Антизападни интелектуалци и ниподаштавање студентског бунта

Српски антизападно настројени интелектуалци су, по правилу, усредсређени на безобзирну империјалну настројеност великих западних сила, тј. на њихову тежњу да у савременом контексту шире сферу свога глобалног утицаја, колико год им то постојећи однос снага на светском нивоу допушта. Та тежња је дошла највише до изражаја после пада тзв. Берлинског зида када је Америка као једина суперсила настојала да, пре свега наводним хуманитарним војним интервенцијама које нису имале никакво упориште у међународном праву, задоминира највећим делом земаљске кугле. Неки су то означавали као покушај заокруживања америчке светске империје, наравно, не у класичном смислу тога појма, јер тако нешто није више било могуће остварити.

Понашање Америке као суперсиле није “диференција специфика” Запада

Но, овакво понашање Америке као суперсиле није “диференција специфика” Запада, не као географског већ политичког појма. Наиме, непобитна је чињеница да су током светске историје све велике силе са битно различитим унутрашњим државним уређењима испољавале такве аспирације. Примера ради: Совјетски Савез, царска Русија која је имала већу територију од овог претходног, пост-совјетска Русија (рецимо њено војно уплитање у Сирију ради пружања помоћи Асаду), Отоманска Империја и слично.

Можда се најбољи опис логике овога феномена може наћи код Тукидида који је за собом оставио сведочанство о мировним преговорима између античке Атине, тада по свом унутрашњем уређењу најдемократскије земље, и Мељана. Према Тукидиду, Атињани су инсистирали на следећој ствари: “И ми и ви треба да кажемо оно што уистину мислимо и да тежимо само оном што је могуће, јер и ми и ви једнако знамо да се праведно појављује само тамо где је нужда присиле једнака на обе стране, а да моћни чине оно што могу, а да слаби узимају оно што морају.” Атињани су касније побили све мушкарце способне да служе војску, поробили жене и децу, и датом острву придодали колонијални статус.

Однос између држава почива на међусобном односу моћи, на “праву јачега”

Из навођења ових историјских факата нужно произлази да је погрешно спољну политику неке државе третирати као нужну изведеницу из њеног уставно-правног поретка – то су реликти ригидне марксистичке и неомарксистичке тезе по којој је капитализам последња фаза империјализма, после које следи нужни пут ка “удруженом човечанству”. Реалноисторијски гледано, однос између држава почива на међусобном односу моћи, на “праву јачега”, што је и разумљиво јер на међународном нивоу не постоји нити ће икада постојати светска држава, те стога ни подела власти. При свему томе, треба нагласити да је мултиполарни свет бољи од униполарног, јер у далеко већој мери успоставља динамичку равнотежу моћи између највећих сила.

“Спецификум” Запада огледа се у томе што је он родно место парламентарног система чије су нужне карактеристике не само страначки плурализам већ и правна држава чија је основна компонента подела на три међусобно независне гране власти загарантоване одговарајућим формално-правним процедурама

“Спецификум” Запада огледа се у томе што је он родно место парламентарног система чије су нужне карактеристике не само страначки плурализам већ и правна држава чија је основна компонента подела на три међусобно независне гране власти загарантоване одговарајућим формално-правним процедурама, тј. различитим начинима избора чланова највиших инстанци поменутих грана власти. Успостављање и адекватно функционисање такве врсте правне државе је услов без којег се не може спречити самовољно, противуставно и незаконито понашање власти, у контексту којег није могуће одржавање “фер” избора, професионално деловање медија, конституисање сфере негативних индивидуалних слобода, тј. слободне критичке јавности, аутономије академске заједнице нити стварно уздизање грађана на ранг изворних носилаца суверенитета. Наравно, парламентарни систем у пракси може имати своје различите модалитете, зависно од специфичности држава, њихових уставно-правних традиција, али у сваком од тих модалитета морају да постоје нужни кључни елементи да би он могао стећи префикс парламентарни. Лично сам поклоник либералне демократије и либералног национализма, што, начелно, значи да гајим патриотски однос према властитој држави, само уколико она сваком свом грађанину без обзира на његов етнокултурни и верски идентитет гарантује једнака индивидуална и грађанска права; и да залагању за очување државног територијалног интегритета, самом по себи, не придајем ни етнонационалистички нити десни ни леви предзнак.

