15 март и ја - куда даље, Србијо?

Последњи пут сам, чини ми се, на протестима био 2020, у време најављеног "локдауна" због короне. Да не заличимо на "врли нови свет" са Запада, који је своје грађане ставио у кавезе, а онда посегнуо и за њиховом душом. Али нисам ишао баш из неког изразитог убеђења. На том протесту осетио сам први пут како ме обузела и понела стихија једног масовног покрета.

Читао сам некада у архиву Београда на стотине саслушања партизана заробљених 1942, иза слома Ужичке републике, у којима су ови, поражени и са строгом казном пред очима, говорили да се, јелте, појавила нека војска у њиховом селу, и они су се ту појавили из радозналости, па пошли и до суседног села, па су онда наишли Немци, па су им партизани потурили пушку и они… ни криви ни дужни се нађоше међу комунистима.

Иначе потичу из српских националних породица, противници су револуције, ама ни не знају да кажу како су се уопште у тој дружини нашли.

Читао сам и нисам веровао, док ме те 2020. нису испред института у ком сам запослен "покупили" другари са северне трибине: они у тренеркама и са маскама, а ја у кошуљи и мокасинама. –'Ајде са нама брате –'Ајде. И кренух а да ми није јасно ни куда, ни како, осим што сам начелно био противник нових закључавања и продужавања строгих мера у борби против вируса.

Доста смо изражавали сумњу у мотиве студената и тражили им длаку у јајету, сад треба иступити јуначки пред најављеним насиљем

Да је мене тада шчепао неки жандар, а замало је могло и то да се деси, и ја бих вероватно говорио што и они заробљени партизани, и то би била истина. Нисам био утемељен у идеологији, као ни они, па да пркосим противнику или одбрусим да ја признајем само суд своје партије, као некад друг Тито.

У марту ове године, ипак, било је другачије. Много сам као историчар говорио о 9. марту, о 27. марту, и говорио сам критички и оштро. Због тога сам као историк ове најављене "мартовске иде" желео сам да проживим сам, и да видим како то историја настаје и исписује се пред нашим очима.

Мали човек нема много прилика у животу за тако нешто.

Није се радило само о знатижељи. Кад би ме жандари сада питали зашто сам на улици, ја бих знао да одговорим. Због Косова. То је за мене била и јесте суштина политичког деловања једног режима, а остало су мање или више важне нијансе. И ако ни због чега другог, бар због тога треба изразити протест на који нас зове нови нараштај. А остаје још много тога што појачава разлоге за протест и за љутњу, и почињу да се мобилишу (ово могу рећи и у првом лицу множине) и они који су годинама неутрални. Доста смо изражавали сумњу у мотиве студената и тражили им длаку у јајету, сад треба иступити јуначки пред најављеним насиљем.

И чојствено – заштитити друге од својих.

Још нешто: овога пута су ме на протест звали и кумови Филип и Марко, од почетка активни у протестним шетњама и пружању подршке студентима. Сад, јесте да сам Смедеревац, али није сваки од нас Вујица кум-убица, и ја решавам да кренем. Са мном ће и отац, први пут на протест после 2000, вели да ми чува леђа. Ипак, осећам и страх код родитеља, будући да су преко телевизије данима уназад слушали о најави нереда, крвопролића, грађанског рата, обојене револуције…

Решили смо: не идемо организовано, него за свој грош, и то највероватније редовном железничком или аутобуском линијом из Смедеревске Паланке. Јер, неколико земљака који су се заклињали да ће 15. марта бити у Београду и са којима смо се и ми договарали да идемо аутом, у последњем моменту су се сетили да баш тај дан треба да "тетки носе лек".

Али не лези враже, преко телевизије чујемо да је због "планираног терористичког напада" обустављен железнички саобраћај и наша пруга Београд –Ниш наредних дана неће бити у функцији. А онда се истог дана отказује и аутобуски саобраћај; диспечер вели да ће тако бити наредна три дана "из безбедносних разлога".

И ту долази до тачке пуцања: ко то једним позивом или притиском на дугме може да блокира читав јавни саобраћај, који користе не демонстранти, него и оболели и сви људи који имају потребе да се тог викенда нађу у Београду, или да се врате из њега. Е сад си Србину ударио на инат, и не да ћу да идем у Београд, него још стављам и шајкачу и кокарду. (Мој брат Добрица скоро ме опомиње да је у Народну скупштину 5. октобра 2000. прво ушла "ваша четничка застава", а за њом и безброј невидљивих, у дугиним и другим бојама, које су суштински и одредиле карактер тог преврата)

На брзину се договарамо са Мишком и Цецом, људима које до тада нисмо познавали, и ујутру у 7.15 смо на договореном месту, пред полазак за Београд. Успут сазнајемо да и ови људи нису острашћени, каквих има много међу нама на обе стране, већ су и они пошли да се нађу уз ћерку која је студент и учествује у протестима. Мени је то дирљив потез успостављања међугенерацијског дијалога, људи са различитим искуствима и очекивањима, али уз давање предности млађима "да бар они нешто ураде". "Где ја стадох ти продужи?" Или "ново вино у нове мехове?"

Београд је 15. марта био у свечаном расположењу. То може да посведочи свако ко се тог дана, било каквим послом, нашао на улици

Београд је 15. марта био у свечаном расположењу. То може да посведочи свако ко се тог дана, било каквим послом, нашао на улици. Снага тог преподнева није ни рушилачка ни превратничка, већ полетна. Много српских застава, креативних и духовитих транспарената и људи који су можда идеолошки разнобојни, али су овог тренутка сви измирени.

Можда је то привидно и можда само за кратко, али такав осећај саборности и налажења минималног националног садржаоца, изгледа охрабрујуће. Младих, студената и чак средњошколаца је у толиком броју, да се чини да је цела једна генерација узела учешће у овом протесту.

Кад се ова дословно река људи са Чукарице, Жаркова и Железника слила у главну улицу на Бановом Брду, траке у којима је обустављен саобраћај биле су тесне да приме људе. Како колона напредује, из радњи излазе запослени, снимају телефонима и поздрављају, неки и плачу. Једна бака пркосно виче: "Живео Вучић!"

Родитељи са децом из паркова, који листом прилазе колони. Један бебац у рукама носи картон са натписом: "Арсин први протест". Колико ли ће још он истабанати и хоће ли и он у свом времену говорити: "Да ови оду, а да се они не врате"?

Скоро сам у једном оштром разговору са генералним директором једног јавног предузећа, који се похвалио тиме како је у политици 40 година, одреаговао рефлексно: "Па ти си на власти а да се ја нисам ни родио, сад ми се родило и дете – још да те послужи здравље и владаћеш кад ми се роди и унуче!"

Пешачећи неких десетак километара, ова колона долази у центар Београда. Тамо већ почиње киша, али енергија се не расплињава. Напротив, у Немањиној и у Кнеза Милоша су и бајкери, који додатно подижу температуру. Исто тако је, веле, и у колони која стиже са Новог Београда, коју предводе пољопривредници на тракторима. Организатори најављују да ће због безбедности учесника централни скуп бити на Славији, уместо испред скупштине како је првобитно најављено.

У међувремену, преко друштвених мрежа круже фотографије "људи у црном", каменица и сличних реквизита намењених за разбијање демонстрација. Људи се не боје полиције, али постоји озбиљна бојазан да ће неке од убачених група изазвати насиље. Нико не зна шта ће се десити до краја дана.

Али са заласком сунца енергија није више онаква као на Бановом Брду. Скоро ме један пријатељ поучава која је разлика између вашара и панађура: та што на панађуру нема рингишпила. Е нешто слично сада се дешава и овде. На Славији је пуштена музика преко разгласа, људи ђускају и скандирају оно нејасно и недорасло катарзи "пумпај", читава маса се два сата њише у ритму без јасног плана шта даље.

Енергија не да се не пумпа, него се испумпава, у тренуцима док се пушта музика као са "Егзита", а са разгласа повремено траже нестале куце и пружа њихов лични опис. Говори осредњи и без икакве најаве шта даље.

Истина, било је и пар дирљивих момената, као када је хор у тишини налик на црквену изводио химну, или праћен хиљадама гласова из масе отпевао "Тамо далеко" и "Ово је Србија". Као и када је наишла колона грађана под барјацима налик на литијске, са ликовима Светог Саве и Цара Лазара. Потресан је био и моменат, тачније 15 минута, када се ћутало у знак поштовања за жртве трагедије у Новом Саду. И Славија и све околне улице до скупштине биле су испуњене до последњег човека, тако да се никуд није могло проћи. А међу свима њима само тишина и повремени поглед ка небесима.

И онда једног тренутка као да нешто пуче у даљини – и чу се, баш у тим минутима ћутње, громогласно "уа". Неко за микрофоном рече да још траје одавање поште настрадалима и замоли људе да се стишају. То се некако и постиже, али настаје комешање а да никоме није јасно шта се то збива код скупштине. Мобилни телефони свакако већ сатима нису у функцији због преоптерећења мреже. Од организатора нико ништа не говори и следи неки мини-концерт, након ког, за нас ненадано, полако долази и до разилажења масе?!

Ускоро од других учесника чујемо да је испод скупштине било некаквог стампеда, да је тамо почео и неред, и да су организатори поскидали прслуке и најавили да то више није студентски протест – а они се ограђују од даљих дешавања.

Заиста чудно, да неко организује протест, окупи у граду – да ли 107.000, да ли 325.000 потпуно је свеједно, и онда када постаје јасно да је то засигурно највећи политички скуп у задњих четврт века, након бенигне провокације одустане од њега. Без најаве куда и шта даље, бар за дан после. И да на највећем протесту не буде чак ни бачен сузавац, или како рече председник државе не буде ни подигнут пендрек?! Тек касније почиње да се говори о звучном топу или неком другом сличном оружју, које је наводно употребљено и изазвало тај стампедо поред скупштине…

Али чак и да јесте тако, камо реакција или позивање да се у том случају мирни протести продуже и сутрадан?

Да ли су вође протеста ипак били недорасли у овој ситуацији? Или им је то што су подигли и предводили толику масу за један дан представљало сатисфакцију? Да ли је хапшење вођа њихове новосадске групе, изгледа радикалније и припремљене за преврат, дан раније, изазвало осипање и унапред лишило протест његових циљева? Да ли је уопште и могуће предводити протесте са политичким захтевима, а да се уједно ограђујете од других опозиционих политичких актера?

Да ли, с друге стране, потцењујемо важност чињенице да 15. марта није проливена крв и није разбијена нити једна глава? Јер да јесте, земља би се нашла у превирањима који би лако могли да се претворе у грађански рат. Чије би главне токове потом преузели, као и увек, не домаћи актери, већ страни центри моћи.

Можда је ово био нови Преображењски скуп, налик на онај из 1999, али и уз бројне разлике. Можда је и нека врста каналисања енергије пред изборе, који би како чусмо, могли да буду одржани већ у јуну. Дан после 15. – као да се ништа спектакуларно није десило. Међуградски саобраћај је опет профункционисао, исто онако како је и укинут. Но крај кризе се ни три недеље касније не назире. И једна и друга страна имају још мало времена да поразмисле и да повуку нове потезе. Након тога ће школска година бити угрожена.

Иако је много присталица револуционарних решења, Србија изгледа као земља жедна демократије и дијалога – боље речено разговора

Иако је много присталица револуционарних решења, Србија изгледа као земља жедна демократије и дијалога – боље речено разговора. Најлековитија решења би тренутно била и најнепопуларнија. Напротив, чини се да јача страна у овој кризи постиже неколико јасних аутоголова. Од насиља према најрањивијим категоријама, спинова и контрамитинга, до позивања страних служби да изврше истрагу о "звучном топу" и криминализовања ректора и појединих декана. Умањивање, негде фактички и укидање зарада професорима и просветним радницима сада прети да против власти окрене не само већину једне генерације, него да радикализује и значајан део јавног сектора и оне који, не само симболично, образују "будућност".

Слободан Антонић је у серији текстова на овој адреси објавио и један, најмање цитиран а најзначајнији, који говори о потреби промене политичког система. О дубљој реформи просвете, као кључног ресурса једне земље, и пресецања страних канала утицаја унутар ње, такође нема говора ни унутар власти ни унутар опозиције. Да ли неко уопште помиње као могућност деполитизацију јавног сектора? Где је запело са започетом борбом против корупције?

Да ли је могуће да ће свако наредно изливање народног незадовољства, а несумњиво ће га бити, бити просто окарактерисано као "обојена револуција"? Знамо како је прошло чобанче из приче које је непрестано дизало лажну узбуну са "вук, вук", када се крволок стварно појавио. И да ли је, ако стварно до неког утицаја на догађаје дође споља, свему томе алтернатива само "револуција која тече" – до у недоглед?

Да ли кључна улога сада припада Српској православној цркви, која има мисију да мири и сабере браћу која су из било ког разлога завађена? Да ли би јавни позив патријарха свим вођама парламентарних странака на заједничку молитву, а потом и заједничку трпезу за Васкрс, могао да донекле амортизује сукобе? Да ли би ико такав позив могао да одбије? А у молитви, и потом уз агапе, настао би и неки осмех, макар био и кисео. Можда је све то само утопија. Али ако је тако нешто могуће, последњи је моменат за акцију. За Видовдан већ може бити доцкан…

(РТ Балкан)