Опозициона сцена у Србији није спремна за нове изборе

Ако би се избори расписали за догледно време, рецимо за крај ове или почетак идуће године, опозиција у Србији нашла би се у прилично незгодном положају. Од када је председник Србије најавио расписивање избора „пре законског рока“, та тема постала је најучесталија у нашем јавном простору. Политичка живост на опозиционој страни додатно се повећала. Она се, међутим, заснива на привиду везе између захтева студентског покрета за непосредне изборе, с једне стране и Вучећевог попуштања пред овим захтевом, с друге. Перцепција о председниковом попуштању произилази из претпоставке о притиску западне политике на њега због снаге и истрајности друштвене побуне и насилних акција владајућег режима према учесницима. Та претпоставка појачана је сличном перцепцијом о ослобађању једне тужилачке инстанце (Тужилаштва за организовани криминал) утицаја власти у поступку против осумничењих за пад станичне настрешнице у Новом Саду.

Није спорно да је Вучићев режим знатно уздрман бурним догађајима током прошлих девет и по месеци. Проблем је у чињеници да су избори једна много деликатнија политичка ситуација него побуна којој сведочимо. Захтев за изборе из маја месеца значи спремност целокупне опозиције да се побуна доврши једним институционалним чином - изборима, а не револуцијом. Истовремено, избори су процес и чин којим би се окончала дугогодишња политика личне власти у сврху кршења уставног поретка институција и успостаљања владавине организованог криминала и свеопште корупције. Овако висок захтев пред изборе поставља опозиција вођена идејом владавине права, с убеђењем да је успешан исход избора могућ.

Није спорно да је Вучићев режим знатно уздрман бурним догађајима током прошлих девет и по месеци. Проблем је у чињеници да су избори једна много деликатнија политичка ситуација него побуна којој сведочимо. Захтев за изборе из маја месеца значи спремност целокупне опозиције да се побуна доврши једним институционалним чином - изборима, а не револуцијом

Наше питање јесте – да ли организационо стање опозиције у Србији оправдава њена позитивна очекивања сада већ најављених ванредних избора. Није, дакле, реч о стању политичке енергије и масовности опозиционе сцене, већ  о стању и перспективи њене организационе спремности да на изборима победи. Јер, парламентарни избори у Србији, којих је током тринаестогодишње владавине А. Вучића било пет (од којих четири ванредна), увек су били сенка корумптивне природе режима. Ови наредни, најављени као такође ванредни, представљају тест способности опозиције да се избори против нове изборне корупције како би победила и тиме показала да је у стању да после избора успостави правну и демократску државу.

Овде се суочавамо са темом о изборним условима. То је књига са седам печата и данас после девет месеци трајања масовне антирежимске побуне. Да ли је реално да се поштени изборни услови обезбеде у краћем року од досадашњег трајања побуне? Зашто  кључно питање услова за фер наредне изборе није било тематизовано бар у оном делу опозиције којем је тај посао професионално близак, а то су политичке странке? Ако говоримо о изборима јер је тема у етеру, онда морамо да констатујемо да је реч о кардиналном пропусту целокуне опозиционе сцене, а највише оне страначке. Како је до тога уопште дошло?

Последње питање није тлапња због изгубљеног времена, већ израз потребе да се на основу  рђавог искуства учини оно што је неопходно како би се избори одржали у иоле демократски контролисаним условима. Одмах да нагласимо да је крајње неозбиљан став који се често чује, да је предност студентско-грађанске побуњене популације толика да осигурава победу чак и при изборним околностима којима влада Вучићев режим. Довољан је само податак да је у важећем бирачком списку милион и двеста хиљада бирача који не живе у Србији. Који извор изборне манипулације, а колико још таквих.  

Ево још једног упозорења из блиске изгубљене прошлости када је о изборима реч, све ради учења и поступања на основу исправљених грешака. Опште место студентске стране протеста, свакако водеће у побуњеном друштву, јесте политичка маргинализација страначке опозиције. Дуго времена протести су имали изразит аполитички тон, наглашен због рђавог стања у редовима страначке опозиције. Када се више није могло говорити о аполитичности протеста, после испуцавања из пиштоља захтева за изборе, у једном пратећем документу побуњених студената странкама је препоручено да се уклоне из ове захуктале композиције. Са техничке стране гледано, а изборна техника никада није аполитична, већ напротив, сложени друштвени покрет жељан избора био је ослобођен инстанце која најбоље познаје изборну праксу генерално, а домаћу посебно. Ту рачунам и на велики број стручних лица унутар странака чије би учешће у нареним активностима било можда и пресудно. Овде се не ради о изборним листама, теми која изгледа највише заокупља студентску страну, већ о насушној борби за фер изборне услове. Маргинализација странака у овој фази представља велики хазард.

