Власт „обојене револуције“ у Србији

Oд почетка студентске и свеопште народне побуне против ње, напредњачка власт упорно, преко свих својих „медија“, „аналитичара“ и „интелектуалаца“ инсистира на томе да је у питању обојена револуција. У последње време се интензитет таквих квалификација појачао. Међутим, сматрам да је истина на потпуно другој страни у односу на овакве тврдње, те да се јасни, крупни и посвуда уочљиви трагови обојене револуције виде искључиво и само у политици садашње власти у Србији и њеним последицама по цело Српство.

Вучић: Њихова обојена револуција је дошла до краја

Наиме, под појмом обојене револуције обично се подразумева политички покрет који има за циљ да се у одређеној држави спроведе смена оне власти, која се не понаша у складу са интересима западних сила, пре свега САД-а и ЕУ. У ту сврху, такав политички покрет има значајну финансијску, медијску и политичку помоћ наведених западних фактора. Крајњи циљ смене власти, која треба да буде спроведена деловањем тог покрета, јесте да се на власт доведе она политичка, али и културна и духовна, врхушка, која ће омогућити саображавање политике и поступања те државе и народа геополитичким интересима западних чинилаца моћи. Ти геополитички интереси се одражавају у промени суверене политике државе, одустајању од одбране и заштите њених националних интереса, предаји делова територије те државе на управљање западним силама или заступницима њихових интереса у окружењу, распоређивању војних трупа и оружја на њеној територији, промени културне политике у циљу вредносног поунутрашњења и прихватања као нормалног статуса окупираног и потчињеног, потпуном уступању природних, енергетских и привредних ресурса државе западним привредним и финансијским моћницима, стављање читавог економског и банкарског система у службу западних економских интереса. 

Када се природа садашње власти у Србији сагледа са становишта претходно изложених циљева спровођења обојене револуције, постаје очигледно да, заправо, та власт представља власт обојене револуције. По свом унутрашњем осећању и по спољним изражајима таквог осећања, дакле по својим намерама, поступцима и последицама тих поступака, власт СНС-а јесте власт обојене револуције. То се најбоље види по питању Косова и Метохије, као најдраматичнијем и најзначајнијем питању српске политичке стварности, које се, својом исконском заветном снагом, вечном актуелношћу и свепрожимајућим обавезујућим дејством у свим сферама и према свим учесницима друштвеног, јавног деловања, одражава и утиче на све остале актуелне и будуће чиниоце те стварности. Наравно да се наречена обојена природа ове власти јасно испољава и у погледу Републике Српске, српског народа и легитимних националних интереса и права Срба у Црној Гори, културне политике ове власти, односно потпуног недостатка исте, девастације система основног, средњег и високог образовања, економске експлоатације у најгорем значењу, давањем националног богатства у бесцење, ископавања литијума, експлоатације рудног богатства, као и у и многим другим значајним областима. Међутим, пример Косова и Метохије је, ипак, најефектнији и најочигледнији пример спровођења циљева обојене револуције у пракси власти, са најзлоћуднијим могућим штетним дејством по српске националне и државне интересе, те ћу се, стога, овде на њему задржати.

Када се природа садашње власти у Србији сагледа са становишта претходно изложених циљева спровођења обојене револуције, постаје очигледно да, заправо, та власт представља власт обојене револуције

Српска напредна странка на власт није дошла по рецепту обојене револуције, није се то десило превратом, нити након масовних демонстрација и нереда, већ након редовно и уредно одржаних избора. Међутим, одмах након преузимања државног кормила, владајућа странка, односно коалиција окупљена око ње, почела је да спроводи све битне геополитичке интересе западних сила на овом простору, управо као да је у питању власт која је устоличена путем и након спроведене обојене револуције.  

