Istorijat studentskih protesta u Srbiji (1864-1991)

Da li zbog našeg „buntovničkog“ karaktera, čestih i brojnih zloupotreba vlasti i korupcije koja je u prošlosti, kao i danas prožimala sve delove društva tek studentski i građanski protesti u Srbiji imaju dugu istoriju... Nekada mirni, a nekada nasilni, sa i bez konkretnih rezultata, uvek su bili slika vremena i svojevrsno ogledalo vlasti.

Studentski i građanski protesti, koji traju već tri meseca, a koje vlast bezuspešno pokušava da umiri i pacifizuje „prodrmali“ su sve temelje našeg društva

„Pale su od jednog broja demonstranata i milicionera psovke i nedolični izrazi. Jedan broj milicionera ispoljio je nervozu, nesnalaženje i preteranu oštrinu“. Ovo nije izveštaj iz novembra prošle godine, sa početka studentskog protesta, ili opis „molbe“ koju su organi reda letos uputili aktivistima da uklone blokada železničkih stanica „Prokop“ i „Novi Beograd“, negodeo poverljivog saopštenja, namenjenog CK SKJ, koji je izdat posle sukoba između studenata i policije iz decembra 1966 godine.

Studentski i građanski protesti, koji traju već tri meseca, a koje vlast bezuspešno pokušava da umiri i pacifizuje „prodrmali“ su sve temelje našeg društva. I dok se većina divi studentima, njihovoj maštovitosti, upornosti i dobroj organizaciji, a posebno činjenici da nemaju neko istaknuto vođstvo, pa vlast nemože na njih direktno da utiče, postavlja se pitanje kako će se sve ovo završiti i do kakvih će posledica dovesti.

Nekada mirni, a nekad praćeni nasiljem i intervencijom „organa reda“, često bez opipljivih rezultata ili praćeni obećanjima koja su postajala „mrtvo slovo na papiru“ ovi protesti uvek su bili slika vremena, raspoloženja građana, ali i ogledalo vlasti i društvene realnosti

Izvesno je, međutim da ova dešavanja predstavljaju uvod u jedan novi period  u političkom i društvenom životu Srbije. A takvih događaja, koji su bez obzira na svoj konačni ishod označili neku prekretnicu i početak „novog doba“ u našoj istoriji bilo je mnogo. I to ne samo u protekle dve-tri godine, kada ih je teško i nabrojati, nego i mnogo ranije, u nekim na prvi pogled mirnijim i „srećnijim“ vremenima. Nekada mirni, a nekad praćeni nasiljem i intervencijom „organa reda“, često bez opipljivih rezultata ili praćeni obećanjima koja su postajala „mrtvo slovo na papiru“ ovi protesti uvek su bili slika vremena, raspoloženja građana, ali i ogledalo vlasti i društvene realnosti. A ono što im je zajedničko njihovi predvodnici gotovo uvek su bili – studenti i omladina.

Mada je Kneževina, a kasnije Kraljevina Srbija za evropske prilike bila siromašna zemlja, u kojoj je većina živela na selu i bila nepismena, prvi „studentski“ protesti u njoj zabeleženi su već u drugoj polovini 19 veka. I to u vreme kada je, umesto Univerziteta ( osnovan 1905 ) prvo postojao Licej, a od 1863 i Velika škola.Tako su već 1864, studenti protestvovali protiv izbacivanja profesora Vladimira Jovanovića i Stojana Veljkovića iz tek osnovane Velike škole, kao i protiv zabrane Društva srpske slovesnosti. Demonstracije zbog izbacivanja profesora su održane i 1871, potom1882 kada je prekinuta predstava „Rables“ u Narodnom pozorištu što je dovelo do žestoke reakcije žandara, a posebno masovne bile su demontracije iz 1899 i 1903, u vreme vladavine kralja Aleksandra. Povod za prve bili su zločini nad srpskim stanovništvom u Staroj Srbiji, ali su one uskoro prerasle u proteste protiv prilika u kraljevini. Studenti su tada usvojili i deklaraciju u kojoj je pisalo: „Velikoškolska omladina uverena je da je snaga jedne države u srazmeri sa sređenošću unutrašnjih prilika i duboko žali što je vlada u današnjoj Srbiji isuviše nemoćna“, a Jovan Skerić, tada student završne godine je rekao „da se prvo treba osloboditi beogradskih paša, pa onda raditi na oslobođenju porobljene braće“.