Овде се суочавамо са темом о изборним условима. То је књига са седам печата и данас после девет месеци трајања масовне антирежимске побуне. Да ли је реално да се поштени изборни услови обезбеде у краћем року од досадашњег трајања побуне?

Када је ово речено, требало би додати и унутрашњи проблем саме страначке сцене. Она није током девет месеци била само маргинализована, већ је у доброј мери и саму себе довела на руб догађаја. Најпре, та сцена је толико фрагментизована да ни у збиру ни појединачно не улива никакву политичку наду. Проблем и јесте управо у томе што се овај важан политички чинилац, опозиционе странке, појављује претежно појединачно, а понекад и у крњем збиру, што на перманентно напетој политичкој сцени делује као небитни привезак општег стања. Уместо градње новог страначког идентитета у држави, правог независног политичког актера, што би само ојачало значај опозиционог деловања, највећи број странака према студентском покрету делује као скуп посматрачких навијача, тј. обожатеља (фанова). Сада, када су избори најављени, последња је прилика да више јачих (релативо гледано) странака сачини стуб овог политичког чиниоца, као осу синхронизованог деловања у борби за коректне изборне услове, без обзира на политичко-идеолошке погледе тих странака.

Ово су питања која претходе питањима о изборним листама опозиције, изборној кампањи и контроли избора. Велика енергија испољавана из дана у дан, која садржи значајан политички капацитет, не може извојевати изборну победу без присуства и утицаја специфично политичке памети (разборитости) која пребива на местима политичког учења и искуства. А та места налазе се само у Србији. Ослањање на голу вољу и снагу,  па ако то не пружи резултат, на спољну помоћ, било на ОЕБС, Савет Европе или ЕУ, није формула жељеног исхода. Јер воља и снага су слепи без политичког разума, а спољна помоћ неизвесна, политички калкулантска и по правилу скупа.

Уместо градње новог страначког идентитета у држави, правог независног политичког актера, што би само ојачало значај опозиционог деловања, највећи број странака према студентском покрету делује као скуп посматрачких навијача, тј. обожатеља (фанова)

Није немогуће да Вучић најављује превремене изборе вођен пре свега сазнањем о непродуктивној сложености српске опозиционе сцене. То је већ нешто што омогућава успех његових проверених механизама изборне крађе и преваре. Могући притисак западне политике у правцу ванредних избора он не би прихватио без рачунице старог доброг механизма који је већ најављен „испитивањем“ Ипсоса и Фактора плус. Са том рачуницом и западни притисак му је прихватљив, имајући у виду да западни чинилац није спреман да подржи опозицију без гаранција за своје политичке приоритете у Србији. А реч је о Вучићевим концесијама које задиру свугде, а највише у територијални интегритет Србије и њена природна богатства. Западна персонална и политичка алтернатива је некакав „демократски Вучић“ и док га не пронађу неће бити спремни да подрже побуну против крађе могуће опозиционе изборне победе. На крају, ту је већ пословично дежурни ОЕБС и његов ОДИР да запечати дефинитвни изборни закључак РИК-а.

Није немогуће да Вучић најављује превремене изборе вођен пре свега сазнањем о непродуктивној сложености српске опозиционе сцене. То је већ нешто што омогућава успех његових проверених механизама изборне крађе и преваре

Следи закључак да на Вучићев изборни потез, који је највероватније његов уобичајени трик, треба ставити до знања да је пре расписивања избора потребно осигурање фер изборних услова и механизама њиховог спровођења. Томе логично следе преговори са представницима власти на којима опозицију треба да представља тим репрезантативног политичког и стручног састава. Ако би то био убедљив политички став удружених представника целокупне опозиције, тежину протеста би требало усмерити на овај захтев. Дакле, захтев учинити убедљивим условом. То би било искушење и за поменуте међународне организације, ОЕБС и Савет Европе, у погледу праћења тока догађаја и, ако би се остварио компромис, контроле спровођења договореног. У односу на овај пут, било би јако хазардно очекивање да би голи притисак на Вучића измамио боље изборне услове. Његова репресија би била све снажнија уз ново „оправдање“ да је опозиција добила изборе, али да она не тражи изборе него његову насилну смену. С друге стране, када су избори онако плаховито затражени од стране студентског покрета, сада је последњи час да се убедљиво поставе услови њиховог коректног одвијања.

Овакав, или томе сличан, сценарио требало би предочити Вучићу пре његовог расписивања избора, готово независно од тога, са јасним ставом да што се опозиције тиче бадава расписује ванредне изборе на које она неће да изађе. У супротном, опозиција у тренутном стању није спремна за изборе. За њу би најгоре било да упадне у Вучићеву изборну замку коју одликује дугачак списак марифетлука и велика средства да се они реализују као до сада. То би исходило деценијским утиштавањем животног елана српског друштва и политике, и онемогућавањем сваког отпора удруженој унутрашњој и спољној тиранији.