уторак, 20. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Реаговање на изјаву председника САНУ Владимира Костића - паликућа не може бити ватрогасац, као што ни рушитељ законитости не може бити миротворац
Полемике

Реаговање на изјаву председника САНУ Владимира Костића - паликућа не може бити ватрогасац, као што ни рушитељ законитости не може бити миротворац

PDF Штампа Ел. пошта
Часлав Оцић, Данило Баста   
среда, 16. септембар 2020.

Академик Владимир Св. Костић, председник САНУ, дао је изјаву за програм Њузмакс адрија коју је Данас од 30. 8. 2020. објавио под насловом „Држава мора да има јасно дефинисану политику према српској мањини у Црној Гори“. Ова Председникова изјава је „политичка“, као и стотинак других које је он у својству Председника САНУ дао током последњих пет година.

Председник САНУ очигледно не чита у електронским медијима коментаре својих изјава. Они су највећим делом поражавајући по њега и његов углед. Те његове изјаве још погубније делују на САНУ, срозавајући све више њену репутацију као највише научне и уметничке установе у Србији. Да је Председник те коментаре прочитао (што му топло препоручујемо), можда би се определио да дâ изјаву из домена своје специјалности, јер би у време пандемије вируса корона јавност несумњиво била заинтересована да од челника САНУ, лекара по професији (једног „од наших најпродуктивнијих и најцитиранијих научника“, према Закључцима Председништва САНУ од 11. јуна 2020), чује неку мудру реч о стању здравља у Србији (па и о здравственом систему и државној здравственој политици, а можда и о глобалној фармакомафији и њеном деловању у Србији) како би његови слушаоци и читаоци од њега добили неки користан савет који би им помогао у њиховим личним биткама за здравље.

Председникова „политичка“ изјава, као и бројне његове раније изјаве, осим што је незграпно срочена („глобалнијим стратешким питањима“; „та прича мора да се гради“; плеоназам „друштвени и социјални“) и приземним (готово уличним) језиком формулисана („Океј“; „Не верујем да смо ми“ – ко смо то ми? – „цвећке“) обилује њему врло омиљеним постмодернистичким релативизацијама (читај: нејасним и неодређеним ставовима типа „мож’ да бидне, не мора да значи“; пример: „Можда би неко паметан имао нешто да каже о томе“).

У поменутој изјави Председник САНУ се понудио – трећи или четврти пут током ове године – да буде медијатор у јавном дијалогу о будућности Србије. Сматрамо да његова председничка изјава о напуштању Косова и Метохије из 2015. (којом позива на отворено кршење Устава и међународног права), као и безакоње које спроводи у САНУ, (овде ћемо то илустровати примером прогона академика Данила Басте и Часлава Оцића), дисквалификује Костића као човека и интелектуалца и чини га недостојним улоге непристрасног посредника и племенитог и добронамерног миритеља власти и опозиције (при томе он, у поменутој изјави, неосновано плаши грађанство тврдњом да је Србија у „предворју грађанског рата“, од кога нас може спасити само Он – Председник Костић). Како може паликућа да се нуди као ватрогасац, како рушитељ законитости као миротворац?

Његова изјава потцењује и омаловажава значај политичких, пре свега, представничких институција, без обзира на то у каквом су оне тренутно стању. Даља њихова маргинализација и/или подривање само би ојачали арбитрарност, ауторитарност и тоталитарност – тенденције којима је, иначе, у владању (не председниковању!) Академијом Владимир Св. Костић врло склон.

Поред тога, његова изјава показује потпуно неразумевање улоге и мисије САНУ. Он кука: „...ми (САНУ) немамо ни социјалног ни друштвеног утицаја да можемо да кажемо ‘седите да се разговара'“. Председник Костић посматра Академију првенствено као политичку установу, а не као научну, уметничку, културну... Зашто? Јер он види моћ (која га, иначе, изузетно фасцинира) само у политичким установама (што и није далеко од истине), па ако би и САНУ функционисала као политичка установа, онда би и његова моћ била максимална.

Баста и Оцић перманентно се супротстављају Костићевој негативној политизацији Академије. Не само политизацији него и растућој комерцијализацији, сорошизацији, естрадизацији, дилетантизацији... САНУ. Стога их је Костић прогласио за главне непријатеље САНУ (пре тога изједначивши „нападе“ на себе с нападима на САНУ по класичном аутократском обрасцу: „Академија, то сам – ја!“). Они су, с његовог становишта, притом и „идеални непријатељи“: не желе да учествују у борби за власт, па су зато безопасни, али не ћуте и трпе као неки други, него својим гласно исказаним „мрзитељским“ ставовима згодно се „намештају“ у улози „глинених голубова“. Јер, они не стреме тоталној (нити било каквој) Победи као Он. Само Истини и Правди.

Те „непријатеље“ САНУ Костић и његове „евет ефендије“, у својој „срдитој немоћи“ да изнесу биле какве иоле валидне контрааргументе, етикетирају час као „профитере“ (!?), час као „црквено крило Академије“ (!?) или чак као карниворе („Присуство САНУ у медијском простору, а то присуство у временима електронских медија једноставно је неминовност захтева да изградимо мудру и јасну стратегију медијског представљања САНУ. Алтернатива је препуштање ове куће и њених чланова инстинктима карнивора, који у лов крећу било појединачно или организовано, у групи, у простору неконтролисане псеудотранспарентности /!?/“ – из беседе Председника САНУ на дан Академије 19. 11. 2018), односно као они који се одмах нађу на месту где се осећа мирис крви („Уз то, у самој САНУ увек постоје и они који се буде када ‘осете крв’, овога пута су они били будни од самог почетка, још пре почетка избора.”, Владица Цветковић, Бука и бес поводом избора у САНУ. Српска митоманија о сопственој величини, Данас, 7. 11. 2018) и који нападом на Председника САНУ – ни мање ни више – желе да изазову опште крвопролиће (!?).

Већина (остварених) великана науке и уметности (иако јавне личности и део интелектуалне елите) стварају у тишини свог радног кабинета или атељеа. Они који мало више воле експонирање у јавности (естрадни типови) нужно су предмет обожавања шире публике, али и предмет оспоравања критичке интелигенције. А они од њих који, поред стваралачких аспирација (и дêла) имају политичке амбиције, који не могу да одоле зову сирена политичке славе и бесмртности, они свакодневно учествују у рововској („херојској“) политичкој борби разним дневнополитичким изјавама којима задају „смртоносне“ ударце опонентима или намигују свим актуелним и будућим потенцијалним политичким победницима који ће пресудно одлучивати о каријери „нашег“ Челника. Тако је и Председник САНУ својим бројним дневним политичким „очитовањем“ (в. дневни пакет исечака ПР службе САНУ) регрутовао силну војску фанова (fаns) и follower-а, али и испровоцирао још бројнију публику оштрих критичара (забавно је и поучно читати коментаре његових иступа у електронским издањима медија). Тако се актуелни председник САНУ (можда и мимо своје воље) појављује истовремено и као јунак химничке/удворичке/глорификаторске поезије и као антихерој беспоштедне критичке прозе, разапет између апологије и анатеме. На пример, за Драгана Ј. Вучићевића (Информер) Председник САНУ је „... највећи српски живи интелектуалац...“, док, насупрот томе,Миодраг Кулић, доктор физичких наука, у писму из Немачке (Сведок, 12. 3. 2019) сматра да „Владимир Костић није морално достојан места председника САНУ“.

Политички активизам Вл. Св. Костића је његов избор, његово грађанско право. Није у томе проблем. Нису проблем ни његове личне незајажљиве, максималистичке, политичке амбиције. Проблем су његови незауставни напори да Он у реализацију тих личних амбиција увуче читаву Академију. Следствено томе, у Академији је од 2015. године перманентна предизборна кампања.

Стога би можда у Академији требало почети озбиљно размишљати о ограничењу председничког мандата (на два). Требало би следити пример једне академије из нашег окружења чији су чланови имали снаге да, после неколико година трошења енергије на бесмислена политичка надгорњавања и јаловог самоисцрпљивања, изађу из кризе. Јер перманентна криза у (некој или свакој академији и, дакако, не само у академијама) у интересу је само малобројних (али добро умрежених) нерадника, односно безделника.