Дакле, опозит Западу у терминима уставно-правног поретка је антипарламентаризам. Ову тезу потврђују сада већ чувени теоретичари који су из различитих углова радикално критиковали западну цивилизацију: Ниче, Хајдегер, Шмит, Маркс, Дерида и други: и поред свих разлика које постоје између њих, њихова заједничка тачка била је – антипарламентаризам. Уосталом, књига Освалда Шпенглера Пропаст Запада је парадигматичан пример прорицања смрти парламентаризма.

Сада долазимо до тачке када можемо прећи на проблем одбојности који наши антизападно оријентисани интелектуалци испољавају према студентском бунту. Они су, по саморазумевању, српски националисти, родољуби, патриоте усмерени на очување територијалног интегритета Србије. Наравно, они се не односе према назначеном бунту унисоно. Неки се јавно не изјашњавају, неки су у својој критици умеренији и опрезнији, али највећи део њих, чини се, експлицитно стигматизује студентске блокаде и протесте који из њих произилазе, па према томе и оне који их подржавају.

Радикални критичари студентског бунта објашњавају његову природу на начин који је сличан ономе Вучићевом

Радикални критичари студентског бунта објашњавају његову природу на начин који је сличан ономе Вучићевом. Они, наиме, не посматрају студентски покрет као аутономан, већ тврде, без икаквих иоле уверљивих доказа, да њиме управља неко “координационо тело које делује из сенке” или да су побуњени студенти пуки инструменти како спољашњих (западних) тако и унутрашњих, компрадорски настројених политичких актера који им дају огроман новац за разарање и распарчавање Србије, за њено претварање у плен Запада. Наравно да овакво објашњење саме суштине студентских демонстрација повлачи за собом осуде попут оних да су побуњени студенти и њихови подржаваоци издајници, страни плаћеници, сепаратисти (Милош Ковић), заступници “крвожедне обојене револуције”(Зоран Ћирјаковић), аутошовинисти, љубимци Северине; Чедомир Антић тврди да је реч о “малом покрету анархиста који не поштује ниједну установу, па ни универзитет, о блокадерима који се боре за устав а крше га, боре се за демократију а заобилазе демократске процедуре” итд. Због назначеног дистанцираног односа према побуњеним студентима, многи интелектуалци су склони да српску националну интелигенцију третирају као перфидно прикривену прорежимску интелигенцију.

Поставља се питање може ли се Вучић другачије уклонити са власти осим стварањем крајње широког опозиционог фронта, што је једино могуће уколико све антивучићевске снаге ставе привремено у заграде своје идеолошке разлике

У вези са тим проблемом индикативан је текст Часлава Копривице “О двоструким стандардима самоПроГлашеног еталона морално-националне коректности” објављен на сајту НСПМ. Копривица је иначе члан Председништва Покрета за одбрану КиМ међу чијим члановима је и низ мојих блиских пријатеља, мада нисам његов припадник. У том тексту, аутор настоји да одговори на оптужбе Мила Ломпара против кога је иначе покренута погромашка хајка, првенствено због тога што подржава студенте и учествује на трибинама Прогласа. Кад је реч о тој Копривичиној полемици, задржаћу се само на Копривичиној оцени да је Александар Вучић (АВ) “велеиздајник и највећа штеточина” српског народа, јер њоме аутор хоће да оповргне Ломпарову тезу да је он прикривени вучићевац. Лично не сумњам у искреност ове Копривичине карактеризације АВ-а из које следи да је Вучић највећа препрека остваривању идеје-водиље Покрета за одбрану Косова. Ако се при томе има у виду да нам досадашњи ток компрадорске и диктаторске Вучићеве владавине сведочи да ниједан опозициони покрет или странка нема ни теоријских изгледа да га детронизује, поготово не на изборима, јер је он стекао потпуну контролу над свим гранама власти, као и над војском, полицијом, безбедносним службама, при чему је електронске медије са националном фреквенцијом претворио у своју пропагандну машинерију, основао своје парамилитарне фаланге, онда се поставља питање може ли се он другачије уклонити са власти осим стварањем крајње широког опозиционог фронта, што је једино могуће уколико све антивучићевске снаге ставе привремено у заграде своје идеолошке разлике. Мислити другачије значи велику секташку илузију и објективно, независно од субјективних намера, пружање подршке Вучићевом компрадорском режиму чији је врх главни генератор концепције “коруптивне уградње” посредством које се врши досад највећа пљачка властитог народа.

Није Вучић похвалио Милоша Ковића зато што са њим дели идеолошке ставове, већ напросто зато што је изложио критици студентски покрет од кога му прети највећа опасност за доживотно одржавање своје аутократске владавине. Из истог разлога је морално и идеолошки изложио критици Мила Ломпара јер је он подржао студентски покрет, дакле, ону друштвену снагу која највише угрожава његово самовлашће.

О реалистичности оваквог приступа, сведочи управо неочекивано велики успех студентског покрета који је по свим релативно објективним истраживањима јавног мнења (рецимо истраживање Црте, НСПМ) постао најјача друштвена снага чији се рејтинг креће од 60% до 70%, што ће рећи да он превазилази збирни рејтинг СНС коалиције и свих опозиционих странака. Уосталом, њихов огромни друштвени утицај очитује се и на терену. Према проценама нишког МУП-а на протестном окупљању у Нишу одржаном у организацији студената било је присутно 200.000 људи, а према подацима са сајта истраживачке агенције БНИ тај број је износио око 270.000. Судећи по тим бројкама у Београду се 15. марта може очекивати највећи број грађана који је икад протестовао против владајућег режима. Шта је разлог оволиког успеха студентског бунта?

Реч пленум постојала је много пре бољшевичке револуције: она има вишеструко значење – заседање, збор, сабор

Мислим да су Копривичини ставови како су побуњени студенти финансирани са Запада и да су студентски пленуми реинкарнација бољшевичког начина организовања међусобно неспојиви: како је могуће да моћни политичко-безбедносни фактори са Запада издашно финансирају студентско поновно формирање пленума бољшевичког типа? Реч пленум постојала је много пре бољшевичке револуције: она има вишеструко значење – заседање, збор, сабор; термин пленарна седница употребљава се и у контексту научних скупова и на Западу. Студентски пленуми нису ни резултат студентског приклањања непосредној демократији, јер се у оквиру њих не расправља о идеолошким питањима.

Студентски бунт није страначки обојен, јер питања владавине права и уопште парламентарног уставно-правног поретка налазе се на вишем концептуалном нивоу од питања ових или оних страначких оријентација

Сами студенти истичу да између њих постоје битне идеолошке разлике, те да би расправа о њиховим идеолошким оријентацијама нужно унела раздор међу њих. Стога оне нису предмет њихових разговора на пленумима. Другим речима, пленуми су идеолошки неутрални у том смислу што су разговори на њима везани за питања успостављања правне државе, што за собом повлачи инсистирање на стриктној подели власти, тј. да се свака грана власти креће у домену својих надлежности. У вези са успостављањем правне државе су и захтеви за поштовањем конститутивних принципа либерално-демократског поретка: слобода говора и изражавања, удруживања, избора вероисповести, слобода медија и слично. Сви ти принципи су чисто формалног и негативног карактера, јер нам не саопштавају шта треба да чинимо, већ шта не смемо да чинимо. Уосталом, централни студентски захтев – да се објави целокупна документација у вези са реконструкцијом надстрешнице – упућен је правосудним органима због основане сумње да је огромна корупција генерисана са врха власти основни узрок пада надстрешнице. Због тога су студенти на Вучићеве тврдње да је тај захтев испуњен одговарали да њихов захтев није упућен њему јер он за то није надлежан, поручујући му тиме да он, према својим овлашћењима, нема право да јавно преко медија показује наводно целокупну документацију и да налаже Влади њено објављивање. Из тог угла посматрано, студентски бунт није страначки обојен, јер питања владавине права и уопште парламентарног уставно-правног поретка налазе се на вишем концептуалном нивоу од питања ових или оних страначких оријентација. Начелно гледано, странке могу имати десни, екстремније десни, центрумашки или леви и екстремније леви идеолошки предзнак, док либерално-демократски поредак не може бити ни десни, ни леви и слично.

Борба за успостављање правне државе је на посредан начин усмерена против постојећег режима који све више и више тежи установљавању суверене диктатуре у којој су суверен и диктатор обједињени у једној личности

Друга је, наравно, ствар што је борба за успостављање правне државе на посредан начин усмерена против постојећег режима који све више и више тежи установљавању суверене диктатуре у којој су суверен и диктатор обједињени у једној личности. При свему томе, тешко је поверовати да ће Вучић и његово поданичко робље пристати да испуне централни студентски захтев, као што је тешко поверовати у то да ће се Вучић повући у оквире својих уставних овлашћења, јер би те ствари за последицу имале његов силазак са политичке сцене.

Али овде је битно нагласити да су студенти схватили оно што ни опозиционе странке ни различити покрети нису: да је у постојећем контексту једини начин да се обезвласти владајући режим – привремено стављање идеолошких разлика у заграде зарад стварања што масовнијег фронта чији ће једини обједињујући циљ бити вршење што већег притиска на Вучића да пристане на формирање прелазне или експертске владе или пак да буде принуђен да сиђе са власти, пошто му војска и полиција суочене с неколико стотина хиљада побуњених грађана у Београду откажу послушност.

Студенти су успели да расцепкану академску заједницу чије су групације између себе водиле “крсташке ратове”, уједине у великој мери, наравно не не на основу неке теоријске или идеолошко-политичке концепције јер је то у време плурализма немогуће, већ на основу заједничке борбе за чисто формалне принципе на којима се заснива правна држава. Једино на такав начин уједињена академска заједница може пружати ефикасан отпор покушајима подривања њене аутономије и деловати као колективни ауторитативни критичар самовољног, уставом и законима неограниченог понашања власти.

После студентских маршева, Србија није више иста; велики проценат грађана није више паралисан страхом, апатичан, безвољан, без наде да се ишта може променити

Препешачивши Србију “уздуж и попреко” (ни жуљеви, ни уганућа зглобова, ни прехладе нису их могли поколебати), они су демонстрирали несвакидашњу одважност, снагу воље, истрајност и подигли огроман део Србије на ноге, укључујући и мале вароши и села. Не наступајући елитистички, стекли су симпатије не малог броја различитих слојева, професија и људи свих узраста. После њихових маршева, Србија није више иста; велики проценат грађана није више паралисан страхом, апатичан, безвољан, без наде да се ишта може променити. Напротив, већина грађана Србије је спремна на бескомпромисне акције широких размера које воде коренитим променама - свесна парадног патриотизма водећих личности овог режима које су распродајом природних ресурса наше земље претвориле Србију у колонију налик колонијама Трећег света и Латинске Америке и које су под плаштом неимарства извршиле до сада по своме обиму невиђену пљачку властитог народа перући новац “коруптивном уградњом”. То су модерни варвари, без трунке савести и саосећања који не поштују законе, ни Божје ни људске. Вукови у “јагњећој кожи”.

Зар ико здравог разума може веровати да би студенти пешачили 150 километра за 10 “црвених” или 100 евра. Они су доказали своју непоткупљивост одбивши Вучићев предлог у вези са крајње повољним кредитима за станове. Добро, јасно је да Вучић не верује у своју изјаву да студенте финансира ЦИА, јер генерални секретар НАТО-а Марк Руте, Гренел и главни играчи у ЕУ безрезервно подржавају Вучића а не студенте, али изгледа да наши поједини антизападњаци заиста верују у то и истовремено благонаклоно гледају на највећу западну силу — САД, откад је Трамп начинио заокрет у спољној политици. Какав галиматијас!

Готово сви студенти изјављују да после завршених студија желе да остану у Србији; приликом пешачења и протеста певају се, уз химну, и родољубиве песме Востани Сербие, Тамо далеко…

Незасноване су и изјаве оних који тврде да је студенски покрет, генерално узев, антипатриотски. Јер готово сви студенти изјављују да после завршених студија желе да остану у Србији; приликом пешачења и протеста певају се, уз химну, и родољубиве песме Востани Сербие, Тамо далеко… Велики број демонстраната носи на себи православна обележја. На протесту у Крагујевцу исказали су дубоки респект према Сретењском уставу означивши га као у тадашњој Европи један од најлибералнијих. Тиме су изразили поштовање према српској историји и уставно-правној традицији. То нису чинили само етнички Срби, већ и студенти другачијег етничког порекла. Један студент из Новог Пазара муслиманске вере је том приликом истакао да се први пут осећао као истински део Србије, тј. да је Србију осетио као своју државу. Уосталом студенти из Новог Пазара самоиницијативно су се прикључили општем студентском бунту делећи његове циљеве, што је потврда да студентски покрет доприноси умањењу међуетничке дистанце и има интегративну функцију.

На протестима се носе првенствено српске и универзитетске заставе; нема застава ЕУ. Студенти су се оградили и од невладиног сектора и од Прогласа и одбили су да дају интервју за Слободну Европу

Илузија је да СПЦ у целини има негативан однос према студентској побуни. Тај привид се стиче због понашања врха цркве. Многи свештеници подржавају студенте. Пет епископа је послало писмо патријарху Порфирију у којем изражавају своју подршку борби студената за правду. Митрополит Јоаникије јавно је осудио упућивање погрдних речи студентима. При уласку студената у Ниш оглашавала су се се црквена звона. На нишком протесту су учествовали и Срби са Косова, а косовско удружење Отаџбина је недвосмислено подржало студенску побуну. На протестима се носе првенствено српске и универзитетске заставе; нема застава ЕУ. Студенти су се оградили и од невладиног сектора и од Прогласа и истовремено су одбили да дају интервју за Слободну Европу.

Да ли је борба борба против системски генерисане корупције патриотски чин или није?

Радикални критичари студената олако прелазе преко чињенице да је окидач за њихов бунт био пад надстрешнице у којем је животе изгубило 15 особа после чега је испливала парола “корупција убија” којом се назначује да је главни узрок овог трагичног догађјаја била корупција. Да ли је борба борба против системски генерисане корупције патриотски чин или није? Сетимо се само чувене операције италијанског правосуђа назване “Чисте руке” изазване сазнањима о масовној политичкој корупцији у коју су били умешани лидери тадашње владајуће коалиције у спрези са италијанском мафијом. Епилог те операције био је – затворске казне за многе истакнуте политичаре, између осталих и за Андреотија, као и забрана политичког деловања његове Демохришћанске странке и Краксијеве СПИ.

Не сећам да је ико од оних који су студентском бунту приписивали најпогрдније етикете реаговао на Вучићеву прву реакцију поводом пада надстрешнице – да она једино није реконструисана

Извињавам се ако грешим, али се не сећам да је ико од оних који су студентском бунту приписивали најпогрдније етикете реаговао на Вучићеву прву реакцију поводом пада надстрешнице – да она једино није реконструисана. Та неистинита изјава није била обична манипулација иманентна политици као таквој, већ је она била у функцији покушаја прикривања особа укључених у дуги коруптивни ланац у склопу реконструкције надстрешнице, ланац који сеже до самог врха извршне власти.

Онима који пребацују студентима да као наводни уставобранитељи и сами крше одређене законе треба одговорити да је студентски бунт манифестација грађанске непослушности која, по својој дефиницији, укључује у себе и кршење појединих закона и истаћи да Вучић готово свакодневно излази из својих уставних овлашћења и поставља се изнад закона; штавише, могло би се рећи да он тежи ка томе да његова воља постане једини закон Србије.

Сви они који ниподаштавају студентску побуну испољавају забринутост да студенти својим вишемесечним блокадама разарају образовни систем као главни покретач напретка сваке земље. Као да постојећи режим одавно није тај систем срозао на најниже гране, омогућујући поплаву куповине доктората, бранећи очите плагијаторе (рецимо Синиша Мали, Шапић, Николић и други), дижући у звезде оне подобне, а блатећи критичаре режима, без обзира на њихов углед у светским размерама, држећи просветне раднике (средњошколске професоре, наставнике и учитеље) у понижавајућем положају у каквом обављачи ове “свете” професије никад досад нису били. Зато се морамо запитати не крије ли се иза овог притиска неких универзитетских професора да се блокаде што пре укину приземни мотив – њихов страх да због пролонгираних блокада остану без плата?

И на самом крају скренуо бих пажњу да међу нашим интелектуалцима влада конфузија у вези са значењем појма грађанин. Отуда и неука подела на националну и грађанску интелигенцију, као да припадници “националне интелигенције” нису грађани. У грађанској држави сви одрасли држављани имају статус грађана, с тим што они наравно могу имати битно различит однос према патриотизму, њеној историји и културној традицији. Присталице тзв. националне државе залажу се за то да титулар државе буде народ који је ову створио, али истовремено заступају став да у тој и таквој држави сви њени чланови, независно од етничког порекла, верске и културне оријентације, имају једнака индивидуална и грађанска права. Дакле, и према таквој концепцији државе сви њени чланови су грађани. Ићи испод тога значило би увођење етноцентризма, етнонационализма, тј. фаворизовања већинског етницитета што би нужно водило ка дезинтеграцији Србије.

Трећа опција више не постоји. Наиме, они који одбију да се прикључе растућем студентско-грађанском бунту биће маргинализовани, да не кажем политички мртви

Због свега реченог, мада Мила Ломпара познајем само спорадично и мада у теоријском погледу нисмо истомишљеници, његово безрезервно пружање подршке студентима, као и његово гостовање на трибинама Прогласа уважавам као одважни чин патриотски настројеног интелектуалца. Он је схватио да је оно “или-или” главно обележје наше тренутне ситуације: или си за Вучићев начин владавине који Србију води у суноврат или си против њега. Трећа опција више не постоји. Наиме, они који одбију да се прикључе растућем студентско-грађанском бунту биће маргинализовани, да не кажем политички мртви.

Тачно је да је обједињавање свих антирежимских снага различитих идеолошких опредељења нужно зло, али је оно морални и политички императив уколико хоћемо да се решимо “већег зла”

Тачно је да је обједињавање свих антирежимских снага различитих идеолошких опредељења нужно зло, али је оно морални и политички императив уколико хоћемо да се решимо “већег зла”. Чедомир Антић сасвим сигурно мисли битно другачије јер истиче да би била учињена ненадокнадива штета уколико би постојећи пленуми оборили постојећи режим, описујући блокадере као задојене тоталитарним духом, који за своје поступке могу наћи оправдање, јер су и бољшевици и фашисти налазили оправдање за своје. Он, као и Вучић, нуди привид треће опције: неку врсту дијалога између власти и њених опонента, рецимо “округли сто”, али би такав дијалог био фингирани дијалог чији би се резултат свео на известан број козметичких Вучићевих уступка и прекид захукталих студентско-грађанских притиска, што би њему ишло у прилог, јер су га ти захуктали притисци сатерали у ћошак.

*Аутор је почасни председник Међународне филозофске школе Феликс Ромулијана