Први и по мени најзначајнији западни циљ који је ова власт готово у целости спровела у дело јесте потпуни одустанак од даље делотворне борбе за очување Косова и Метохије у саставу Србије. На овом месту морам да искажем свој негативан став о деловању српских власти у периоду владавине коалиције окупљене око ДС-а и СПС-а од 2008. до 2012. године, сматрајући да је одлука о измештању преговора из оквира УН-а на терен ЕУ, која представља страну веома заинтересовану за исход тих преговора на штету државе Србије, била погрешна и дугорочно штетна. Међутим, поштено би било признати да та власт у преговорима о КиМ није уопште разговарала, нити предузимала било какве поступке или закључивала споразуме којима би била уређена статусна питања, већ су предмет истих била само техничка питања, без било каквих разговора и договора о статусу.

Први и по мени најзначајнији западни циљ који је ова власт готово у целости спровела у дело јесте потпуни одустанак од даље делотворне борбе за очување Косова и Метохије у саставу Србије

За разлику од тога, нова власт након 2012. године, уместо да захтева враћање преговора у оквире УН-а и тиме исправи грешку својих претходника, не само да то не чини, већ иде и даље од тога и то много даље него што је власт која јој је претходила то икада могла и да помисли, а камоли да учини, те почиње да преговара и у тим преговорима без икакве задршке, а камоли борбе против, прихвата и потписује споразуме којима се решава питање статуса. Наиме, потписивањем и прихватањем Бриселског споразума, француско-немачког плана и Охридског споразума, садашња српска власт је такозвано “Косово” почела да третира као себи једнаког, као суверену државу. На тај начин спроведен је потпуни дисконтинуитет у односу на дотадашњу политику Републике Србије у погледу статуса њене јужне покрајине, услед чега су разговори о Косову и Метохији, уместо техничког карактера, добили битно обележје стаусних преговора, којим се решава коначни статус покрајине на штету српских државних и националних интереса. 

Вољом и поступањем напредњачке власти, Срби са Косова и Метохија, а посебно север ове српске покрајине, који је до тада био под контролом српских власти, потпуно су интегрисани у уставно-правни и политички систем те квазидржавне творевине. Правосуђе на северу КиМ, које је до тада било организовано и поступало по прописима Републике Србије, потпуно је интегрисано у правосудни систем “Косова”. Сви се још увек живо сећамо како су, по налогу и притиску садашњег председника Србије, српске судије са севера полагале нову заклетву пред тадашњим председником “Косова”. Српске формације под оружјем, које су до 2013. године уредно постојале и браниле Србе  на том подручју, потпуно су укинуте, а њихови припадници укључени у састав сепаратистичке полиције “Косова”.  Од тада, па до данас, приликом доношења одлуке о расписивању локалних избора у Републици Србији, председник Народне скупштине Републике Србије ни један једини пут није расписао локалне изборе за градове и општине на територији Косова и Метохије по српском законодавству, већ су избори за градске и општинске органе власти спровођени и ти органи бирани по законима тзв “Косова”. Телекомуникациона и електропривредна инфраструктура, која је до тада била под српском контролом, у потпуности је испоручена приштинским сепаратистима.

О срамоти и фијаску српских власти по питању личних докумената и регистарских ознака аутомобила Срба из јужне српске покрајине не вреди ни трошити речи. На међународним скуповима представници Србије учествују у присуству представника тзв. “Косова”, као представника друге државе, без икакве ограде и без јасног исказивања неодступног става да је за Србију Косово и Метохија њен саставни део и да стога Србија не признаје и не сматра “Косово” државом, нити ће то икада учинити, па да самим тим представници те лажне државе не могу да на таквим скуповима учествују равноправно са другим учесницима. Као да све то није довољно, данас сведочимо потпуном егзодусу Срба са Косова и Метохије, нажалост тихој и спорој реплици “Олује”, при чему српска власт на то уопште не реагује, већ, штавише, својом свесном и смишљеном пасивношћу, у томе свесрдно саучествује. 