Mada je privreda tada bila slabo razvijena, osim studentskih vtaj period obeležili su i radnički protesti, kao i pobune socijalnog karaktera.. Tako je u Beogradu, koji je tada imao jedva 50 hiljada stanovnika prva proslava Prvog maja održana još 1893. i to u „Radničkoj kasini“ u Makedonskoj ulici. Tamo se okupilo stotinjak radnika sa crvenim trakama i transparentima. Ubrzo ih je opkolila žandarmerija, ali se deo njih probio do Topčidera gde su obeležili taj svoj praznik. Narednih godina radnički štrajkovi i prvomajski protesti bili su sve masovniji, pa je umelo da im prisustvuje i po nekoliko hiljada ljudi.

Ipak, najveći protest toga vremena imao je nacionalni karakter, a održan je 1908 i to povodom anekcije Bosne i Hercegovine, od strane Austrougarske. Ovi protesti trajali bi nekoliko dana. Obično bi počinjali ispred spomenika knezu Mihailu, a završavali ispred Ministarstva inostranih dela. Umelo je da im prisustvuje i po 10 hiljada ljudi, a predvodnio ih je čuveni pisac Branislav Nušić. Protest je počeo 8 oktobra, čim su beogradske novine prenele vest o aneksiji: „Iako razmak od redakcije do spomenika nije bio veliki, na tom kratkom prostoru začas se prikupila ogromna masa sveta. Šetači su napuštali šetnju, trgovačka omladina radnje i mušterije, a kad je masa stigla pred spomenik glumci su napustili probu i poleteli na mitnig“, sutradan je prenela „Politika“.

Stvari su se promenile posle Prvog svetskog rata. Posle ogromnih žrtava i stradanja gotovo četvrtine stanovništva Srbije stvorena je velika država, u čiji sastav je ušao najveći deo srpskog ali i ostalih južnoslovenskih naroda. Ali, ni njeno stvaranje, ni razvoj privrede i gradova nije rešilo probleme socijalnog, verskog i nacionalnog karaktera. Čak se činilo da su se oni uvećali, a uticaj Oktobarske revolucije, korupcija, gušenje politički sloboda i pred kraj tog perioda jačanje nacizma i fašizma nisu mogli ostati bez odgovora. Tako da su i ovaj period obeležili protesti od kojih su mnogi, nažalost, zapamćeni i po žrtvama. A centar pobune, po običaju bio je Beogradski univerzitet.

Među beogradskim studentima bilo je tada različitih frakcija, ali se čini da su one levičarske bile najuticajnije. Studentski pokret na Beogradskom univerzitetu bio je snažan, a većina studenata buntovnički  orjentisana, što vlastima nije odgovaralo, pa je dolazilo do sukoba. Tako je februara 1935 godine, u zgradi Univerziteta organizovan protest protiv upućivanja „nepodobnih“ studenata u za njih pripremljeni logor kod Višegrada. Tom prilikom u sukobu sa policijom poginuo je student prava Mirko Srzentić. Sledeće godine, 4 aprila, održane su još masovnije demonstracije, a povod je bila namera vlasti da uvede „univerzitetsku policiju“ koja bi se obračunavala sa nepodobnim studenatima. Tom prilikom došlo je i do sukoba među studentima različitih orjentacija, kojom prilikom je ubijen student Žarko Marinović. Njega je, sa više udaraca nožem ubio takođe student, pripadnik organizacije ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista ) koja je bila bliska vlastima. Ipak, ovi protesti su doneli određeni rezultat jer je rektor podneo ostavku, a vlasti su odustale od uvođenja univerzitetske policije. Najveći i po posledicama najteži protest održan je decembra 1939 godine. Bio su to demonstracije protiv represije vlasti, guženja prava studenata, za slobodu govora i političkog delovanja, ali i protiv rata i jačanja fašizma u Evropi. Održane su na Slaviji, a prisustvovalo im je oko 10 hiljada ljudi. U pokušaju da spreče dolazak studenata, kojima se priključio i veliki broj građana do Slavije, pre samog protesta usledila je brutalna intervencija vlasti, tokom koje su od strane demonstranata korišćene letve i kamenje, a od strane policije bojeva municija. Poginulo je čak desetoro ljudi, a najveći sukobi vođeni su u Prištinskoj ulci (danas ulica cara Nikolaja) koja je zbog toga jedno vreme i nosila naziv Ulica 14 decembra.

Osim socijalnog, u periodu između dva rata bilo je i protesta nacionalnog i verskog karaktera. Tako je 1932 u Beogradu održan veliki protest protiv jačanja revizionizma u Evropi. Pet godina kasnije, jula 1937 održan je protest verskog karaktera poznat kao „krvava litija“. Ovaj protest održan je zbog namere vlade Milana Stojadinovića da potpiše Konkordat sa Vatikanom, čemu se SPC odlučno protivila, smatrajući da će njime Katolička crkva biti stavljena u povlašćen položaj. Uzbuđenju je dodatno doprinela bolest patrijarha Varnave Rosića, za koga se tvrdilo da je otrovan. Na dan kada je u skupštini trebalo da bude usvojena odluka o sklapanju konkordata u Saobrnoj crkvi je održan moleban za patrjarhovo zdravlje, kome je prisustovao veliki broj ljudi. Posle njega krenulo se u litiju, ali je već na početku Knez Mihailove ulice došlo do žestokom sukoba sa žandarmerijom: „Kako je uprava grada sa više strana dobila obaveštenje da izvesni neodgovorni elementi nameravaju da iskoriste ovu priliku da izazovu nerede štetne po javni poredak i državne interese, to je gospodin upravnik grada svojom naredbom od 18 jula zabranio povorku....“ prenele su novine zvanično saopštenje vlasti. U sukobima je bilo mnogo povređenih, Ipak, skupština je usvojila odluku o Konkordatu, ali ona zbog pritiska javnosti nije nikada sprovedena ( zvanično potpisana ).

Svi ovi protesti, i socijalni i nacionalni na kraju su se, čini se „slili“ u jedan – velike demonstracije održane 27 marta 1941 protiv potpisivanja Pakta o pristupanju Kraljevine Jugoslavije „Trojnom savezu“. Njima je, uz one već čuvene parole „Bolje rat, nego pakt“ i „Bolje grob, nego rob“ bilo prisutno više desetina hiljada ljudi. Mada su to bili protesti celog naroda, koji je tom prilikom (današnjim rečnikom svojevrsnim „plenumom“) iskazao svoje miošljenje o Hitlerovom novom poretku, ali i stanju u državi ) glavnu reč na njima je, kao i mnogo puta ranije vodila omladina. Samo desetak dana kasnije, Beograd je zasut tepisima bombi, a rat je, sa svim svojim užasima počeo...

Govorilo se da će u socijalizmu svi biti srećni i zadovoljni. Ipak, „put u besklasno komunističko društvo“ kako se tada taj „prelazni period“ nazivao nije mogao da prođe bez problema i trzavica. Zato je, i posle Drugog svetskog rata, u onoj „titovoj“ Jugoslaviji , u senci grandioznih parada, proslava i mitinga ipak bilo protesta i demonstracija. Najpoznatiji među njima svakako je studentski protest iz 1968 godine. Ali, pre ovih studentskih demonstracija održana su dva protesta o kojima se manje zna: iz februara 1962 i decembra 1966 godine. 

Doduše, povodi za ove proteste bili su „međunarodnog karaktera“. Tako je povod za događaje iz februara 1962 bilo ubisto Patrisa Lumumbe, vođe za oslobođenje od kolonijalne vlasti NR Kongo i prvog premijera te velike zemlje, Lumumbu je ubila tamošnja vojna hunta uz svesrdnu pomoć Belgije, čiji je Kongo bila dugogodišnja kolonija. Zato je na Trgu Marksa i Engelsa ( danapnji Trg Nikole Pašića ) održan veliki miting protiv „kolonijalizma i imperijalizma“ kome je prisustvovalo oko 20 hiljada ljudi. Posle toga grupa od dve-tri hiljade uglavnom studenata i omladine krenula je prema Belgijskoj ambasadi u Ulici proleterskih brigada ( danapnja Krunska ). Tamo su ih dočekali vatrogasci sa šmrkovima i policija, pa je došlo do žestokog sukoba. Zapaljen je jedan službeni automobil, a demonstranti su upali u prostorije ambasade: „Pod pritiskom sve većeg broja studenata sužavao se prostor između njih i milicionera. Da bi ih odbili vatrogasci su koristili šmrkove. Bili su mokri kao miševi. To je izazvao još veći revolt studenata. Pokušali su da iseku vatrogasno crevo. Vrlo brzo proradile su motke ali i pendreci. Demoliran je parkirani automobil, zatim i prevrnut. Kroz prozore ambasade počeli su da lete papiri i inventar“ sećao se Tomislav Peternek koji je, kao mladi fotoreporter izveštavao sa ovog skupa.

Protest održan četiri godine kasnije – decembra 1966 bio je motivisan sličnim idealima, a povod su bili zločini američke vojske u Vijetnamu.Ipak, vlasti je zabolelo što su se na njemu čuli i glasovi protiv nepravdi i zloupotreba u tadašnjoj Jugoslaviji, a kritikovana je i spoljnja politika SFRJ za koju je govoreno da je mlaka u osudi zločina. Zato je održan protes na Filološkom fakultetu u tamošnjoj sali heroja, kome su pored studenata i profesora prisustvovale i mnoge javne ličnosti. Tom prilikom je govorio i Dpbroca Ćosić koji je rekao „Sloboda je uslov postojanja ljudske zajednice. Nažalost zemlja prve revolucije potapa svoju zastavu u blato vijetnamskog bojišta“. Posle tog skupa grupa od oko hiljadu, uglavnom mlađih ljudi je krenula prema američkoj čitaonici i Knez Mihailovoj ulici. Tamo ih je dočekala policija. Čule su se teške reči i skandiranje od strane omladine na račun organa reda, pa je usledila prilično brutalna intervencija „narodne milicije“ koja je koristila i konjicu. Bilo je povređenih, a osim demonstranata stradali su i slučajni prolaznici.

Kruna svih ovih događaja ipak su bile studentske demonstracije iz 1968 godine. Za razliku od prva dva protesta u njima su dominirale domaće teme – odnosno borba protiv „crvene buržoazije“, nejednakosti i nepravdi u društvu, ekonomske krize, kao i zalaganje za slobodu govora i mišljenja. Počelo je sukobom sa „akcjašima“ u Radničkom univerzitetu, nastavilo se protestima u Studentskom gradu, kulminaciju imalo u čuvenom sukobu kod nadvožnjaka na Novom Beogradu i blokadi Univerziteta koja je posle toga usledila. Završilo se čuvenim Titovim govorom ( prvo takvo obraćanje koje je prenosila televizija ) njegovom konstatacijom da su „studenti u pravu“ i obećanjima koja su uglavnom ostala „mrtvo slovo na papiru“. Ipak, mada od obećanja uglavnom nije bilo ništa, a vođe protesta su se posle suočile i sa represijom „duh“ ovog događaja još decenijama je nastavio da živi, a biti „šezdesetosmaš“ bila je posebna privilegija odabranih.

I dok su protesti šezdesetih uglavnom bili socijalnog karaktera i za osnovu imali težnju za pravednijim svetom u duhu vere u socijalizam, dve decenije kasnije počeli su da duvaju neki drugi vetrovi. Raspad zemlje i sistema se već nazirao, nacionalni problemi za koje se naivno verovalo da su „rešeni“ ponovo su izbili u prvi plan, pa su i protesti tog vremena bili nacionalnog karaktera. Prvi takav „protest“ ustvari je bila sahrana Aleksandra Rankovića, koji je iznenada umro avgusta 1983 godine. Bilo je to vreme kad su na Kosovu počeli nemiri i iseljavanja srpskog stanovništva i kad su mnogi bili nezadovoljni ustavom iz 1974, za koji se verovalo da je Srbiju stavio u neravnopravan položaj u odnosu na ostale republike. U toj atmosveri Ranković je doživljavan kao simbol borbe za jaku državu i žrtvu nastojanja za njeno rasturanje. Zato je na njegovu sahranu, mada održanu u vreme godišnjih odmora došao veliki broj ljudi ( po nekim, preteranim tvrdnjama i više od 50 hiljada ), a tom prilikom čule su se i različite parole i skandiranja: „Sahrani je prisustvovao veliki broj ljudi. Iako se masa sveta na početku ponašala disciplinovano i korektno, već sa prvim govorom počelo je uzvikivanje parola, aplaudiranje i skandiranje kad bi pokojnik bio pomenut u pozitivnom smislu. Kad bi, pak Ranković bio pomenut u negativnom kontekstu nastavilo bi se zviždanje i negodovanje. Sahrana je bila prilika za javno eksponiranje ljudi sa velikosrpskom nacionalističkom, kao i sa birokratsko-etatističkom orjentacijom“, pisalo je u poverljivoj informaciji sa ovog skupa.

Krajem osamedesetih, a posebno u vreme uzdizanja Slobodana Miloševića na vlast mitinzi i različiti skupovi ređali su se jedan za drugim

To je, pokazaće se bio samo početak... Krajem osamedesetih, a posebno u vreme uzdizanja Slobodana Miloševića na vlast mitinzi i različiti skupovi ređali su se jedan za drugim. Ostalo je zabeleženo da su u tom periodu studenti još dva puta pokrenuli velika okupljanja, svojim spontanim polaskom iz Studentskog grada. Doduše motivi su bili različiti. Prvi put marta 1989 godine, kao reakcija na skup u Cankarjevom domu u Ljubljani na kojem su učesnici dali podršku albanskim rudarima koji su protestvovali u rudniku Stari trg u Trepči. Iritirani govorima slovenačkog rukovodstva studenti su ujutru krenuli iz Studentskog grada prema Narodnoj skupštini gde su im se priključili srednjoškolci, radnici...Protest kome je prisustvovao veliki broj ljudi završen je govorom Slobodana Miloševića i onom već čuvenom rečenicom „A sad svi na svoje radne zadatke..“

 Drugi put, studenti su spontano krenuli iz Studentskog grada dve godine kasnije, noć posle nasilno ugušenih demonstracija od 9 marta 1991 i izlaska tenkova na ulice Beograda. Mada ih je na Brankovom mostu dočekao kordon policije ipak su stigli do Terazijske česme gde je narednih dana održana čuvena „Plišana revolucija“. Tamo su se čule poruke koje su aktuelne i danas, o tome da probleme treba rešavati mirnim putem, kroz saradnju sa drugim, u demokratskoj i uređenoj državi... Vlasti su njihove zahteve formalno ispunile, ali njihove poruke nisu poslušale.... Uskoro je počeo rat sa svim svojim posledicama koje se, nažalost i danas osećaju.