Све ово сведочи да у јавности (а донекле и у самој САНУ) не постоји свест о томе шта је Академија и шта су њена мисија, циљеви, задаци и послови... и да готово свакодневне политичке (не научне или стручне!) изјаве Председника стварају о њему слику као о политичару, а не као о научнику. Он својим естрадним политичким понашањем просто призива:

а) Драгана Ђиласа („Не читам Курире, ... као ни остала пропагандна гласила која служе за ширење мржње и ’убијање’ свих који другачије мисле. Не коментаришем ништа што они објаве. Сматрам да је срамота што за такво гласило говори председник САНУ. /Данас, 15. 8. 2020: https://www.danas.rs/politika/djilas-ovaj-rezim-opstaje-zato-sto-cute-akademici-profesori-novinari/; пре две године, додуше, г. Ђилас је имао посве другачије мишљење о председнику САНУ: говорећи „о будућој бољој Влади Србије“, он је предложио да на њеном челу буде председник САНУ Владимир Костић /Данас, 1. 1. 2018: https://www.danas.rs/politika/vladimir-kostic-potpuni-sam-antitalenat-za-politiku/),

б) Велимира Илића (који је упутио ултиматум у писаном виду Извршном одбору САНУ у коме захтева да се Академија одмах укључи у друштвени живот Србије, а ако неће, „треба је расформирати“/?!/),

ц) Соњу Бисерко и друге, да с њим „на равној нози“ воде „дијалог“ на политичке (или идеолошке, тачније: пропагандистичке) теме.

Чини нам се стога да би сваки „трезвен човек“ (а о академику да и не говоримо) требало да буде против естрадизације Академије, односно увлачења САНУ у каљугу (извињавамо се због те грубе речи) дневне политике. То ниуколико не значи да треба било коме ускраћивати право да се као слободан грађанин бави политиком и да заступа било које идеје из политичког спектра. Да оснује политичку партију (или покрет), изађе на изборе и провери колико његове идеје и решења за превазилажење свеопште дубоке (глобалне и локалне) кризе имају подршку у гласачком телу. Исто тако, то ни у ком случају не значи да се Академија (појединци, одбори и друга радна тела) не треба да ангажују у истраживању и разматрању националних, економских, социјалних, демографских, културних, еколошких и других стратешких питања, али, подразумева се, искључиво на научној (не политичкој, идеолошкој или било којој пропагандистичкој) основи (што је и била доминантна пракса у САНУ до пре пет година).

Академици треба да раде оно што им је у опису радног места (и дефинисано циљевима и задацима Академије у Закону о САНУ, односно њеном Статуту), а, по начелима еуномике, ако су добри научници и уметници, онда су и добри грађани (а могли бисмо додати и добри родољуби Републике Србије). Као грађани, они имају право да (мање или више острашћено) учествују у дневнополитичким свађама (у борби за власт), али нема нико право (зарад личних амбиција или нечијих интереса) да у то увлачи Академију. Академија није ни парламент, ни партија, ни политички покрет. Ако се то деси, онда, по правилу, академици испадају и лоши научници (јер немају времена за озбиљан истраживачки рад) и неуспели политичари (јер професионални политичари имају више искуства и мање скрупула), а све на радост наших непријатеља, а на жалост и срамоту народа и државе. И истине и правде. У томе видимо смисао (и мотив) нашег „критичког“ ангажмана у покушају деполитизације (или бар смањења негативне политизације) САНУ – како САНУ не би постала главни апологет и бранилац оправданости НАТО агресије на Србију, отимања Косова и Метохије, пљачкашке приватизације српске привреде, Србије као великог паркинга за масу азиланата из Азије и Африке, употребе њених грађана као заморчића у разним пандемијама и вакцинацијама и ГМО експериментима... Јер:

политичари долазе и одлазе, режими долазе и одлазе. А Академија остаје. Под условом да су јој академици, пре свега њени челници, привржени. Коме је привржен Челник Академије који на самом почетку свог првог мандата „председнички“ изјављује:

„... у овом тренутку једина [је] политичка мудрост на који начин са неким елементима достојанства напустити Косово, које de facto и de jure више није у нашим рукама“?

