца." Високи команданти обе осовинске војске у Риму договорили су 3. јануара 1943. и детаље операције. Прва фаза – опкољавање и уништење НОВЈ на Банији, Кордуну, у Лици и западној Босанској Крајини; друга – ликвидација раздвојених партизанских јединица на просторима између Дрвара и Ливна; трећа – чишћење терена, односно депортација становништва које претекне у концентрационе логоре. Операција је названа "бијело". Weiss. КАД ЋЕ ТУРЦИ ДА ЗАРАТЕ: Тито и његови партизани ништа о свему овоме нису знали. Они су имали властите планове. Сигурни у коначну побједу, 27. децембра 1942. формирали су de facto своју владу под именом Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије и припремали се за продор на прољеће преко Херцеговине ка Црној Гори, Санџаку и јужној Србији. У међувремену су ширили слободну територију и шенлучили на вијести о успјесима Црвене армије. "Штета муниције", прокоментирао је Тито паљбу након што је борцима саопћено да је пробијен коридор до Лењинграда. То што су успјели не само да се одрже за годину и по рата већ и да ојачају, партизани су дуговали основним елементима своје организације. Први је дисциплина. Ако су крајишким сељацима након ослобађања Бихаћа 9. новембра 1942. толерирали да изузев оружја, униформи, хране и осталог ратног плијена на колима и коњима однесу све чега се докопају, два момка, искусна борца, стрељана су због крађе качкета у некој радњи. Други елемент је брига о позадини: као народни и ослободилачки покрет, партизани су на широкој основи формирали цивилне власти ради снабдијевања војске без пљачке и отимачине; као револуционарни покрет под вођством Комунистичке партије, логистику су употпуњавали и конфискацијом имовине "народних непријатеља" које су неријетко прилично екстензивно одређивали. Све то је пратио неуморан политички маркетинг. На митинзима, приредбама, али и крсним славама и именданима након одбацивања "љевичарског застрањивања" са почетка устанка, активисти су били у сталној комуникацији са народом одговарајући редовно и на питање кад ће Турци да зарате. "Користили смо и фолклор и митове, песме у народном стилу, али о партизанима, повезивање са вековном борбом наших слободарских народа. А чињенице? Чињенице смо каткад преувеличавали, каткад прећуткивали, али увек тумачили са свог гледишта и за своје дело...", написао је члан Врховног штаба Милован Ђилас у књизи Револуционарни рат. Ипак, кључ за успјех партизана – поготово и прије свега – у квислиншкој Независној Држави Хрватској јесте то што су окончавали братоубилачки рат – усташки геноцид над Србима, Ромима и Жидовима на једној и повремене четничке одмазде на другој страни. Становништво се оправдано могло плашити окупатора након што се партизанске јединице повуку из њихових села и варошица, али док су они били ту, нитко није страдао због националности и вјере. На челу им је био Хрват, вође су биле свих националности, а војска почетком 1943. – највећим дијелом састављена од Срба. "Изгледају као солунци – шајкаче, дуги шињели, пустили бркове", описао је Ђилас за штаб Друге пролетерске дивизије. Партизани су били војска у опанцима и подераним цокулама; у сељачким гуњевима и дијеловима униформи окупаторских и квислиншких трупа; са пушкама и другим оружјем свих калибара и система. Чинили су је истински хероји и неупоредиво више људи који су гледали како да изнесу живу главу, убијеђени комунисти и патриоти разних политичких оријентација, многима је овај покрет представљао једини спас од ножа или метка уз какав зид, али су строј попуњавали и они што су релативну сигурност и удобност замијенили за бескрајне маршеве, гладовање и сталне борбе. Сви заједно углавном су били веома млади, тек стасали момци и дјевојке, одлучни и сурови. Нису имали што изгубити, за њих непријатељ није имао милости, а ни они према њему. У Ливну су 1942, након заробљавања, стрељали бар осамдесет усташа, код Гламоча нешто касније двадесетак четника, а боље нису пролазили ни Нијемци и Талијани; једна групица талијанских заробљеника стрељана је само зато што нису знали што да раде с њима – нису их могли ни пустити ни водити са собом. На другој страни, непријатељ није само ликвидирао све заробљене партизанске борце – истребљиване су и њихове породице и читаво становништво у крајевима гдје су имали упоришта. МАСТ ИЗ БЕРЛИНА: Изненада, без претходне концентрације, двадесет хиљада