Дакле, све оно што је од 1999. године, па до успостављања напредњачке власти, тешком муком и уз готово натчовечанске напоре упркос крајње неповољним околностима, сачувано под српском контролом, у року од пар година након њиховог успона на власт предато је без икаквог отпора у руке албанских сепаратиста. На примеру судбине питања Косова и Метохије под овом влашћу најбоље се показује и у јавној сфери постаје највидљивија природа те власти као власти обојене револуције. Наравно, свакоме ономе ко сме и хоће да гледа и види. Све оно што је таква власт као на тацни испоручила својим западним налогодавцима представља управо школски пример циља ради чијег се остваривања покреће и спроводи обојена револуција. Парадокс српског случаја је у томе што је и власт која је претходила овој власти била прозападна. А опет, упркос таквом свом карактеру, она није хтела, а можда само није смела, при чему та дилема, имајући у виду шта је после ње узело власт, данас нема више никаквог значаја, да устукне пред западним захтевима да спроведе потпуно напуштање Косова и Метохије и решавање његовог статуса непосредним или посредним признањем независности. Услед тога се у САД-у и ЕУ јавила потреба и план за смену такве власти. Због декларисаног прозападног опредељења тадашње власти, у односу на њу није могла бити спроведена обојена револуција у свом пуном изражају, а да то не изгледа трагикомично и провидно очигледно да се то ради искључиво због њених црвених линија о Косову и Метохији, које јесу постојале, какве год оне биле. Из тог разлога подржана је Српска напредна странка, иако је, наравно само наоко, била декларисана као странка националног и суверенистичког опредељења, док је, заправо, представљала, као и данас, добро организовану интересну скупину професионалних јуришника на власт по сваку цену, вођених искључиво лукративним интересима и као таква веома подобна за даљинско управљање од стране њених западних покровитеља. Уместо великих финансијских, логистичких, медијских и политичких захвата и улагања у спровођење обојене револуције ради смене тадашње власти без извесног исхода, јер је, без озбиљног и скупог инжењеринга, па чак и са њим, било тешко објаснити обојену револуцију против власти која понавља да ЕУ нема алтернативу, на власт у Србији доведена је Српска напредна странка и то путем избора, мирно, јефтино и без непотребних немира и таласања, чистом злоупотребом гласова управо национално оријентисаних бирача, који јесу већина и њиховом преваром. Тако је на одлучујуће положаје у држави инсталирана странка, чије ће прваци, након освајања власти без спровођења обојене револуције, врло дисциплиновано, књишки детаљно и хируршки прецизно извршити све циљеве обојене револуције у погледу решавања статуса Косова и Метохије на српску штету.

Транспарент на студентском протесту као одговор на пропагандне тврдње патријарха Порфирија и власти о наводној "обојеној револуцији"

Како је испланирано, тако је и урађено. Само спровођење циља који се односи на тиху, али коначну предају КиМ супротно већинском опредељењу српског народа и манипулацијом његовим националним осећањима имало је, разуме се, разорно дејство на све демократске и правне установе, из разлога што тако намеравана предаја најбитнијег дела српске територије, спровођењем испод жита, симулацијом борбе за њу, представља суштински дубоко недемократски и противправни чин. Да би се то, ипак, спровело у дело, успостављен је противуставни, недемократски и антинационални поредак. У таквом систему немогуће је изразити, а камоли одбранити праву изборну вољу и власт изабрати путем заиста демократских избора. Делотворна уставно-судска заштита суверенитета и територијалног интегритета државе и националног интереса, као ни судска заштита Уставом загарантованих права грађана који се супростављају оваквом поретку у другим поступцима није могућа уколико се тиме доводи у питање било који циљ или интерес власти, ма колико он био противуставан и противзаконит. Тиме је остварена још једна иманентна последица сваке обојене револуције, а то је лишавање народа и грађана сваке могућности да остваре свакоме доступну, ефикасну и благовремену институционалну одбрану и заштиту колективних и индивидуалних права, успостављање друштва лишеног правде. Уместо тога, о тим се правима или уопште не води рачуна или се одлучује паушално у зависности од целисходности и користи по носиоце власти и чиниоце блиске њима. Све је ово, наравно, производ западног поимања садашњости и будућности ових простора. Једноставно, окупираном народу у колонији под њиховом контролом, према таквом науму, не припада да има демократску и целовиту државу, Устав који се поштује и примењује, владавину права, делотворно правосуђе и свима доступну правду, развијену националну привреду, суверено управљање природним и енергетским ресурсима. Тога у њиховим пројекцијама уређења овог простора једноставно нема.

Транспарент са средњим прстом упућеном српском народу, који су поставили активисти СНС-а

Када се онда, након дугогодишњег управљања нашом земљом на овај, претходно описани начин, деси природна и свим људским бићима урођена масовна и дуготрајна побуна против тога, власт прибегава тактици инверзије политичке стварности и деловања, тако што покрету побуне против ње учитава намеру остваривања циљева, које, заправо, сама власт све ово време остварује. Наиме, данас се питање постојања и циљева обојене револуције, захваљујући масовном и убојитом медијском инжењерингу власти, упорно покушава изместити на потпуно супротан политички пол данашње политички подељене Србији у односу на онај где она стварно обитава и храни се обилним плодовима. Циљ је да се непрестаним понављањем да побуњени народ, студенти, опозиционо настројени интелектуалци и политичке странке учествују у обојеној револуцији наш поглед скрене са положаја власти, како не бисмо видели оно што данас свакоме у Србији може и мора да буде белодано јасно, а то је да садашња власт, заправо, представља средство остваривања циљева и интереса обојене револуције. Већ речено, а није згорег да се упорно понавља, власт обојене револуције, која од 2012. године без икаквог остатка и задршке, моралне дилеме и упитаности, у целом Српству спроводи обојену револуцију на штету српских државних и националних интереса. 

Auu, pa sta bi ovo.
Profitije nas cinka kod Velikog brata..
Kaze da smo 'cvetnaja revolucija'.
Halo studio .. htedoh reci STUDENTI .... pic.twitter.com/JfB6gwWLu0

— Shadow (@darkman_011) April 22, 2025

Ма шта кажете, цветнаја револуција?! - Поглед који говори више од било којих речи. pic.twitter.com/kD8hZaXu4M

— Драгана Трифковић (@DrTrifkovic) April 25, 2025

Коначно, најтрагичније од свега што се дешава у, иначе дубоко трагичном политичком животу Срба данас, је то што таквом медијском скретању пажње јавности упорно терцирају и потпомажу га и поједини “национални интелектуалци”, као и сам врх Српске православне цркве, својим тврдњама да протести у Србији представљају обојену револуцију.

Таквим својим понашањем, износећи назови критички став са назови националних позиција против ове свеопште побуне против власти, они свесно или несвесно дају назови национални привид и призвук тој власти, иако она то никада није била, већ је оличење свега онога што је сушта супротност националној идеји, ставу и вредностима. Уместо неутемељених критика ради критика, произвољних и ничим изазваних оцена и плиткоумних квазипроцена, сматрам да је управо на њима била света дужност да од самог почетка крену у сусрет побуњеној омладини и народу, како би их својим искуством, саветима и помоћи, уколико је потреба за тим икада постојала, национално и духовно усмерили. Међутим, они позиву такве дужности нису одговорили, за шта оправдања једноставно нема.

Изабравши да наведеним тврдњама једној суштински антинационалној власти, која једина у српској политичкој стварности извршава задатке и спроводи циљеве обојене револуције, пружају привид националне без икаквог утемељења у њеним поступцима, они, на моју велику жалост, доводе себе у деликатан положај, који би са неке будуће историјске дистанце могао сасвим извесно да буде протумачен као, надам се само невољан и довођењем у заблуду изнуђен, положај апологета политике националне лажи власти, којом се симулира потпуна издаја српске идеје, како на простору Косова и Метохије, тако и у целом Српству. Као неко ко себе сматра Србином, верником и верним припадником Српске православне цркве, сматрам да је такво јавно иступање дугорочно штетно, при чему се искрено надам да није и непоправљиво погубно, по српске националне интересе и по, бар за мене вечну и никада неугаслу, идеју српске слободе и уједињења у једну националну, демократску и праведну државу.

За крај, уместо закључка:

„И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт 7, 20.)

(Аутор је адвокат из Новог Сада)