***

„(Косово) је сувише озбиљно питање да би могли да се бавимо кроз призму нашег обичног странчарења“, рекао је Костић (у поменутој изјави). И притом заборавио своју, малочас наведену, скандалозну изјаву о повлачењу с Косова и Метохије из 2015. Да ли је Председник САНУ ту изјаву дао као „странчар петооктобарац“ (16. 11. 2017: „Костић за Недељник: Наша једина победа је 5. октобар“; http://rs.n1info.com/Vesti/a342413/comments/Predsednik-SANU-Vladimir-Kostic-za-Nedelјnik-Nasa-jedina-pobeda-je-5.-oktobar.html) или као новопечени активист напредњачке власти? Јер, како би неко уопште (у овим крајевима) могао да дође на место челника Академије без благослова (било које) актуелне власти? Стога оно његово „кроз призму нашег обичног странчарења“ јесте доказ његовог странчарења (или: политичарења), а не нашег, односно аутора зборника Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала, који је резултат научног скупа о косовскометохијском питању из октобра 2020.

***

„Костић је рекао да нико од политичких актера није покушао да разговара са САНУ о тренутној политичкој ситуацији у земљи или ’глобалнијим стратешким питањима’, попут Косова.“

Ова формулација изазива низ недоумица. Да ли Председник мисли да САНУ треба да приђе решавању глобалних стратешких питања само кад је п(р)озову политичари? Да ли је Председник (не)обавештен о томе које је све стратешке пројекте Академија реализовала, да ли је је о томе некад све знао а сада је заборавио или то намерно (из само њему знаних разлога) прећуткује? И уопште, зашто се научни резултати рада САНУ крију и не користе као контрааргумент оним недобронамерним критичарима САНУ који тврде да Академија „ништа не ради“ и да је треба укинути (а њену имовину „праведно“ поделити), а да при томе нису прелистали ни Годишњак САНУ ни Билтен Фонда за научна и уметничка истраживања, нису завирили у библиотеку САНУ, а можда ни кроз прозор бацили поглед на изложбе у њеним галеријама?

Ограничимо се само на последњих тридесетак година, и задржимо пажњу на Академијиним публикацијама о стратешком питању број 1 – Косову и Метохији:

Димитрије Богдановић, Књига о Косову, 1986; Зборник округлог стола о научном истраживању Косова, 1988; Ружа Петровић и Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије (резултати анкете спроведене 1985–1986 год.), 1989; Љубомир Никић, Косово 1389–1989. (избор из фондова Библиотеке САНУ), 1990; Ruža Petrović and Marina Blagojević, The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo i Metohija: Results of the survey conducted in 1985–1986, 1992; Милош Мацурас групом аутора,Насеља и становништво области Бранковића 1455. године, 2001;Срби на Косову и у Метохији, 2004. (ур. Стеван Карамата и Часлав Оцић); Kosovo and Metohija. Past – Present – Future, 2006. (Kosta Mihailović, ed.); Косово и Метохија, 2007. (ур. Коста Михаиловић); Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija: Identity, Significance, Vulnerability, 2017. (Dragan Vojvodić and Miodrag Marković, eds.); Уметничко наслеђе српског народа на Косову и у Метохији: историја, идентитет, угроженост, заштита, 2017, (ур. Драган Војводић и Миодраг Марковић). Овоме треба додати и осам свезака Косовскометохијског зборника (Recueil du Kosovo et Metohija) Академијског одбора за Косово и Метохију објављиваних од 1990. до 2019. Само ћемо поменути (врло селективно) и неке публикације Академијиних института, на пример, Institute for Balkanology, Kosovo and Metohija: Living in the Enclave, 2007. (Dušan Bataković, ed.), те монографије косовскометохијских жупа у издању Географског института „Јован Цвијић“, редакција Милована Радовановића... . Треба издвојити две драгоцене књиге Митре Рељић – Српски језик на Косову и Метохији данас: социолингвистички и лингвокултуролошки аспект, 2013, те Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина, 2019.