припадника Седме СС дивизије "Принц Еуген" започело је 20. јануара 1943. напад из Карловца на слободну територију. Убрзо су у офанзиву кренули и још четири њемачке дивизије и талијански Пети армијски корпус. Све у свему, око 90.000 војника (укључујући десет хиљада усташа и домобрана, те нешто четника под талијанском командом) са 900 минобацача, 340 других артиљеријских оруђа, 80 тенкова и 150 авиона. Циљ им је био да раздвоје партизанске снаге истовременим ударом из Карловца и Санског Моста (Нијемци), односно из Лике (Талијани), да се споје на подручју Бихаћа и Петровца и тако раздвоје и опколе партизанске јединице које су имале, отприлике, 25.000 бораца. Ништа није ишло по плану. Есесовци су споро напредовали преко Кордуна. Тенкови им слабо користе на брдовитом и беспутном терену. Друга ствар била је са "штукама", суновратним бомбардерима. У једном њиховом нападу погинуло је више десетина партизана, а бомбардовали су и Бихаћ и друге градиће на слободној територији. Ипак, кључну улогу имала је пјешадија: смјењујући јединице на сваких дванаест сати, есесовци су стално одржавали ватрени додир. Након дванаест дана борби, изнурени и надјачани, партизани са Кордуна повукли су се у Босанску Крајину. Такођер и они са Баније. Мада је Седма банијска дивизија прва, превентивно, напала њемачке јединице и нанијела им тешке губитке, на крају је морала да одступи како је не би опколили... Ако је окупатор у Хрватској наишао на чврст отпор, то није било ништа према оном у Босанској Крајини: ем су крајишке бригаде два дана спречавале 714. дивизију да пређе Сану, ем су, потом, опкољавали дијелове ове и других њемачких јединица не допуштајући им да се одмакну од полазних положају. "Убијен је и неки наредник Ернест Гебел из 717. дивизије. Скоро је дошао из Немачке. Још има картице за маст из Берлина", записао је партијски активиста и касније историчар Владимир Дедијер. Иначе, имао је обичај да у свој Дневник залијепи фотографије нађене код убијених њемачких војника... Тек када су се есесовци из Дивизије "Принц Еуген" пробили до напуштеног Бихаћа, заједно са осталим повукле су се на исток и партизанске јединице из Босанске Крајине. Иако под борбама, под сталним нападима авиона, кроз сњежину, по беспућу и без одмора, ово одступање се одвијало у релативном реду. На матичном оперативном подручју није остала ниједна крупнија партизанска јединица. Нити једна? Не баш. Шеста личка пролетерска дивизија "Никола Тесла" борећи се против Талијана успјела је да опстане у једном малом дијелу Лике. На крају су и једни и други, изнурени, стали. А онда је, док је партизанска главнина у фебруару 1943. водила најтеже борбе, Шеста личка кренула у контраофанзиву, те повратила и проширила изгубљену територију. ЦЕСТА ПЕТРОВАЧКА: Нијемци и Талијани густо су чешљали просторе кроз које су напредовали. Знајући да га ништа добро не чека, народ се, у збјеговима, повлачио за својом војском. Колико? Можда четрдесет хиљада особа, можда више. Док су се и избјегличке колоне пробијале кроз снијег, бомбардовали су их и митраљирали њемачки авиони; у неким групама дјеци су давали бијеле плахте. На летке бацане из авиона на којима је писало да ће сваком тко се преда бити поштеђен живот, нитко није обраћао пажњу. Звали су их "пропуснице за Јасеновац". Изнурене, гладне и промрзле, избјеглице су се рушиле у сметове да никад не устану, умирале поред ватри након оскудне чорбе, остајале изрешетане у јарцима поред друмова... Колико их је страдало? Могуће и до пет хиљада... Дедијер пише да је спријечио једну мајку да задави бебу: са троје дјеце пјешачила је од Баније до иза Петровца по цичи зими 350 километара – посљедња два дана четрдесет и пет километара без икакве хране, понављајући "Света смрти, узми нас". Официри нису знали шта да раде са једним стражаром: крао је из кола кукуруз одређен за војску, али је све до посљедњег зрна дијелио очајним избјеглицама; на крају су га отјерали у другу јединицу. Збјегови су знатно успоравали и оптерећивали партизанске јединице присиљавајући их на борбе у које се иначе не би упуштали. Међутим, како се одмицало на исток, из дана у дан се смањивао број избјеглица. Знајући да непријатељ нема довољно трупа да запосједне заузете територије, војска их је, кад окупаторске јединице прођу кроз њихове завичаје, враћала својим кућама. Много већи проблем били су рањеници и тифусари. МАРШ НА ШТАКАМА: Услијед неуспјеха прве фазе операције "Вајс", Нијемци су морали прећи на другу раније него што су намјеравали. Другим ријечима, логистичке припреме и концентрацију трупа нису извршили до краја. Партизани су зато, истина уз доста окршаја, имали прилику да избјегну обруч прије него што се он затвори. Али, ту прилику нити су могли нити хтјели искористити. Заједно са главнином војске, повлачење је започело и 3400 рањеника из база расутих на бившој слободној територији, изузев 300 оних на Бијелим Потоцима на Пљешевици под контролом Шесте личке дивизије. Тако је, стицајем прилика, импровизирана Централна болница. Стање на дан 16. фебруара 1943: Млиниште – 500 тифусара пјешака; Гламоч – 469 рањеника на носилима, 245 на коњима, 500 тифусара пјешака; линија Ливно–Дувно – 169 на носилима, 608 на коњима, 751 лакши рањеник хода пјешке. Према подацима шеф партизанског санитета Гојка Николиша, још 700 рањеника се пребацивало у мањим групама на дионици од педесет километара. Централна болница подијељена је на три групе – пјешачку, коњичку и тешку (на носилима); групе на ешалоне, ешалони на десетине. На једног лијечника је долазило више од двије стотине рањеника; лакши и они на коњима, као и комплетно медицинско особље носило је оружје за сваки случај. Ипак, када су међу тифусарима учестала самоубојства услијед бунила и очаја, одузели су им пушке. Обољели од тифуса представљали су и проблем посебне врсте: њихови пратиоци и спроводници налазили су се у сталној опасности да заразе и себе и све остале с којима су долазили у контакт. Марш на штакама – од етапе до етапе – трајао је готово три мјесеца. Све то вријеме Николиш се натезао са Врховним штабом око коња и неколико камиона: када их треба дати за транспорт рањеницима, а када оперативним јединицама. Медицинска помоћ била је минимална. Операције и ампутације неријетко су вршене без анестезије, завоји прављени од свега што је изгледало погодно, а рањеници умирали од инфекција, исцрпљености, хладноће... "Тринаест другова, а не седамнаест како је гласио први извјештај, умрло је зато што су ноћ провели на отвореном", записао је Дедијер у свој Дневник 22. фебруара. Мада је било пар случајева дезертерстава болничарки или одбијања да се старају о рањеницима из другог ешалона, мада су заробљени лијечници придодати Централној болници кукали због глади и исцрпљености, медицинско особље је у потпуности подијелило патње рањеника. И оно је страдавало од тифуса, глади, авионских напада... На крају, услијед свакодневних борби, број рањених и болесних попео се на преко четири хиљаде. Вукући се споро по завијаним цестама и планинским козјим стазама, умотани у деке или шаторска крила, прљави и испарани, са завојима скореним од крви, рањеници су у већим и мањим групама стигли близу Прозора. Даље није могло.
МОСТ НА РЕЦИ НЕРЕТВИ: Обруч око партизана се затворио: испред, у Прозору и Коњицу Талијани, иза Нијемци. Први је напад на Прозор, 16. фебруара 1943, одбијен; други је, дан касније, успио. Партизани су ту уз неколико хаубица и велике количине муниције заробили више од 740 Талијана. Изузев шофера који су им требали за превоз рањеника и муниције, борци Треће пролетерске побили су потом добар дио Трећег батаљона 259. пука дивизије "Мурђе" зато што је први дан одбио позив да се преда. Није неко оправдање, али ни они не би другачије прошли да је ситуације била обрнута. "Многи, ако не и сви лешеви су побацани у Раму; видио сам неколицину закачених за чапорке у води и делио са старешинама и борцима злобну радост при замишљању италијанских официра, згранутих на мостовима и подзидима у Мостару над Неретвом зајаженом лешевима њихових војника", пише Милован Ђилас. Ситуација на Коњицу је била другачија. Талијани и четници су се одржали пред нападима Прве пролетерске бригаде, а онда им је у помоћ дошла њемачка борбена група "Анакер", подржана тенковима и авионима. Како је Тито видио Коњиц као кључну точку преко које би се у одступању избјегла Неретва и беспућа планине Прењ, борбе су се распламсале. У исто вријеме, бригаде и батаљони пролетерских дивизија крварили су штитећи приступе Прозору. У овом градићу, свакодневно бомбардираном из авиона, окупљале су се групе рањеника и партизанске јединице. "Сваки борац је добио по десет бомби, 200 метака на пушку и 1200 на пушкомитраљез", ријечи су Вукосаве Мићуновић из Другог батаљона Четврте црногорске бригаде, учеснице боја на Вилића Гувну. "У девет сати изјутра сударили смо се с Нијемцима. Запуцало се са раздаљине од двадесет до тридесет метара." Само овај батаљон је имао 28 убијених бораца укључујући и комплетан командни кадар. У посљедњем тренутку пристигли су партизани из Босанске Крајине: Нијемци су се повукли након што су и сами претрпили велике губитке. Вјерујући да ослобађање Коњица није у питању, Тито је у намјери да се обезбиједи од могућег напада са источне стране Неретве наредио 1. марта 1943. да се поруше сви мостови укључујући и онај код Јабланице. Смирнов – Влада Рус примјетио је да пробој још није извршен, али кад му је врховни командант подвикнуо, наређење је извршио већ сљедећег дана. "Тито је испољавао нервозу, чак и наглост у командовању", пише Ђилас. "Као што је био поуздан у одређивању одсутних, стратешких праваца, који су били више политичке, него војне природе, тако се као оперативни командант пребрзо подавао променама ситуације, неизбежним у бици, и због тога често мењао наређења." А онда се, изненада, ситуација нагло погоршала: у Коњиц су стигла непријатељска појачања, а њемачка 717. дивизија и усташе почели су са напредовањем из Горњег Вакуфа, тридесетак километара удаљеног од Прозора. Опет Ђилас: "Титу је у тој сложеној и веома опасној ситуацији синуо рискантан, али сјајан маневар – да најпре потисне 717. немачку дивизију која је притискала рањеничку групацију, па тек онда да изврши пробој на Неретви." Напад на Коњиц је обустављен. Партизани опет пролазе кроз Прозор и, овај пут, кроз рањенике. "Пролази колона покрај кућа, а рањеници је испраћају пјесмом и поклицима. Одмиче колона уз брдо, а мене стеже за грло", записао је Гојко Николиш. Можда су пјевали "Падај сило и неправдо" као у филму Вељка Булајића Битка на Неретви снимљеног двије и по деценије касније. Прва, друга и остале пролетерске дивизије одбациле су Нијемце након тродневних борби на Маклену и око Горњег Вакуфа. А онда су се окренуле ка Неретви, гдје је Друга далматинска бригада ослободила Јабланицу и обезбиједила мостобран на другој страни ријеке. "Па то рушење моста може испасти ратном варком", пише Ђилас да је Тито рекао. И испало је за пар деценија... У сваком случају, Владимир Смирнов и његова инжињеријска чета су од телеграфских стубова и жица, од греда са разваљених кровова и дасака направили прелаз преко Неретве. А на њеној источној обали партизане су чекали четници. ПУТ У НЕИЗВЕСНОСТ: Командант ЈВО и министар војни у југославенској избјегличкој влади у Лондону, генерал Драгољуб Дража Михаиловић, није био ни под њемачком ни под талијанском командом. Међутим, са и без његовог знања, добар дио четничких команданата отворено је сурађивао са окупатором, поготово са Талијанима у Црној Гори, Херцеговини и Далмацији. Управо су те јединице учествовале у нападима на партизане у бици на Неретви. Однос ове двије војске је био комплексан. Партизани су четнике третирали прије свега као политички проблем због англоамеричке подршке коју су имали у то вријеме; за вријеме борби на Неретви са Дражом се све вријеме налазио шеф британске војне мисије пуковник Вилијам Бејли. Са друге стране, четници су у партизанима видјели искључиво комунистичку и антисрпску војску. Сурадњу са окупатором управо су и правдали заштитом народа од усташког геноцида и њемачке политике стрељања талаца послије напада на њихове јединице. Михаиловић је крајем фебруара 1943. под личном оперативном командом окупио двадесетак хиљада својих бораца на ширем простору источне обале Неретве. Рачунао је да ће те снаге представљати наковањ на ком ће се разбити партизанске јединице изложене готово два мјесеца њемачком и талијанском чекићу. Он то није схватао као колаборацију, већ као идеалну, макијавелистичку прилику да једном заувијек заврши с партизанима – истодобно и непријатељском и конкурентском војском која је озбиљно пријетила да га угрози у дијеловима Србије и у Црној Гори. Михаиловићева замисао није успјела: недисиплиниране, неповезане, ниског морала и лоше вођене четнике – прије свега од свог главнокомандујућег – партизани су релативно малим снагама разбили и то тако да се ови практично више никад нису у потпуности опоравили. У исто вријеме започели су и прелаз преко Неретве. Рањеници су се још и некако спуштали низ западну обалу, али једва су се успињали уз још стрмију западну. Међу носачима било је и око осам стотина Талијана. Уз рањенике прелазила је и војска, претходно онеспособивши и сурвавши у кањон ријеке топове, заробљене танкете, камионе... Ништа сем оног што су костури од коња могли понијети нису пренијели. Док су прелазили, нападали су их њемачки авиони... Сматра се да је у овој бици погинуло око осам хиљада цивила и бораца НОВЈ. Непријатељски губици процјењују се на двије до три хиљаде убијених и рањених војника. Хитлеров план из Растенбурга у потпуности је пропао: недуго по окончању офанзиве, подручне и враћене партизанске јединице поново су заузеле знатне дијелове изгубљене слободне територије на Банији, Кордуну, у Лици и Босанској Крајини, а главнина се као непоражена цјелина пробила из обруча. Ове дивизије и бригаде, изнурене, без тешког оружја и коморе водиће борбе до априла 1943. Међутим, не само да више нису биле у опасности да буду уништене већ су и планирале нове офанзиве када се среде и предахну. Партизани су без икакве сумње савладали све тешкоће и побиједили на Неретви. Али, тек их је чекало највеће искушење. Нитко није могао ни да претпостави колико ће бити црно. Schwarz. Мартовски преговори У рано јутро 11. марта 1943. три прилике су ишле пјешке од Јабланице ка Прозору: члан Политбироа КПЈ и Врховног Штаба НОВЈ Милован Ђилас, командант Прве пролетерске дивизије Коча Поповић и шеф партизанског правосуђа Владимир Велебит; прва двојица су Велебита, као најнижег по чину, натјерала да већим дијелом пута дугачког дванаест километара носи бијелу заставу. Тако су почели познати Мартовски преговори партизана са њемачким окупатором. Непосредан повод – размјена заробљеника; задња намјера – куповање времена. Започети у Горњем Вакуфу, преговори су настављени у Загребу. Партизански преговарачи брзо су успјели да двадесет и пет њемачких заробљеника размјене за своје руководиоце и активисте укључујући и Херту Хас, супругу Јосипа Броза Тита. Поред те размјене, разговарало се и о обустави борби – изнурени, без тешког оружја и коморе, са око четири хиљаде рањеника који су управо прелазили Неретву, партизани су страховали да ће им Нијемци и даље бити за вратом. У том контексту, а по Титовом овлаштењу, партизанска делегација је знајући да су њемачке трупе намјеравале да разоружају четнике на почетку зимске офанзиве изјавила да ове друге сматра за главне непријатеље. "Што се мене лично тиче, приликом договарања о томе како да наступимо пред Немцима, нисам се слагао да треба говорити да су нам четници главни непријатељи. Сматрао сам да не би требало ићи толико далеко. Али Тито је био за то; били смо угрожени, морали смо чинити највише што се може да бисмо неутралисали Немце", рекао је Коча Поповић Александру Ненадовићу за његову књигу Разговори са Кочом. Разлог за маркирање "главног непријатеља" био је знатно више политички него војни. Вођство НОВЈ-а је сматрало да ће се четници придружити Западним савезницима уколико се током 1943. искрцају у Далмацији и тако постати надмоћнији покрет; у то вријеме је Драгољуб Дража Михаиловић имао британску и америчку подршку, а не Тито. "Нисмо се сустезали од изјаве да бисмо се тукли противу Британаца уколико се искрцају; такве изјаве нас нису обавезивале", пише Ђилас у свом Револуционарном рату уз објашњење да партизани, заиста, никад не би пристали на успоставу власти четника. Ипак, у основи ових преговора било је куповање времена у страху од наставка њемачке офанзиве, а не обрачун са четницима. Зато је Врховни штаб НОВЈ-а, мада никакав споразум није ни постигнут ни потписан, прихватио да накратко обустави диверзије на прузи Београд–Загреб (али не и нападе на усташе и Талијане) када су му Нијемци ставили до знања да ће обуставити војне операције. Оно што Тито и његови другови нису знали јесте да њемачке јединице – и саме прилично исцрпљене – ионако нису намјеравале у том стању да прелазе Неретву; да је упркос жељи готово свих својих генерала у Југославији, Хитлер забранио сваке даљње преговоре; да Савезници не планирају никакво искрцавање на Балкан... Сем размјене заробљеника, Мартовски преговори нису имали никакве друге посљедице. Све је убрзо постало као и прије њих – од борби до диверзија у Славонији. Међутим, мада се преговарало са окупатором у изнудици и изузетно сложеној ситуацији, партизанско вођство никад није могло да се отресе горког окуса који су изазвали. |