На крају, посебно треба истаћи публикацију: Председништво, Учешће Српске академије наука и уметности у унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији: Прилози чланова и одељења САНУ, 2018 (ур. Марко Анђелковић). Ако је САНУ на позив политичких актера организовала тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији и њено Председништво објавило горе наведену публикацију, зашто онда председник Костић обмањује јавност да „нико од политичких актера није покушао да разговара са САНУ о тренутној политичкој ситуацији у земљи или ’глобалнијим стратешким питањима’, попут Косова.“ Па вероватно стога што ниједан аутор у тој књизи не подржава његову антиуставну изјаву о предавању Косова и Метохије Великој Албанији коју је Костић у својству председника САНУ дао 2015. године. De facto, аутори овог зборника се динстанцирају од – у Академији усамљеног – мишљења Председниковог. Ограђујући се од провеликоалбанске изјаве Вл. Ст. Костића, они су сачували свој образ и достојанство Академије. Али су истовремено ставили председника Костића у веома незгодан положај, јер он није био у могућности да ову публикацију прикаже као своју политичку победу односно подршку његовим ставовима о независном Косову. Зато треба информацију о самом постојању те књиге сакрити, односно препустити је забораву, потопити је цунамијем „нових реалности“ које неуморно генеришу наши врли Демиурзи Боље Будућности. (Да ли треба посебно истицати да ни у једном од горе наведених Академијиних издања, односно научних радова Академијиних аутора, Вл. Ст. Костић нема упориште за своје накарадне и штетне ставове о Косову и Метохији; они су, дакле, поред осталог, и – ненаучни.)

А шта Председник да ради с онима који не ћуте о томе, штавише, организују научне скупове у САНУ о косовскометохијском питању у оквиру рада Одбора за економске науке и Академијског одбора за прочавање становништва, те покушавају да објаве зборнике с тих скупова... Њих треба по сваку цену ућуткати, сменити и укинути одборе којима они председавају (и у сваком случају паре намењене раду тих одбора преусмерити „пријатељима“ Председника, односно Академије).

Дакле, главни разлог (и тајна!) забране и других облика затирања рада и резултата рада поменутих двају одбора (којима деценију и по руководи Оцић) лежи у теми: КОСОВСКОМЕТОХИЈСКО ПИТАЊЕ.Председник САНУ академик Вл. Св. Костић је разматрање те теме схватио као удар на себе, односно да је то критика његове антиуставне изјаве о предавању Косова и Метохије Великој Албанији од које председник САНУ Вл. Св. Костић до дана данашњег није одступио. Зато је одлучио да скуп о Косову и Метохији забрани, позивајући се про форма на непоштовање процедуре; како он ту процедуру поштује, види се из његове „колаборације“ с Институтом друштвених наука, односно, из Оцићевих, одавно њему с тим у вези упућених 17, још неодговорених, питања (в. Ч. Оцић, Џабе је глувом викати, Сведок, 26. 2. 2019).

С обзиром на то да је Оцићу и Басти у последњих неколико година препречена комуникација с органима САНУ (изузев комуникације с генералним секретаром, недавно преминулим академиком Марком Анђелковићем), они су били принуђени – када је, по њиховом суду, била реч о темама од јавног значаја – да се обрате средствима информисања. А да онда дописе органима САНУ, интервјуе и другу релевантну грађу (везану, на пример, за спорне изборе у САНУ 2018. и друге сродне теме), с одговарајућим документима, ставе у корице књига (досад су изашле две, а трећа је у припреми за штампу), јер, verba volant – scripta manent:

(1) Спорови о будућности Србије и САНУ: куда и како даље? (Могуће стратегије развоја 2), Први део: Опстанак и развој, прир. Ч. Оцић, ИСТЕР 21 – Београд и СКП – Нови Сад, Београд 2017. ISBN 978-86-81128-00-8, XVI+406 стр.

(2) Спорови о будућности Србије и САНУ: Шта и како даље? (Могуће стратегије развоја Србије 3), Други део: Истина и слобода, прир. Ч. Оцић, ИСТЕР 21, Београд 2018; ISBN 978-86-81128-01-5, XXVIII +584 стр.

Покушај одговора на захтеве будућности (дефинисаним као питања стратешке природе), уз опрез да вас притом не однесе талас општег (пре свега политикантског) забрбљавања – доминантног обележја садашњости, дат је у зборницима:

(3)Могуће стратегије развоја Србије, ур. Ч. Оцић, САНУ, ОДН, Београд 2014. ISBN 978–86–7025–643–9;– XVI +1152 стр., граф. прикази, карте, табеле; 25 цм. – (Екон. зборник, књ. 13) /https://bit.ly/3hBYIa4/ и

(4)Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала? Демографски, економски, социјални, правни, геополитички и еколошки аспекти косовскометохијског питања, ур. академик Ч. Оцић. Грачаница, Београд, Зрењанин 2019, Институт за европске студије, Светигора, Дом културе „Грачаница“, Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“, ТВ Храм; ISBN 978-8682057-72/7, стр. 296. (друго, доп., изд.)

Аутори прилога у двама зборницима не сумњају у то да је одговорност према онима који долазе већа од обзира према онима који одлазе. Стога тим ауторима им дугујемо захвалност. Требало би изразити дубоко поштовање према њиховом висококвалитетном креативном чину. Уместо тога, сумњу у квалитет њиховог рада изразио је Председник САНУ у „образложењу“ забране скупа о косовскометохијском питању у октобру 2018. године. Питамо Председника које је радове од петнаестак аутора који су послали своја саопштења за забрањени скуп он читао и које су његове критичке примедбе на те радове на основу којих је закључио да су они некомпетентни да учествују на том скупу? Насупрот томе, рецензенти приспелих радова високо су их оценили. Исто тако је врло добро и научна и шира домаћа јавност примила оба издања зборника Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала (друго је проширено двама радовима; једним о најновијим демографским трендовима на КиМ /Ј. Кршића/, док је други посвећен моделима правне заштите Епархије рашко-призренске СПЦ на КиМ (В. Џомића/). Зборник је преведен на руски, а при крају је превод на енглески. Очигледно, у научној јавности у свету, као и код домаћих и страних издавача, преовлађује другачији поглед на квалитет ове књиге, чије је штампање у САНУ забранио председник Костић.

Његова инквизиторска активност не зауставља се само на забрани научних скупова и издања књига. Он забрањује Оцићу да се обраћа органима САНУ јер његови дописи престављају „говор мржње“ (!?), упућује га да своје дописе шаље пучистичком секретару Одељења друштвених наука (ОДН) академику Чавошком, покушавајући тако да накнадно легализује један противправни и противстатутарни чин – пуч у ОДН-у који су у потаји 15. јуна 2015. године (у договору с Председником) извршила четворица чланова ОДН-а, сменивши легално изабраног секретара и самоизабравши се на његово место. Председник САНУ такође једним правно потпуно неписменим актом смењује Оцића с места председника Одбора за економске науке (ОЕН) и Академијског одбора за проучавање становништава (АОПС), а члановима тих одбора упућује тајно, строго поверљиво, денунцијантско писмо у коме клевеће Оцића и од њих тражи подршку за његово смењивање (јер му је „до њиховог мишљења стало“ /!?/). У овом допису нема простора за разне бизарности у вези са читавим тим циркусом. Нека буде поменута само једна: У оба одбора раде „чланови“, нико нема статус „сарадника“. Председник је, да би изазвао заваду у одборима (а можда и анимозитет према председнику одбора који је наводно „деградирао“ неке чланове у „сараднике“), поделио „кадровски састав“ одбора на „чланове“ и „сараднике“, пославши им појединачно (приватно) писма с различитим „титулама“. Не знам и не желим да нагађам шта је све био стварни циљ ове смешне Председникове работе.

Иначе, писање тајних писама (окружница) против Оцића члановима САНУ (и тражење подршке за његове нове мандате) постало је Председников омиљен хоби. У септембру 2018. он је упутио једно такво писмо као одговор на Оцићев интервју дат Печату почетком септембра те године. Председник је својој шефици кабинета забранио да копију тог писма (као и писмо члановима ОЕН-а и АОПС-а) даде Оцићу, тако да, упркос вишекратним његовим интервенцијама, та денунцијантска писма Оцић до дана данашњег није добио, па на њих није могао ни да јавно одговори, иако је у тим писмима главни негативни јунак.

Бројне су злоупотребе службеног положаја Председника САНУ, врло су маштовити (неретко гротескни, а понекад и трагикомични) видови његовог шиканирања и акти прогањања академика Басте и Оцића. Иду од ситних бирократских пакости (тако, на пример, Председник неће да потпише решење о именовању Данила Басте за члана Одбора за економске науке – чији је председник Оцић – иако је тај предлог прошао све потребне процедуре и донете су све потребне одлуке о томе – последња пре више од годину дана на Извршном одбору Председништва; не дозвољава да се Одбор за проучавање становништва преименује у академијски – то има и одговарајуће финансијске импликације – што је урађено са свим одборима који су до 2015. године имали назив – и статус – међуодељењски) преко покушаја одузимања академског додатка Басти и Оцићу (због њиховог нерада!), до клевета да њих двојица „раде за спонзоре“, што значи да су агенти (страног?) утицаја. Најгора и најштетнија су Председникова осиона настојања да онемогући њихову научноистраживачку активност у оквиру радних тела САНУ. Поред поменутог (противзаконитог) смењивања председника ОЕН-а и АОПС-а, Председник САНУ, користећи се свим могућим и немогућим нелегалним средствима, блокира рад академика Оцића у – јуна 2019. основаном – Академијском одбору за српско питање. Итд. Итсл.

Сви ови (и други) примери самовоље, шиканирања и прогона биће ускоро објављени у збирци докумената Дијалогом против диктатуре. Ти документи сведоче да се у САНУ доносе такве дискриминаторске и по Академију рушилачке одлуке какве нису забележене у историји европских (и других) академија наука. Те одлуке које доноси Председник део су (глобалног) процеса затирања друштвених и хуманистичких наука. Тај процес у Академији, интензивиран од 2003. године, крунисан је великим „успехом“: данас је у САНУ више од две трећине чланова у природњачким и техничким, а свега трећина (или мање од трећине) је у одељењима друштвено-хуманистичких нука и уметности. У Извршном одбору само један је члан из тзв. идентитетских научних дисциплина (академик Љубомир Максимовић, византолог), а осталих шест (од чега су двојица председници огранака САНУ у Нишу и Новом Саду) долазе из редова природњака и инжењера. У истој размери – 2:1 – се деле и средства фонда за истраживања у науци и уметности. Посебно су занимљиви износи донација из којих своју активност финансирају нека („привилегована“) одељења.

С обзиром на доминацију механизма прегласавања (мајоризације), нема сумње да ће се овај процес деградације и девастације тзв. идентитетских дисциплина и уметности наставити и коначно довести до њиховог гашења. Јер изгледа да је тачка сингуларитета већ иза нас. Да ли то значи да је процес постао иреверзибилан и да је фатални исход неминован?

Само повратак изворним начелима очева утемељивача, повратак бићу Академије, које је брижљиво неговала и уздизала српска интелектуална елита окупљена у ДСС, СУД, СКА од 1841. до 1947, када је избором Јосипа Броза за свог почасног члана САН постала једна од ћелија КП Југославије

Судбина Академије је тренутно у рукама малобројних али добро (интересно) умрежених политизатора, комерцијализатора, сорошизатора, сваштара, пригодничара-локутора и потајника, тако да изгледа да од њихове воље зависи да ли ће Академија наставити пут изневеравања своје изворне мисије, пут у суноврат, или ће почети да се извлачи из дубоке кризе у коју су је поменути актери и довели. Да ли можемо да очекујемо чудо: да се паликуће претворе у ватрогасце: да зауставе затирање друштвених и хуманистичких наука, да се врате праву, да се окану политикантства, дволичности и самовоље, да напусте трговину утицајем.... Само деполитизација, декомерцијализација, декорпоративизација, десорошизација, деестрадизација Академије могу је извући из (хроничне) кризе.

Само повратак изворним начелима очева утемељивача, повратак бићу Академије, које је брижљиво неговала и уздизала српска интелектуална елита окупљена у ДСС, СУД, СКА од 1841. до 1947, када је избором Јосипа Броза за свог почасног члана САН постала једна од ћелија КП Југославије.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер