Српска режимска интелигенција

1.

У типологији модерних превараната, као наследника давнашње вештине вештичарења, после финансијских авантуриста издвајају се агенти-провокатори: „Затим следи категорија у француским криминалним круговима позната као agents provocateurs – агенти провокатори, чији је посао не само да унапреде тобожњи злочин него и да припреме отпор против њега.”[1] У овој двострукости лако препознајемо нашег агента-провокатора.[2] Он свакако настоји да оправда политичку издају Вучић-Брнабић режима. Али, оптужбом да је моја критика тог режима штетна по националну опозицију, јер је политичка а не револуционарна и насилна, он настоји да одреди којим правцем национална опозиција треба да иде. Он, дакле, тежи да профилише какав треба да буде опозициони отпор режиму који сам здушно подржава. Његова препорука, наравно, представља оно што највише користи режиму, који такве опозиционе политичаре лако претвара у своје министре.

И у другом моменту судбине агента-провокатора лако је пронаћи нашег јунака: „Свака од грана њиховог умећа вероватно би била сама по себи недовољна, али повезивањем свог рада они успевају да накупе довољно да преживе.”[3] Неспособан да себи обезбеди новац за живот као електроинжењер, новинар, шофер иностраних агенција, чланкописац, наш агент-провокатор успева да споји сва своја својства унитар изнајмљивања својих услуга. И тако преживљава.

Ова веза између председника Србије и агента-провокатора, односно националне интелигенције која га је пригрлила као свог члана, назначена у првом издању Манекена лажи, директно је потврђена у бурним данима студентског протеста из децембра 2024. и јануара 2025. године. Настао као плод вишедеценијског друштвеног труљења, које се појачало у владавини Вучић-Брнабић режима, дошавши после 28 година студентског опортунизма, овај протест – изазван погибијом 15 људи због пада несавесно обновљене надстрешнице у Новом Саду – одиграо је улогу катализатора на друштвеној и политичкој сцени. Наступио је упад стварности у виртуелни свет симулакрума чија скрама је запосела друштвено ткиво. Јер, појавила се вододелница на којој се морало определити: студентски протест или Вучић-Брнабић режим?

Чедомир Антић, Слободан Антонић, Часлав Копривица, Милош Ковић, Зоран Чворовић, нису подржали студентски протест са образложењем да га воде политички представници невладине интелигенције. Тиме су директно пружили руку Вучић-Брнабић режиму који је тврдио да западни (амерички) чиниоци управљају збивањима

Одговор националне интелигенције био је недвосмислен: Чедомир Антић, Слободан Антонић, Часлав Копривица, Милош Ковић, Зоран Чворовић, нису подржали студентски протест са образложењем да га воде политички представници невладине интелигенције. Тиме су директно пружили руку Вучић-Брнабић режиму који је тврдио да западни (амерички) чиниоци управљају збивањима. Ако је то тачно, остаје нејасно зашто су ти чиниоци прихватљиви када управљају режимом, па се сви представници националне интелигенције посредно сврставају уз њих? Јер, ко год да води друштвени покрет, ништа не спречава људе националне оријентације да се у њега укључе и боре се за оно до чега им је стало.

Њихове изјаве против режима откриле су свој преварни карактер. Занемарујући огромну масу студената, који су зауставили рад четири српска универзитета, као и средњошколску омладину која им се прикључила, запостављајући чињеницу да су се многобројни професори и ђаци средњих школа томе прикључили, да су се укључили представници других еснафа, адвокати, судије, бројни грађани, не уваживши разумну претпоставку да сви они не могу бити политички предодређени у истом правцу и садржају, већ су део разуђене подлоге друштвеног незадовољства, они су се определили за посредну подршку Вучић-Брнабић режиму.

На почетку студентског протеста одлучио сам супротно. У изјави агенцији Бета од 5. децембра 2024. године, оценио сам да није никакво чудо што су студенти Београдског универзитета – и других српских универзитета – прогласили блокаду својих факултета. Штета је што то нису – не ови студенти – учинили раније: Бриселски споразум, неуставно понашање председника Србије, срамотне одлуке Уставног суда, хеликоптерске погибије и погибије на наплатним рампама, јавна батињања неистомишљеника, вербалне и медијске одмазде, устоличена корупција, Француско-немачки план. Но, зар нису све то прећутали и њихови професори?

И када је дуго тињајући револт пронашао свој израз у акцији каква је блокада, одједном су се носиоци власти сетили правила: има оних који се не слажу, настаје велики губитак наставе, одакле новац да се то надокнади. Као да до сада није било понеког ко се није слагао, па се власт на то није обазирала, као да није изгубљено две године наставе због короне, па је власт утеривала људе у куће као у торове, као да новац није потрошен вишеструко више него што је било потребно да се реновира железничка станица у Новом Саду, чија надстрешница је – недуго после свечаног отварања – убила петнаесторо људи. Требало је да се те смрти појаве у тако застрашујућем виду да би се пробудило осећање опште свести у јавности: не мој проблем, нити твој проблем, него нешто што повезује људе у заједницу.

Весници те свести постали су студенти. То је у нашој универзитетској традицији. Од демонстрација за права српског народа, пре балканских ратова, преко међуратних демонстрација, често идеолошки мотивисаних, до послератних демонстрација и оних којима смо били сведоци: 1992, 1996, 1998. Ако знамо како су се грађански професори – између два светска рата – понашали када је власт гонила студенте, када су ректори давали оставке, ако се сетимо како је код подвожњака 1968. године један професор Филозофског факултета добио батине, у покушају да спречи батињање студената, онда су правила понашања јасна: професори су дужни да штите право студената на револт, на побуну, на блокаду. Ако се не слажу са њиховим циљевима, утолико су више дужни да бране њихово право на сопствене циљеве. Ако их циљеви изневере, ако буду преварени, нико им то није учинио, можда их је живот нечему поучио. Али, остаје право на побуну: увек.

Циљано спуштајући стандарде јавног понашања, вређајући сваког неистомишљеника, власт је створила подлогу за политичку издају

Циљано спуштајући стандарде јавног понашања, вређајући сваког неистомишљеника, власт је створила подлогу за политичку издају. Раслојавајући друштво у сваком правцу, цепкајући сваки део друштва, као што непрекидно настоји да подели студенте, поспешујући апсолутни себичлук и похлепу као једини вредан циљ, власт је – уз снажну помоћ западних (америчких) и руских чинилаца – узурпирала право да све уништи. Таква власт је у терминалној фази, јер нема ниједне вредности на коју би се могла позвати: ни националне, ни демократске, ни образовне, ни друштвене, ни хумане, ни прагматичке. Али, терминалне фазе могу трајати дуго. Било би најбоље – што остаје под сумњом – да она крене путем испуњавања разумних захтева који се пред њу постављају: препознавање криваца за пад надстрешнице и потоње улично насиље, прелазна или привремена или експертска или техничка влада, уклањање медијског монопола, избори у регуларним условима.

Буђење опште свести – оспољено у студентској блокади – могло би бити знак настојања да се бродолом друштва ублажи, ако не може да се избегне. Да се има одакле почети. То је најважније. Јер – како је писала Хана Арент − „људи, премда морају умрети, нису рођени да умру него да почну”.[4] У том почетку, у тој блокади апсолутне себичности која изједа и оног који за њом посеже, лежи студентско право на побуну. Оно је вечно: као и живот.

2.

У складу са оваквим уверењем, учествовао сам у телевизијском разговору у емисији Утисак недеље, 7. децембра 2024. године, и поновио свој став да је неопходна корелација националне и грађанске опозиције да би се створило јако опозиционо дејство против Вучић-Брнабић режима. Јер, ако режим спроводи симулакрум политику, он преварно апсорбује оба пола наше политичке сцене: да би се то онемогућило, неопходно је да протагонисти тих оријентација – остајући доследни међусобним неслагањима која су испољена – пронађу тачке сагласности у општедемократским садржајима, у поштовању уставности и законитости, у цивилизацијским стандардима. У складу са таквим јавним опредељењем, прихватио сам позив грађанске групе Проглас да учествујем на једној од њихових трибина. Да сам то одбио, понашао бих се лицемерно: како неко ко се залаже за сарадњу националних и грађанских чинилаца у српској опозицији није спреман да личним примером сведочи о искрености сопствених речи?

После мог учешћа на трибини у Лучанима, у организацији групе Проглас, 24. децембра 2024. године, на којем сам се изнова заложио за сарадњу националне и грађанске опозиције Вучић-Брнабић режиму, и на којем сам осудио недемократско ускраћивање јавне просторије за трибину, која се одвијала напољу, на температури од једног степена, наступио је медијски пандемонијум који је обележио другу медијску кампању против мене. Рекламну крилатицу да један позив мења све могао бих преиначити у тврђење да један говор мења све. Нисам могао предахнути од режимских напада. Они су били распрострти по широкој скали: твитер налози, инстаграм налози, електронски портали, штампани медији, бројни подкасти. Лажне тврдње су се множиле великом брзином: да сам стари сарадник службе; да сам био члан Савеза комуниста; да сам по националности Црногорац. Није пружен никакав доказ, јер ништа није тачно, али је изречено са наумом да буде убитачно.

У пропагандном погону режима очигледно не верују у Андрићеву мисао да много говори о једном човеку оно што се о њему може измислити. Дакле: не може се баш све измислити, јер има ствари које не делују уверљиво. Али, ко је у праву: Андрић или дон Базилио који је поучавао да треба клеветати, јер увек нешто остане у публици?[5] Очигледно је у стожеру пропагандног погона владајућег режима оцењено да истрајно вишегодишње деловање агента-провокатора против мене, које је укључивало писану и изговорену реч на интернету и у штампи, на твитеру и на телевизијама са националном фреквенцијом, лажне профиле, личне и породичне увреде, није дало очекивани резултат. Јер, нити је успело да промени однос јавности према мени нити да утиче да променим понашање, односно да почнем да избегавам критику режима.

Отуд се морало приступити организованом дејству више актера. Тако се појавио, на електронском порталу RT Balkan, 24. децембра 2024. године, да одатле листом буде пренет на режимске портале, текст Слободана Антонића о „корисним идиотима” који су на страни студентског протеста. Сам текст има програмски карактер, привидно је неутралан под насловом „никоме не бити корисни идиот”, као да даје смернице за деловање: баш као у ауторовој комитетској младости. У складу са таквом оријентацијом, текст има сасвим популистички карактер. Тако аутор пише како је наш народ – „добар и простодушан”. Шта то значи? Реч је о класичној грешци хипергенерализације. Ако има добрих народа, онда има и злих народа. Како се то може уопште казати? Има добрих и злих појединаца или добрих и злих политика, али у народу има различитих људи, па се не може тотализовати појам народ ни у једном правцу. Друга срамотна инсинуација у овом тексту има два момента. (1) Студенти су припадници средње класе, потичу из таквих породица, па су отуд подложни деловању „луксембуршких телевизија”, које их усмеравају и воде у њиховом протесту. (2) Већина народа припада нижој класи и има очувану родољубиву свест.

У овим тезама није тешко препознати механизам комунистичке критике сваког незадовољства њиховом влашћу. Када би неко критиковао конкретне садржаје комунистичких поредака, онда би му се узвраћало тврђењем да је његова критика дата из малограђанске перспективе, јер не води рачуна о историјским интересима радничке класе, коју супериорно води комунистичка организација. Као што су студенти носиоци средње класе и супротстављени људима који припадају нижој класе, тако су у комунизму критичари режима носиоци малограђанске класне свести и супротстављени су радничкој класи као мотору историјског деловања. Овај пропагандни механизам, који треба да подјари гнев сиромашнијег дела становништва против студентског протеста, да нахушка грађане једне против других, да изазове поделу која треба да олакша режиму, потиче дакле из наслеђеног стања свести човека који за себе каже да је ни мање ни више него – православни социолог.

Он је заправо узорни настављач комитетске традиције. Када се стављао на моју страну против критичара из редова Друге Србије – без икаквог мог подстицаја или знања – није то било због уверења у исправност мојих ставова, ни из начелних разлога да свако има право на независно мишљење, нити због солидарног односа према мојој личности, него зато што му је она била погодно и употребљиво оруђе у његовом сопственом обрачуну са противницима. Јер, када сам на најгори могући начин, у складу са другосрбијанским репертоаром идеолошких и личних вређања, у серијама нападан од агента-провокатора Вучић-Брнабић режима, њему није пало на памет да се противи ономе што га је раније наводно подстицало да се огласи. Нису, дакле, били у дејству аргументи, ни чинови, него адресе са којих долазе: у комитетском начину понашања никад се није рачунало на доследност, ни на етичност, него на линију власти која се непрестано прати.

Таква је читава стратегија његове аргументације: издвајајући радикални део невладине интелигенције као предмет своје критике, он неоправдано шири њихове исказе на целину грађанске оријентације, у складу са логичком грешком pars pro toto. Није већина људи грађанске оријентације без осећања за националне вредности и интересе, нити су део другосрбијанске идеологије; није ни већина људи националне оријентације без осећања за грађанске вредности и интересе. Њиховим сукобљавањем – у чијој оркестрацији учествује Антонић – режим гради сопствени монопол у одлучивању. Отуд они који су предали српске интересе на Косову и Метохији могу да се лажно представљају као родољуби. Они који се тој предаји нису противили, иако је била противуставна, одједном су против режима због законитости. То је омиљени игроказ Вучић-Брнабић режима: лажемо се.

Антонић, дакле, стратешки сакрива да су управо неки од представника радикалног дела невладине интелигенције део политике Вучић-Брнабић режима. Медијско ликовање због одлуке нове америчке владе да се укине новчана подршка USAID-у, у јануару 2025. године, треба да сакрије чињеницу да је особа која је најдуже била председник српске владе била дугогодишњи службеник управо USAID-а: Брнабић. На диригованом прекиду јавне свести почива коментаторска стратегија Слободана Антонића. Критика другосрбијанских актера служи да се сакрије учешће истих таквих актера у власти. Јер, власт је готово изузета из његове критике, пошто је потиснута на маргину интересовања.

Са становишта генезе Вучић-Брнабић режима то је погрешно. Јер, тај режим је настао у садејству српских популиста и другосрбијанских грађаниста. Портал Е-новине, застава другосрбијанске простоте и порнографије, чији јуришници данас у Autonomiji пишу против мене, годинама је утирао пут Вучићевом доласку на власт: нису им ваљали ни Коштуница ни Тадић, поготово митрополит Амфилохије. Акцију „белих листића”, која је довела 2012. године до победе овог режима, водили су Весна Пешић и адвокат Срђа Поповић, корифеји другосрбијанске интелигенције. Никада није довољно понављати чињеницу да је, када је потписан Бриселски споразум 2013. године, Весна Пешић назвала Дачића и Вучића – Черчилом и Де Голом. Један од мојих критичара поздравио је у Политици – 2014. године – Вучићево приклањање њиховом курсу у складу са формулом да је боље икад него никад.[6] А 2. августа 2017. године Весна Пешић је закључила да је Вучић бољи од националистичких морона.[7] Читав арсенал другосрбијанских и америчких циљева остварен је у Вучић-Брнабић режиму. До тога је дошло обманом, пропагандом, циљаним упростачењем јавности и политичком издајом. Корупција друштва је начин на који режим купује лојалност националних гласача. Тако се и национална интелигенција претворила у режимску интелигенцију.

У својим иступањима у децембру 2024. године, у размаку од два дана, Антонић и Ковић су расејавали сумњу да студентски протести имају прикривени циљ у „аутономашкој” Војводини у односу на Србију. Није било никаквог реалног повода за оваква сумњичења. Шта се догодило недуго касније? У кризи која траје, 8. фебруара 2025. године, оглашава се председник Србије са наумом да се донесе декларација о томе да је Војводина део Србије, па она бива оглашена 15. фебруара 2025. године. Тако је идеја о „аутономашкој” Војводини послужила за неоправдано срамоћење студентског протеста.

Ова идеја је показатељ процеса у којем национални ставови постају режимски ставови, да би потом престали да буду схватани као национални ставови. „Аутономашки” наум може бити схваћен као једна реална политичка претња. Његово порекло је вишестрано. Јер, он представља продужено дејство хабзбуршке константе према српском интегрализму. Као такво, то дејство је имало кристализацију у титоистичком институционалном наслеђу. Они који настоје да га изнова афирмишу циљано превиђају да је сама кристализација плод недемократског и  диктаторског поретка. Али, све се то обезвређује у часу када се „аутономашко” дејство потапа у нереалан контекст, односно приписује студентском протесту. Режим то чини да би се отклонио друштвени притисак на власт. А тај притисак је вођен потпуно друкчијим циљевима и настојањима. Тако се историјска заснованост „аутономашког” дејства претвара у инструментално оруђе за одржавање режима. Отуд „аутономашко” дејство губи своја примарна обележја и бива премештено у неодговарајуће окружење. Његов историјски садржај се испражњава од реалног садржаја и претвара у неодрживу фикцију. Зашто је такво понашање антинационално? Зато што у тренутку поновног појављивања „аутономашког” дејства у реалним садржајима, општи амбијент бива тако устројен да га обликује као фиктивну претњу. Јер, образовано је јавно предразумевање које одузима оправданост сваког помињања „аутономашког” дејства. До тога долази услед понашања власти, а не потреба народа и државе.

Ова злоупотреба националних осећања и страхова показала је спремност Вучић-Брнабић режима да употреби једну у студентском протесту непостојећу идеју да би се одржао на власти. То је репрезентативан пример изопачавања националних осећања у циљу подршке режимској политици. Не укључивши се у студентске протесте, упркос видном родољубивом расположењу омладине, сејући – као Антић, Антонић, Ковић, Чворовић, Копривица – сумњу у њихову политичку позадину уместо борбе за њихову подршку, национална интелигенција истрајно потхрањује илузију да овај режим има национални политички предзнак.

Потом је заблистао текст агента-провокатора у којем ме назива „корисним идиотом барјактара културе аутошовинизма”. Овај текст делује као договорена разрада програмских смерница Антонићевог текста. (Оба текста су се појавила у електронском издању Вечерњих новости и Политике од 25. децембра 2024. године.) Као анализа и интелектуални домет, сами текстови су безвредни. Као показатељи намере и природе напада на мене, нису лишени значаја. Они изнова показују колико је лажна тврдња агента-провокатора да је поништен као јавна личност. Јер, његови написи се преносе у главним медијским гласилима режима. Текстови, потом, потврђују моје давнашње – из првог издања књиге Манекени лажи – упућивање на околност да је Слободан Антонић снажно подстакао увршћивање агента-провокатора у националну интелигенцију и да то није било лишено подршке режима: све до ничим оправданог институтског запослења.[8]

Ништа не мења на тој чињеници околност да се, у тексту агента-провокатора, Антонић назива „корисним идиотом власти”. Јер, томе се даје позитиван предзнак, па агент-провокатор закључује како су он и Антонић „корисни идиоти истог човека”, односно председника Србије. У говору у Сава центру од 25. децембра 2024. године, председник Србије је поменуо моје учешће на трибини у Лучанима, назвавши ме „корисним идиотом”, са освртом на „изванредан текст” агента-провокатора. У телевизијском обраћању од 26. децембра 2024. године, у којем мене поново именује „корисним идиотом”, председник Србије је дотакао врело своје мудрости: „Антонић и Ћирјаковић су написали два најбоља текста које сам прочитао у последњих много времена.” Овај исказ потврђује давнашњи утисак да председник не чита много, ако уопште нешто чита: он превасходно гледа телевизије и себе на екранима. Последице су очигледне на сваком кораку и у свакој његовој речи.

Но, пресудан је податак да његов исказ потврђује давнашње индиције, јер открива двосмерну везу ових актера: они сервирају, он поентира. У једној твитер објави, као реакцији на текст Милоша Ковића од 30. јануара 2025. године, агент-провокатор тврди да није никакав бот него ни мање ни више − „идеолог из сенке” председника Србије. Тако се показала утемељеном теза да су бројни јавни напади на мене – у веома дугом периоду – подстицани са исте адресе: са адресе председника Србије.

У пропагандном погону као да је дато упутство да ме треба именовати као „корисног идиота” у свим приликама. Тако је примена те ознаке у односу на мене – у самој кампањи – постала сигнал за блискост властима. Као позиција идиота означена је национална позиција са које се критикује политика српског председника. На ту јавку одазвали су се чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије. Били су то они исти људи који нису хтели да потпишу кривичну пријаву против председника Србије због велеиздаје 2020. године, када уопште није било Прогласа, и који – за разлику од мене – нису подржали студентски протест у децембру 2024. године. Није, дакле, разлику унутар националне интелигенције створио Проглас, који – понављам – тада није ни постојао него Вучић-Брнабић режим.  Отуд они нису сумњичили и клеветали студентски протест  у 2024. години због Прогласа, који га наводно води, него због прикривене подршке Вучић-Брнабић режиму, чије су оптужбе понављали у својим исказима. Отуд су сви, почев од агента-провокатора, у електронским и телевизијским медијима власти, понављали синтагму о „корисном идиоту”, директно ме помињући или недвосмислено алудирајући на мене.

На то су, пак, упућивали они чије су ме алузије одредиле као „патриотски привезак” и „маскировку” Прогласа. (То пише у тексту Зорана Чворовића: објављеном на Новом Стандарду 27. децембра 2024. године.) Њихову одредницу преузели су и моји критичари који нису чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије, па је на порталу Вечерњих новости од 27. јануара 2025. године саопштено да сам постао „привезак” не само Прогласа него и Ђиласа. У пар дана, узастопно, у својим текстовима и интервјуима, тако су се понашали: Слободан Антонић, Александар Вучић, Зоран Чворовић, Милош Ковић, Војислав Шешељ, Чедомир Антић. Сви су се – због мог учешћа на трибини Прогласа – стопили у фигуру колективног агента-провокатора.

Колико је њихов напад на мене био необразложен, види се по томе што нису могли да наведу ниједну реч, синтагму или реченицу из мог говора којом би могли показати како изневеравам своје раније ставове у било ком аспекту. То значи да сам – и на том месту – говорио оно што увек говорим. Било је то сасвим у складу са похвалом коју сам давно – у Моралистичким фрагментима – изрекао „корисном идиоту”.[9] Због своје некористољубивости, он је етички неупоредиво изнад слугу режима: без обзира да ли је реч о вратару, батлеру, конобару или забављачу у лику агента-провокатора. Медијски напад на мене био је подстакнут мојим личним сведочењем идеје о заједничком дејству грађанске и националне опозиције у циљу обарања Вучић-Брнабић режима као режима смртоликог симулакрума.

Моји режимски критичари су узурпирали право да одређују где смем да се појавим, а где не смем, без обзира шта говорио. Али, ко оцењује, биће и оцењен. Нема бољег показатеља просташтва и насиља од оваквог предразумевања које тежи да управља понашањем човека који им ништа не дугује, никада им ништа није тражио, кога су вукли за рукав да их подржи у више прилика или да им помогне у више наврата. Истоветни текстови расејавани су по режимским гласилима: алузију Милоша Ковића да сам „корисни идиот” и „фикус” Прогласа изнету на режимском порталу Новог Стандарда пренела су 1. јануара 2025. године електронска издања Политике, Новости, Алоа, Курира, Б 92, и ТВ Пинк. То ме је подсетило начина на који су се партијски комитети обрачунавали са интелектуалцима у комунизму или како су ме у ројевима нападали представници невладине интелигенције поводом Духа самопорицања.

Они су настојали да наметну лажну дилему: Вучић или Проглас. Права дилема је гласила: Вучић или студентски протест

Циљ кампање је био двострук. Медијском буком требало је сакрити две чињенице: да су сви они били против студентског протеста и да теже да наметну разговор о Прогласу уместо разговора о студентском протесту. Они су настојали да наметну лажну дилему: Вучић или Проглас. Права дилема је гласила: Вучић или студентски протест. На политичким вододелницама престаје вијугање и прави се избор. Отуд су све њихове речи у корист студената или против режима − „привезак” и „маскировка”. Јер, крај свих њихових речи, Вучић-Брнабић режим не напада њих него мене: на њих се, напротив, позива и хвали их. Био је то испит на којем су се определили – све тврдећи да је велеиздајнички – за Вучић-Брнабић режим. Зашто су ме уопште нападали када их ни на који начин нисам дотицао и када немају примедби на садржај мог говора? Ако то није погађало њихове интересе, чије је погађало? Режима. Зашто би, иначе, у условима антирежимског протеста, једна опозициона формација нападала другу, која је уопште не помиње? И која, штавише, не рачуна на исту опозициону публику? И у том нападу постала подударна са Вучић-Брнабић режимом?

Но, постоји још један аспект целе ствари, која додатно и можда пресудно осветљава неуобичајено велику концентрацију медијских удара на једног човека и један његов говор. У интервјуу, који преноси портал НСПМ од 8. јануара 2025. године, један израелски новинар описује главну пропагандну матрицу Вучић-Брнабић режима. Њом управља медијски саветник председника Србије – кога у Израелу називају „агент хаоса”: он је „познат уИзраелу по ширењу лажних информација о личностима и стварању веома отровне атмосфере која за последицу има поларизовано друштво”. Јер, основни његов циљ – који се потпуно поклапа са доминантним пропагандним вектором код нас – представља изазивање оштрих сукобљености између субјеката политичког живота. Управо то непрестано чини пропагандни погон режима и посредно то прате они који унапред оспоравају студентске протесте.

И ко још прати такав ритам? Као у најбољем дослуху, на порталу Аутономија, 10. јануара 2025. године, као порталу који заговара другосрбијанску (невладину) идеологију, баштини титоистичко наслеђе и противи се било ком облику српског интегрализма, појављује се напад на мене. Ни они нису изостали. И Аутономија је узнемирена сазнањем о томе да сам гостовао на телевизији Нова С и на трибини Прогласа.  Ни њима се – као ни члановима Покрета – не допада идеја о сарадњи националне и грађанске опозиције у циљу обарања Вучић-Брнабић режима.

3.

У време општих медијских удара на мене, који се систематично појављују са свих страна, надахнутих режимским импулсом, упућен ми је и један академски прекор. У хитању ненадмашан, одан другосрбијанским (невладиним) уверењима и западним (америчким) интересима, огласио се 14. јануара 2025. године академик Душан Теодоровић, да би у Данасу од 18−19. јануара 2025. године написао чланак који носи наслов: „Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља.”  

Он је – на свом твитер налогу – спојио прву и последњу страну Гласника Српске књижевне задруге. На првој страни је утиснут дневни ред редовне скупштине. Ту моје име обележава председника СКЗ-а. На последњој страни дат је списак „покровитеља и пријатеља СКЗ 2023/2024”. То је послужило за овакав коментар: „Lepa pažnja. Profesor Milo Lompar, predsednik SKZ, se uredno, pre podne, zahvaljuje na pokroviteljstvu i prijateljstvu gospodinu Aleksandru Vučiću. Posle podne je rezervisano za političke napade.”  Овај запис је добар пример како функционише сужена идеолошка свест. У рашчлањавању њених састојака, ваља почети од најуочљивијег – правописног. Никада се не пише речца се иза запете. Није похвално да један саобраћајни инжењер западне (америчке) оријентације и српски академик то не зна. Баца сенку на општу солидност ствари које заступа. Допуштено је, међутим, да рђав дечији песник то крши. Јер, деца и песници често не поштују правописна правила.

Да бисмо видели како је иронија у синтагми „лепа пажња” промашена, како је тврђење о „захваљивању” лажно и како је синтагма „господину Александру Вучићу” ноторни фалсификат, довољно је да наведемо целокупну страницу: „Покровитељи и пријатељи СКЗ 2023/2024 ⁎ Александар Вучић, председник Републике Србије ⁎ Министарство културе Републике Србије ⁎ Митрополија црногорско-приморска ⁎ Министарство науке Републике Србије ⁎ Представништво Републике Српске у Србији ⁎ Транспортшпед доо ⁎ Народна библиотека „Стеван Раичковић” – Кучево ⁎ Српско културно друштво „Просвјета” – Загреб ⁎ Српски национални Савјет Црне Горе ⁎ Дом културе „Стари Колашин” – Зубин Поток ⁎ Привредни саветник – Ратомир Ћировић ⁎ Одбор „Ваљевска болница 1914 − 1915” – Ваљево ⁎ Фондација „Хилдегард – Хили Кеслер, Хановер – др Љиљана Вернер ⁎ Иван Лукић (Београд) ⁎ Вера Перић (Београд).” То је све.

Иронија у синтагми „лепа пажња” нема свој корелат, јер није реч ни о каквој пажњи, посебно упућеној неком лицу, већ о уобичајеном списку донатора, чији су новчани прилози омогућили штампање књига. Са истих разлога, није тачно ни тврђење о „захваљивању”, јер нема ничег осим списка донатора. Да је синтагма „господину Александру Вучићу” ноторни фалсификат види се по томе што – на корицама Гласника СКЗ − реч „господин” није употребљена и, кључно, што је академик изоставио да је прецизно назначено како је реч о „председнику Републике Србије”. СКЗ је из средстава Републике Србије, као буџетских средстава којима располаже председник, добила новац за продужетак своје едиције Историја српског народа.

Ничега ту није било скривеног: када је та одлука донета, објављена је на сајту СКЗ-а; као што је објављена и фотографија на којој се види ко је био и ко није био у посети председнику Србије. Мене тамо није било. Није, дакле, реч ни о каквом личном односу него о новчаној подршци коју институција председника Србије, који се тренутно зове Александар Вучић, даје установи која је најстарији издавач у Србији и траје 133 године. Као што се из списка донатора види, наведена су и имена појединих људи који су били донатори. Да је као грађанско лице нешто донирао СКЗ-у, био би – у том својству − наведен и Александар Вучић. То би била чињеница, а не став: као таква, она не зависи ни од чије воље или опредељења. Ако жели да провери истинитост ове тврдње, академик може уплатити донацију на рачун СКЗ-а и угледаће своје име на списку донатора у Гласнику СКЗ: упркос гађењу и одвратности које оно изазива код мене као председника Српске књижевне задруге.

У овом списку нема, дакле, ничег осим уобичајеног – што се може проверити на издањима Гласника СКЗ из ранијих времена – ређања донатора у одређеним годинама. Отуд следи да је академиково повезивање мог имена, као председника који сазива Скупштину СКЗ-а, са неком посебном пажњом и захвалношћу упућеном Александру Вучићу једноставно – лаж. Јер, не могу управљање једном установом као што је СКЗ ставити у службу сопствених политичких уверења. То је основно разликовање установе и појединца, јавне службе и приватног става.

Било би то, штавише, и против традиције на којој почива СКЗ. Њу су основала најзнатнија имена српске културе која су политички била супротстављена, па су каткад нека била на власти, а нека у опозицији. На дан 29. априла 1892. године њен први председник Стојан Новаковић је изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити”, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити”. Он свакако није мислио да промени политичко уверење него је сматрао да у општем културном подручју, у поступцима које такво подручје захтева, оно треба да се подреди другим чиниоцима народног постојања: у дугом трајању. Само сужена идеолошка свест, какву нам је завештао титоизам, продужен у другосрбијанској (невладиној) интелигенцији, тако блиска суженој режимској свести у нашим данима, може помишљати на уклањање оваквих културних засада.

У моралном смислу, ствари стоје још горе. Као председник СКЗ-а немам никакву новчану надокнаду. То је волонтерски посао. (Такав посао радим и у Задужбини Милоша Црњанског.) Отуд следи да од буџетских средстава која је председник Србије доделио СКЗ-у немам никакву корист. Ако тако стоје ствари, јасно је да поступам у духу начелне и истрајне бриге око добра СКЗ-а. На какву бих иначе корист могао рачунати? Као да академик не може замислити да постоје људи који имају начела, који када раде опште послове, не мисле на личну корист и који одбијају да се кандидују за академике: и када их за тако нешто предлажу у више наврата. Ово је прилика да научи да има таквих људи. И да они не пишу песме, али знају да су његове – лоше.

Недавно је Александар Вучић држао говор на Скупштини САНУ. Било је то 20. новембра 2023. године. Председник САНУ – преноси Нова – „Зоран Кнежевић је поздравио председника Србије Александра Вучића.” Нисам опазио јавно супротстављање том чину и самом председнику САНУ које би означило став академика Душана Теодоровића. Да ли треба да га подсетим да је руководство САНУ, које је топло и лично – за разлику од мене – дочекало председника Србије, подржало студентске протесте: после мене? Но, можда је академику у души било тешко. Можда се неисказана горчина излила у какав баналан стих или тривијалан твитерски запис. Али, као и други академици, он уредно из државних буџетских средстава месечно прима − у виду академског додатка – две или три просечне плате у Србији: можда се тај приход, да би био ослобођен пореза, назива „наградом”, али свакако иде преко свих других личних прихода.

 У опширном тексту који је објавио Данас, Душан Теодоровић није успео да демантује да је лагао када је тврдио да сам се захваљивао – у име Српске књижевне задруге – Александру Вучићу. Објашњавајући како је протестовао због Вучићеве посете САНУ у канцеларији председника, успео је да покаже како не зна да није исто када човек нешто каже у канцеларији и када то каже у јавности. То значи да не разликује јавну од приватне употребе ума. Успео је, потом, да слаже о индексу цитираности мојих радова. На основу два рада, од којих један и није мој, него је зборник најбољих радова о Његошу у последњих сто година, који сам приредио, закључио је да нисам довољно цитиран. То је толико нетачно да није ни смешно колико је глупо.

Али, важнија је ова опседнутост цитираношћу: она одсликава духовну ситуацију времена као интелектуалну и моралну пустош. Јер, када би нешто знао о историји науке, академик би могао знати да је било открића у природним наукама која су дуго била непозната: да је било индекса цитираности, као врхунског и манипулативног средства које данас омогућава да чак и он постане академик, нека од највећих имена науке не би била уопште поменута у свом времену. Да бих поучио нашег академика, природно је да описујем стање у природним наукама: он је, наиме, показао да не разуме разлику између техничких и друштвених наука, као и, унутар друштвених наука, разлику између општих и националних наука.

Но, на крају, закључио је да су моји ставови били један од узрока што је приликом распада титоистичке Југославије погинуло 140.000 људи. Као човек опозиционо одређен у читавом вишепартијском животу наше земље, како могу бити било какав учесник у одговорности када не само да никад нисам био на власти него нисам ни подржавао власт? Не треба, међутим, превидети да је у ту тврдњу – коју популарише Данас – смештен минули тродеценијски рад невладине (другосрбијанске) интелигенције. Њен основни наум је да се свако политичко заступање српских националних права онемогући тако што би се свело на ратни национализам, без обзира на чињенице. На том темељу се образује политика кривице као продужетак комунистичке политике код нас.

Ова ситуација нуди две поуке. Начелна је да СКЗ има аутономију у односу на власт, јер њен председник није члан делегације која је посетила председника Србије. САНУ нема такву аутономију. Лична поука гласи: док председник СКЗ-а сме да се јавно супротстави председнику Србије, академик Душан Теодоровић не сме да зуцне јавну критичку реч против понашања председника САНУ. Не разликујемо се нас двојица, дакле, само по образовању или политичким уверењима, или по томе што он пише песме, а ја знам зашто оне не ваљају, или по величини личних прихода који нам долазе из државног буџета, него по нечем много пресуднијем – по моралу и људском поштењу.

4.

Било је више одговора на мој интервју подгоричкој Побједи од 20. јануара 2025. године, у којем сам – упитан – изложио историјат вишестраних напада којима сам у кратком року и узастопно изложен. У дневнику увреда појавио се нови датум: 27. јануар 2025. године. У Вечерњим новостима је Чедомир Антић устврдио да сам – са Милошем Јовановићем – постао привезак Прогласа и Ђиласа. Он је поновио одређење којим ме је почаствовао Зоран Чворовић, који је још 23. децембра 2024. године, на саму најаву трибине у Лучанима, дан пре него што је она одржана, објавио да ту могу бити само „фикус”. Природно је да се није ту зауставио. „Срамота је такоме јунаку/ купит харач, не скупит харача,/ џилитнут се, не погодит циља.” Не пронашавши ништа проблематично у мојим речима, већ само зато што сам дао интервју подгоричкој Побједи, која је носилац најгорих садржаја „монтенегринства”, у објави коју сам прочитао на Стању ствари, Зоран Чворовић ме је назвао „корисним идиотом” и оценио да је моје понашање „одвратно”.

Његов исказ је класичан пример за начин на који се режимска пропаганда излива у „национални мозак”. Такав је закључак да није важно шта сам рекао, већ је важно где сам рекао. Али, то што сам рекао не могу објавити у режимским медијима, јер они то неће објавити. Они – попут Вечерњих новости, Печата, Новог стандарда, Стања ствари – радо објављују Чворовићева размишљања која не сметају режиму. Нема бољег показатеља да им недостаје антирежимска оштрица. Ако, дакле, не треба да се појављујем на антирежимским медијима – како гласи формула режимске пропаганде, коју је својевремено огласио агент-провокатор и што је усвојио Чворовић – онда то значи да моја критика режима суштински нигде не треба да се појави.

Коме иде у корист такав налог? Само режиму: чији су се интереси и начин размишљања претворили у опште мишљење националне интелигенције. И – nota bene − њене користи. Чворовићево домишљање да су интервјуи дати „монтенегринским медијима” плод „страсне мржње” према Александру Вучићу директан је плод режимске пропаганде. То је њено опште место, којим она настоји да негативан политички став сведе на лични однос. Тиме се стварност деполитизује. Учинак је видљив у начину размишљања мојих критичара из редова националне интелигенције: у одсуству аргумената, они − попут режимске пропаганде – почињу да нагађају о личном односу.

Отуд њеним представницима није пало на памет да су режимски медији – укључив и руске медије – догматични у мери да не објављују моју критику режима, иако је њена политичка оријентација – национална. То значи да тим медијима није стало до националне оријентације него до подршке властима. Они чије ставове објављују, дакле, нису присутни по својој оријентацији него по томе што не угрожавају Вучић-Брнабић режим. А антирежимски медији објављују моју критику власти упркос томе што им је њена национална оријентација – далека и, чак, супротна. Они то чине зато што им је стало до критике режима. Њихова пропаганда је еластичнија и вештија, ствара привид објективности, док је режимска пропаганда униформна, јер јој није стало до националне оријентације него до власти.

Док су једни користили један термин, а други посезали за другим термином, Зоран Чворовић је – као што му приличи – употребио оба. Упркос труду, није испредњачио. То је покушао, у опширном тексту од 30. јануара 2025. године, Милош Ковић. У његовом хаотичном, безвредном и дугачком тексту нема једино покушаја да се одговори на пресудна и хронолошка питања. Ко је почео са нападима? Јер, одговор је једноставан: они. Ко подржава студентске протесте? Ја. Ко их сумњичи? Они. Quod erat demonstrandum. Много тога у овом тексту делује комично: човек који се позива на кафанска оговарања и славска ћаскања као аргументе истовремено тврди да нисам пружио доказе за своја тврђења. Без икаквог када и како, ко и пред ким, какво је уопште његово схватање – доказа? У поплави непроверивих тврђења о мени, непоузданих присећања, нетачних уопштавања, ноторних лажи, славодобитног преношења кафанских дошаптавања и славских разговора, употпуњених семинарском разрадом теорије гласина, поносно је приповедао о навијачкој акцији која је играла неку улогу у његовом постављању за редовног професора: само у његовом случају, плебисцитарно, као код Наполеона.[10]

Ставови које је преузео од агента-провокатора круже око описивања моје личности. То пропагандно средство, које почива на методи argumentum ad hominem, најчешће је знак слабости аргументације. Оно свој успех тражи у области примитивне знатижеље публике. Тако је устврдио да тражим да сви мисле као што сам мислим. Било би то својство ауторитарности. Чињенице то оповргавају. Не само да се нисам наметао да учествујем у Покрету, као што сам одбио предлог да га предводим,  него су ме Ковић и Копривица вукли за рукав да им се прикључим у оснивању Покрета. Нису, дакле, они били потребни мени него је било обрнуто. Када нисам био сагласан са њиховим понашањем у вођењу Покрета, нисам наметао своје мишљење, изазивао било какву унутрашњу или спољашњу борбу и кризу, него сам напустио Покрет на најтиши могући начин.

На чему се онда заснива тврђење о ауторитарности? На једном предразумевању које је завладало националном интелигенцијом. То је накарадно поимање „саборности”. Оно уграђује у човека осећање инфериорности: и ако се не слаже са донетим одлукама, човек треба да их следи у име јединства. То представља, међутим, демократски централизам какав је прописивала комунистичка организација. У овако искривљеном схватању „саборности” одиграва се, дакле, преливање демократског централизма у „саборни мозак”. Зашто би слободан човек на тако нешто пристајао? И када имам реалних интереса, немам навику да следим понашање у чију вредност не верујем. Поставивши се за гласника генерације, са којом сам наводно у сукобу, што је нетачно, јер сам у сукобу само са појединцима који ме нападају без икаквог повода, Ковић је открио своју трајну потребу да буде заштићен имунитетом крда.

У жељи да погоди антизападни сентимент публике на чију наклоност рачуна, он је узгредно додао да сам се вратио својој „старој прозападној реторици”. Увек сам, међутим, заступао исте ставове, чије је теоријско исходиште либерални национализам, као што им је историјска формула – српско становиште.То је теоријска формула која је образложена, историјски потврђена и аутентично демократска.[11] Јер, она почива на – како је у Духу самопорицања записано – човековој слободи избора: може се, наравно, изабрати и друго политичко полазиште, али није оправдано тврдити да избор српског становишта није демократски избор.

Оно подразумева интегралистичку културну политику. То значи да су припадници српског народа неодвојиви део српске културне егзистенције: и у Трсту у XVIII, и у Бечу, Цетињу и Загребу у XIX, и у емиграцији у XX веку. Отуд не следи да су ти градови били део српске државе. Осим Цетиња, које је било престоница Црне Горе, у којој је Законик књаза Данила (1855) у 92 члану прецизан: „у овој земљи нема никакве друге народности до једино србске и никакве друге вјере до једине православне источне”. Данас није тако, што не значи да тако није било. У садашњи културни идентитет једног народа спада и прошлост.

Они који одаберу српски културни интегрализам природно могу себе разумевати унутар односа који постоје у њиховим ужим културним зонама, у којима се одвијају прожимања са другим културама и традицијама. То представља значајан моменат вековне полицентричности српске културе. Да би остали верни титоистичким засадима, помоћу којих се српска културна егзистенција кривотворила, у циљу однарођавања, што је довело до насртаја на српску цркву у Македонији и Црној Гори, другосрбијански критичари су кривотворили културни аспект мог схватања српског становишта. Јер, претварали су га у територијалне аспирације, иако тако нешто нигде не пише у мојим књигама.

Важнија од тога да ли сам се вратио „старој прозападној реторици” остаје чињеница да – као прави корисни идиот и за разлику од Ковића – никада нисам добијао западни новац: ни од Министарства спољних послова Велике Британије нити од Фонда за отворено друштво.[12] Није отуд лепо да он неког осуђује због прозападних ставова: могао би се стећи утисак да је незахвалан, поред тога што је забораван.

У Autonomiji негативно оцењују моје ставове као проруске. Ковић ме, пак, сумњичи због „дистанцирања од Русије”. Али, оно није скорашње: има га још у Духу самопорицања.[13] Моји другосрбијански критичари нису то опазили, већ су тврдили да у тој књизи тврдим како је цео западни свет против Срба. И то сам морао оповргавати.[14] Као слободан човек – дакле: корисни идиот – који не прима ничији новац, па може своју критику усмеравати у сваком правцу, одбио сам позив да пишем за RT Balkan: за разлику од неких припадника националне интелигенције. Не морам у својим ставовима пратити ничију политику. То значи: ни руску политику. Довољно ми је да имам храбрости да се користим сопственим разумом.  

У поплави исказа који треба да мобилишу осећања публике у његову корист, док му се певање о завету распада на потказивачке акорде, Милош Ковић се једино није сетио сасвим проверивих чињеница: да сам говорио о његовим књигама; да сам у Печату подржао његов избор за ванредног професора; да сам био на његовом суђењу, чак је моје име уписано у записник, јер је то био гест солидарности. Све на његову молбу. Логично је што је то заборавио. Не може човек свега да се сети. Као ни то да никада ништа од њега нисам тражио.

Ширење антицрногорског расположења у Србији и антисрпског расположења у Црној Гори део је истог пропагандног погона

Још је једино вредна пажње последња реченица у којој тријумфално закључује: „за разлику од неких, ја немам резервну отаџбину”. Тако се прикључио режимској кампањи о мом црногорству. Када сам подржао предлог да се организује одбрана Устава референдумом против Француско-немачког плана, у априлу 2023, напао ме је Пешчаник. И готово у исти дан телевизијска емисија Ћирилица. Овај режимски мегафон поклонио ми је пуних 60 минута вређања на различите начине: и политичке, и неполитичке. Осведочени пријатељ тродеценијског председника Црне Горе, Миломир Марић, називао ме је „врачарским Црногорцем”. Он је прилагодио ранију одредницу подгоричког режима: „теразијски Црногорац”. Тако сам у Црној Гори посрбица, док сам у Србији монтенегрин. Ово ширење антицрногорског расположења у Србији и антисрпског расположења у Црној Гори део је истог пропагандног погона.

И знак дубоке сарадње два председника: бившег црногорског и садашњег српског. Јер, никад не треба заборавити да је председник Србије био „крунски сведок” – пословично лажни – да је постојао државни удар 2016. године. Ова судска оптужница, чија је сврха била да обезбеди победу на изборима, открива колико је бесмислена кад је повежемо са сазнањем да је то требало да изведе група ненаоружаних људи који су били предвођени 63-годишњом женом. И увек се треба сетити са колико је пропагандних адреса и како поганим речима био и у Србији и у Црној Гори деценијама вређан митрополит Амфилохије. Јер, осуђени због државног удара као да су заборавили ко их је јавно теретио. Меродавни чиниоци Митрополије позвали су, штавише, председника Србије на сахрану митрополита кога је непрестано вређао. А они који су га тамничили у Црној Горисада се позивају на њега. Победе мноштва пролазе, а победе појединца трају.

Као да Ковић није могао одолети чари денунцијације. Као несолидни потказивач, пренебрегао је да лажно достављање руши достојанство достављачке професије коју је пригрлио. Али, у режиму лажи на истину се не обраћа пажња. И као код режимске пропаганде, његово наговештавање мог црногорства оказионалног је карактера: када се човек слаже са политичким држањем Милоша Ковића и Александра Вучића, он не ризикује да му се неистинито припише црногорство као национално обележје. То је учињено на основу имена. А није учињено на основу места рођења, мајке, живота дужег од шест деценија, вишедеценијске борбе за српска национална права у Црној Гори, непроменљивог националног опредељења. Иако је био присутан у публици, Ковић је сигурно заборавио и јавно изречене речи митрополита Амфилохија – на промоцији његових сабраних дела у Храму Светог Саве – да оличавам Цетињане „какви су били у време династије Петровић-Његош”.

Али, ако је човек – попут мене – против Вучић-Брнабић режима и ако отворено подржава студентске протесте, онда је неминовно да га задеси баш овакво лажно потказивање. И зато оно не може задесити Зорана Чворовића или Часлава Копривицу. На слепе актере политичке борбе нема никаквог дејства околност да таквим потказивањем разарају српску интегралистичку свест. У култури која не осуђује носиоце оваквих лажи и клевета необјашњиво се јавља чуђење због развијених и бројних облика националног отпадништва код нас. Јер, не могу сви људи мирно поднети да их ништаци јавно вређају због имена које носе: онако како никад не би смели вређати Јевреје или Хрвате. Мене то не може усколебати. Одавно знам да – како је написао Меша Селимовић 1964. године − „славно је Србин бити, али − скупо”.[15]

4.

Упркос труду, Милош Ковић је закаснио. Јер, у дугачким секвенцама, у подкасту Прави одговор од 27. јануара 2025. године, критички је о мени говорио – никад поменути − Часлав Копривица. Овај члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије није био способан да опази како сам у интервјуу Побједи написао „чланови Покрета”, које сам поименично навео, него је устврдио да сам „оптужио читав Покрет”. Шта значи оваква неистина? (Њу понавља и Ковић.) Приписао ми је једно тврђење које нисам изнео, да би могао да полемише са нечим што нисам рекао. (Исто чини и Ковић: он измисли да удружење Српски глас има сајт, што је ноторна лаж, јер оно нема никакав сајт, па му та лаж служи као подлога за закључке о логистичкој подршци коју имам. Ако се сетим да обојица тврде како имам „секташки менталитет”, дозвољено је да им припишем како се у њима расцветава лажљиви менталитет.) Зашто му је то било потребно? Да би могао да каже како има чланова Покрета који подржавају студентски протест. То уопште не дотиче моје тврђење да поименично наведени чланови Покрета сумњиче студентски протест и, истовремено, учествују у режимској кампањи против мене.

Али, овај маневар му је био потребан да би своје укључивање у нападе на мене учинио логичним, јер је избегао питање: зашто се укључујеш у ствари у које ниси уплетен? То питање је само одјек питања које нико не поставља члановима Покрета као самопроглашеним заточницима „саборности” и политичког јединства националних оријентација: зашто су ме – после говора у Лучанима – називали „корисним идиотом” када ни њих ни њихову организацију нисам помињао нити сам њен члан? Кога су они штитили од мене? Но, на питање ко је почео, они одговарају: нас је више. Али, истовремено тврде како су угрожени. Јер, лако је мени кад сам сам: тешко је њима, јер су бројнији. То је класичан пример како се „погрешне идеје, као и неморалне радње, најбоље… бране својим успехом.”[16] И тако постају заштићене као погрешне идеје и неморалне радње. Култура која их штити саму себе ограничава на њих.

Но, Копривица је устврдио да на мој говор у Лучанима, премда сам по себи беспрекоран, баца сенку околност да је изречен на трибини Прогласа, јер му контекст мења смисао. Он је, дакле, увео контекст као опредељујући критеријум. Није му зачудо пало на памет да више пута поновљене похвале које је председник Србије упутио Антонићу и Ковићу бацају сенку на њих. Јер, њихове речи потпуно су подударне са његовим тврђењима о „корисном идиоту”, док се мој говор разликује од програмских ставова Прогласа. Није се досетио да би сенка на њима могла постати тамнија, ако опазимо колико режимских медија је преносило њихове ставове. Није се, штавише, сетио како је тамна сенка обележила његово присуство у програмима режимских телевизија Хепи и Курир, утолико пре што његове речи нису одударале од њихове оријентације. Треба ли да додам сасвим режимске телевизије као што су Euronews и K1, или потпуно другосрбијански Insajder video? Постоји, дакле, контекстуално преобличење човекових речи само у мом случају? Или се, испод оваквих противречности, кријумчари да је режимски контекст ближе срцу мојих критичара од других контекста, па је отуд оправдано појављивати се на режимским медијима? У тој ствари смо се одавно разишли у погледима.

Да сам добро поступио, показује присуство четворогодишњег Вучић-Брнабић министра културе међу оснивачима декларације „Начела суверенистичке политике” коју су чланови Покрета подастрли јавности. Човек који је био члан владе у тренутку када је потписан Вашингтонски споразум (2020) оглашава вредност суверенизма? Ту декларацију подржао је – у свом твитер-налогу – и агент-провокатор који је себе одредио као „скривеног идеолога” председника Србије. Дакле: Александар Вучић, као човек који је противуставно напустио територијални интегритет наше државе, преко свог „скривеног идеолога”, одаје признање суверенизму чланова Покрета. Кад они не би били оно што су, био би то класичан комплимент који порок упућује врлини. У овој ситуацији, пак, врлина је одсутна. 

У једном тренутку Копривица је посегао за неоправданом аналогијом са поступцима око кривичне пријаве против Александра Вучића због велеиздаје. Она је поднета у августу 2020. године. Он је – за разлику од мене – није потписао. Један члан председништва Покрета је похитао – Ковић се тога сигурно не сећа – на Нову С да је оспорава: одређује ли тај контекст да су у противљењу кривичној пријави били подударни политика антирежимске („луксембуршке”) телевизије и политика Покрета? Када данас говори о велеиздаји председника Србије, Копривици зачудо не пада на памет да су потписници пријаве – међу којима су били Коста Чавошки и Дејан Мировић, што би требало да има неку правну тежину – били политички паметнији и људски поштенији од њега.

Правећи неодрживу аналогију, казао је да би се моје одбијање да потпишем „Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори” од 1. јануара 2020. године могло тумачити као подршка тадашњем подгоричком режиму. (То понавља и Ковић.) Додао је да о томе има преписку која поткрепљује његову тврдњу. Човек се мора чудити како су људи изгубили осећај да разликују оно што им се приватно каже или напише од онога што је јавно исказано. Будући да она подразумева извесну поверљивост, позивати се на приватну преписку са неким човеком, као поткрепљење сопствене тврдње, може имати неког оправдања само ако је изнуђено. Да би се показало таквим, неопходно је да буде истинито.

Да бих показао да је изречена инсинуација неистинита, доносим целовит текст – какав постоји у преписци –  свог одбијања да потпишем „Апел за одбрану СПЦ у Црној Гори”. Текст је написан 30. децембра 2019. године: „Не знам зашто ми треба да имамо потврду од људи у Црној Гори шта ћемо казати. Свако треба да говори за себе: ако њима треба ублажен текст, нека кажу сами. Свака координација − то је моје искуство − са тамошњом опозицијом увек је била контрапродуктивна, јер овдашња власт има утицаја на неке од њених чланова. Нисам спреман да прихватим њихову арбитражу. Текст је (1) опширан и репетитиван, (2) утолико медијски не-ефектан, са (3) потпуним одсуством критике владајућег режима у Србији, чиме испада да је он амнестиран од било какве одговорности за настало стање, са (4) потпуним одсуством свести о медијској испостави подгоричког режима у Београду која − уз подршку власти − настоји да неутралише јавну свест у Србији у корист подгоричког режима. Та испостава, оличена у њиховом апелу, има сву медијску подршку, како власти и њених медија, тако и од опозиционих (Данас, Н1) медија. Они у Београду − који су потписали апел да се заштити ̕невини̕ подгорички режим од ̕страшне̕ власти у Београду − имају право да кажу шта год хоће, али они треба да чују − што је такође наше неспорно право − од људи са именом и презименом да су испостава подгоричког режима, као што је и садашња власт у сагласности са тим режимом, то им у свакој прилици треба стављати пред очи и тако их делегитимизовати у јавности. Будући да сам се међу првима јавно изјаснио − тако је испало, нема ту неке моје заслуге − о свему што је садржај апела, може ово да прође и без мене. Поздрав. Мило Ломпар.” То је све.

Кад се већ пошло таквим путем, немам ништа против да се објави сва преписка у вези са мојим учешћем у раду Покрета. Последња реченица мог писма показује да није одржива тврдња како би моје непотписивање могло бити схваћено као подршка подгоричком режиму. Јер, пре Апела, јавно сам се изјаснио у прилог СПЦ у Црној Гори: „тај митрополит стоји данас на бранику свега што је српско и православно у црногорској држави: у условима који се опасно приближавају онима из времена Независне Државе Хрватске.”[17] То је, дакле, било јавно познато. Како моја јавна подршка СПЦ у Црној Гори може бити схваћена као подршка подгоричком режиму? Неодржива је, дакле, аналогија између мог непотписивања „Апела” и њиховог противљења студентском протесту. Јер, моје непотписивање никако се није могло подударити са интересима подгоричког режима. Њихово сумњичење студентског протеста, пак, у битном се подудара са интересима и понашањем Вучић-Брнабић режима.

Саму пријаву нисам поменуо у Побједи да бих о њој расправљао, већ да бих показао да наше разлике потичу из времена пре Прогласа: и отуд нису у вези са овом грађанском организацијом, која је члановима Покрета послужила као алиби за напад на мене. Ту је жижа мог помињања кривичне пријаве. Копривица је настојао да је премести у разговор о самој пријави. Но, лажно представљање приватног текста који је непознат у јавности наликује на класичну полицијску подметачину. То ме сећа Давичовог стиха: „Зар ја уместо филозофа – ознаш? Какво је то зло?” У мом писму није тешко видети да је главни разлог мог непотписивања овог „Апела” било потпуно одсуство критике српске власти у њему. То значи да је – и крајем 2019. године, пре подношења кривичне пријаве – постојала кључна разлика између нас. Био је то – и остао – однос према Вучић-Брнабић режиму.

5.

У понашању власти у односу на студентски протест видна је комбинација два начина деловања: док се, с једне стране, упућују помирљиви предлози за дијалог, истовремено се, с друге стране, готово сваког дана понеки аутомобил обруши на студенте који протестују, чак и кад се налазе на тротоару. То је карактеристично мафијашко понашање. Јер, држава се не разуме као општост него као плен одређене интересне групе: у овом случају реч је о мафијашкој организацији.

Најважније да ректорски колегијум не напусти студенте и да се с њима договара око свих одлука које се тичу и евентуалног разговора с властима. Вучићев позив, после три месеца од несреће у Новом Саду, има за циљ да изазове поделе у академској заједници

У понедељак 3. фебруара 2025. године, председник Србије је упутио позив ректорском колегијуму Београдског универзитета да „отпочну дијалог у оквиру кога ће се пронаћи решење за постојећу ситуацију у којој још траје блокада наставе на високошколским установама”. Поводом тог позива, у изјави агенцији Бета, 3. фебруара 2025. године, казао сам да ректорски колегијум не би требало да прихвати позив Александра Вучића све док се не испуне сви захтеви студената. Ректорски колегијум не би требало – по мом мишљењу – да донесе било какву одлуку о томе, без претходног договора са студентским пленумима. Јер, „ректорски колегијум је подржао студентске захтеве и до испуњења тих захтева нема о чему да се разговара с представницима власти. У овом тренутку је најважније да ректорски колегијум не напусти студенте и да се с њима договара око свих одлука које се тичу и евентуалног разговора с властима.” Оценио сам да Вучићев позив, после три месеца од несреће у Новом Саду, има за циљ да изазове поделе у академској заједници. Јер, „тај предлог је дат и као део стратегије власти да се покуша с поделом међу студентима. Цела активност власти се своди на покушај да подели и унесе раздор међу студенте и професоре.” Истог дана, у телевизијској емисији Ћирилица, изнова сам изложен увредама које је млео – попут празне воденице − агент-провокатор. Било је то карактеристично вербално насиље: као када се режимски батинаши устреме на студенткињу и поломе јој вилицу.

У уторак 4. фебруара 2025. године, пак, у Информеру сам извређан на основу лажног списка чланова наводне „прелазне владе”. Сами саставили списак да би могли да вређају оне које одаберу. Неуморан, као човек који је добио значку примерног војника, Чедомир Антић се огласио на Телевизији Блиц у петак 7. фебруара 2025. године: у дирљивом сагласју са Ковићем, Чворовићем и Копривицом, дометнуо је свој прилог на околност да сам дао интервју „србомрзачкој Побједи”. Да сам само довео у исту раван двојицу колега са Катедре за историју Филозофског факултета у Београду, Ковића и Антића, чија полемика у јавности је претила да доведе до физичког обрачуна, да сам их само тако зближио, бар у осуди мог интервјуа, заслужио сам два дана одмора.

Али, све је пало у сенку пред чињеницом да се у истој седмици два пута огласила Политика. Било је то комбиновање обе технике медијског удара. Објављен у недељу 9. фебруара 2025. године, простачки чланак, препун увреда на рачун студената, и мимогред на мој рачун, који је написао агент-провокатор, означавао је да је ситуација драматична и да предах није могућ. Карактеристично хаотичан, чланак је откривао поодмаклу слабост расуђивања: агент-провокатор поново тврди како је јавно „поништен”, иако се учестало појављује у главним режимским медијима, јер је текст пренесен и на порталу Вечерњих новости.  Једино је пажње вредна била једна тврдња: премда избегавају да то јавно објављују, Антонић и Ковић налазе се – тврди агент-провокатор – сасвим близу његове позиције. Било би витешки – свакако и хумористички – да Копривица образложи овај контекст у којем освањују имена виђених чланова Покрета за одбрану Косова и Метохије.

Но, чланак објављен у среду, 5. фебруара 2025. године откривао је друкчији поступак: уместо вербалног батињања, појавила се у Политици критика мојих ставова. Писац је био стални колумниста листа: Владимир Вулетић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду. Његова аргументација почива на три момента. Оспоривши моје мишљење да је неопходно усаглашено деловање ректорског колегијума и студентских пленума, он је устврдио да „чињеница да је ректорски колегијум подржао студентске захтеве не обавезује да у свему осталом и у свакој прилици мора да подржава ставове пленума. Наиме, из чињенице да је у једној важној ствари стао уз студенте не произлази да се с њима мора сагласити у свакој ствари.” Ово је карактеристични маневар у којем се циљано меша временски са садржинским аспектом. У томе је обмана. Јер, то нису две него једна одлука: која се доноси и потврђује у различитим периодима времена. Зашто? Зато што су околности остале исте.

Иако је више пута говорио да су тражена документа око надстрешнице учињена јавним, председник их је стално допуњавао новим документима. То значи да је у претходном случају – лагао. Његов позив није, такође, никаква промена у околностима, јер се периодично и неискрено понавља. У непромењеним околностима, дакле, не може се – без изневеравања доследности – напуштати одлука која је донета. Реч је о два момента исте одлуке. (Не треба бркати реч моменат са речју тренутак.) Када се околности промене, могуће је тврдити да ректорски колегијум треба да донесе одлуку која неће подразумевати студентске захтеве. И тада, међутим, мора имати свест о постојању тих захтева.

Није много вешто ни оспоравање мојих речи да је циљ позива да се разједине студенти и професори: „Једна је ствар што је тумачење нечијих мотива, посебно ако се за то не поседују одговарајуће квалификације, плодно тло за инсинуације.” Разумевање нечијих поступака може бити сасвим прецизно ако се ослони на успостављени образац јавног понашања. Ако он влада на начин да непрестано изазива сукобе, сасвим је оправдана помисао да се тако понаша и у овом случају. То је јавни мотив његовог деловања, а не приватни мотив његове личности. Нису потребне никакве квалификације – тај вечити алиби свих апологета – да би се човек суочио са емпиријском евиденцијом.

Све што је чинио од 2012. године, Вучић је чинио делећи људе на своје и туђе. Он не оличава државно него мафијашко јединство

Све што је чинио од 2012. године, Вучић је чинио делећи људе на своје и туђе. Он не оличава државно него мафијашко јединство. Треба да се сетимо свих људи који су били издајници, без обзира да ли су били радикали, демократе, левичари, десничари, центристи, који су били лопови, било да су жути, плави, црни или црвени, уколико би се нашли у некој ситуацији на супротној страни од његове власти. И који су престајали да буду издајници или лопови, чим би испунили основни услов: да пољубе председничку папучу. Чудно је да се наш колумниста тога не досећа, кад је то био и његов пут. Зашто би биле потребне било какве квалификације да се овај модел понашања – који је и модел власти – препозна у његовом позиву ректорском колегијуму?

Није много успешнија ни побочна тврдња која треба да оснажи оправданост уверења да треба прихватити позив председника: „Студентски захтеви су формулисани тако да их могу реализовати само органи власти.” Изнова се појављује проблем са евиденцијом: да су их могли реализовати органи ове власти, ти захтеви се не би ни постављали у облику протеста. Зашто их ова власт није решила? То је питање. Да би спровела политичку издају, власт је циљано уништила јавно поверење у друштву. И то јој се сад враћа у облику потпуног јавног неповерења у њу.

Други моменат Политикине аргументације састоји се од опширног образлагања да студентски покрет и професорски састав нису монолитни појмови и да треба уважавати чињеницу да постоје разлике унутар њих. У длаку исто пише Слободан Антонић када на RT Balkan, 4. фебруара 2025. године,  поздравља и подстиче диференцијацију унутар студентског покрета. Не представља му никакав проблем што је исте учеснике студентског протеста, 24. децембра 2025. године, посматрао као оне који могу довести до „аутономашке” Војводине, да би их потом – када су почела унутрашња трвења међу њима − видео као патриоте. (У таквом кретању налази се и Ковић: пригушује „аутономашке” показатеље и проналази „патриотске” у студентским протестима. Само треба обојица да додају да су неки – попут мене – све то видели – и боље од њих – од почетка студентског протеста.) Као да је у пропагандном погону одлучено да се наглашава потреба за диференцирањем актера унутар студентског протеста и ректорског колегијума.

Отуд се понављају реченице о толерисању разлика међу људима као ознаке демократског друштва: „Само у тоталитарним визијама и ауторитарним умовима разлике у мишљењу нужно воде раздору и сукобима.” Да би овакво упозорење имало било какву вредност, наш колумниста је требало да га упути председнику Србије. Јер, он не толерише никакве разлике у друштву којим управља: он, дакле, води друштвеном раздору и сукобима. Како наш колумниста не сме то ни да помене, као ни бројна својства Вучић-Брнабић режима која то потврђују, његов пледоаје за поштовање разлика представља политичку акцију, а не научни аргумент, јер се не примењује у свим ситуацијама. Он представља покушај да се подстакне раздор унутар студентског протеста. То потврђује последња порука нашег колумнисте: „сматрам да би требало да поведеш колегијум, макар и крњи, на почетак дијалога.”  Треба, дакле, пронаћи неколицину кооперативних декана, који би оличавали „крњи” колегијум, да би се медијски жигосала већина чланова ректорског колегијума. Изазивање сукоба унутар ректорског колегијума главни је политички циљ Вучић-Брнабић режима. На изазивању сукоба унутар студената и унутар професора, као и између њих, раде и други делови режима. Тачно како сам рекао у својој изјави од 3. фебруара 2025. године.

У Политикином чланку имамо политичку рационализацију која нехотично одводи у комични регистар: „Другим речима, чак и да имају различита мишљења о потреби да се одазову на разговор, то не би довело, или барем не би требало да доведе у питање јединство академске заједнице. Напротив, могло би само да га ојача.” Овакво тврђење подсећа на Стаљинову максиму по којој држава одумире тако што све више јача. Што се више буду делили актери студентског протеста, тај протест ће бити јачи?  Овај став потврђује неусахлу потребу власти да нађе следбенике унутар академске заједнице да би их могла употребити у онемогућавању студентског протеста. У комичном духу, ствари иду све успешније: „сасвим неутемељено и необразложено представља се као саморазумљиво да су на једној страни студенти и наставници, а на другој представници власти.” Карактеристика комедије је да одузима озбиљност стварима. Али, евиденција је непоткупљива: ако је студентски протест усмерен против власти, која није подастрла разлоге и кривце за пад надстрешнице, и ако су га подржали професори, како су они на истој страни на којој је власт?

Трећи моменат у аргументацији нашег колумнисте очитује настојање да моје становиште прикаже као политичко, док „ово које овде заступам изложено је из перспективе наставника Универзитета у Београду.” Шта је у овом тврђењу нетачно? Студентски протест је везан за оно шта се догађа у друштву. Као друштвено мотивисан, он неминовно има и политички карактер. Настојање да се наш колумниста сакрије у академску кулу, као наводно објективну и непристрасну, обележава његову тежњу за рационализацијом политичког налога који спроводи. Јер, његови искази немају научни него политички и примењиви карактер.

Да је то тако у дугом трајању, показује нам једна ретроспектива. У среду 7. марта 2012. године, оценивши да су све антиевропске партије у региону антисрпске, наш колумниста је закључио: „Када се има у виду ко су непријатељи ЕУ у нашем окружењу, онда више није најважније питање да ли, односно колико ће користи Србија имати од чланства у ЕУ, већ је, напросто, срамота бити против ЕУ.” Није му пало на памет да победа једне евроскептичке странке у једној земљи не значи победу у другим земљама.  Он је, дакле, морално жигосао носиоце једног политичког става. Било је то предизборно време, у којем је владајућа Демократска странка, на челу са Борисом Тадићем, исповедала паролу: „Европа нема алтернативу”.  Наш колумниста се, дакле, ставио у службу тадашње пропаганде и морално унижавао противнике тадашњег режима. То није никакво научно становиште, као што није ни неутрално процењивање прилика.

Када су се прилике промениле, када су жигосани дошли на власт, он је ступио у њихову службу и, њиховом помоћи, постао председник Управног одбора РТС. Делује вероватно да је до тога дошло услед јавних и тајних услуга и погодби. Али, није могло променити сазнање о његовом исказу − „срамота [је] бити против ЕУ” − као исказу који је био сасвим политички усмерен: „Председник Управног одбора РТС-а, универзитетски професор, социолог Владимир Вулетић, чак је рекао једну реченицу која може да уђе у историју бесрамља: тврдио је да је непристојно и неморално бити против ЕУ. То је он написао под својим именом и презименом 2012. године. Значи, имате посла с људима које је стварност потпуно оповргла. Велика Британија је тренутно непристојна и неморална, јер је иступила из ЕУ. Има људи који желе да добију другу плату, да обезбеде привилегије, да обезбеде продор својих вулгарних интереса, а вулгаран је интерес да изнајмљивањем свог мишљења остварујете неку материјалну добит. За интелектуалца то је простачки начин размишљања, али многи с тим немају проблема: интелектуална проституција се претворила у пожељан облик понашања. Увек је било људи који су ишли тим наопаким путем, проблем је што средина, дубоко опустошена медијским уништавањем простора, криминализовањем, инфантилизацијом, једноставно нема више осећај да се чини нешто недопуштено. То је систематски разлог нашег пропадања.”[18] Тако то изгледа у срединима у којима се уништи јавност.

Но, када тренутни политички налог иде у другом правцу, у суботу 18. маја 2024. године, у времену блиском градским изборима у Београду, када Вучић-Брнабић режим развија „националну” реторику и подстиче „антиевропске” сентименте, наш колумниста износи друкчије ставове: „Пре нешто више од четврт века Србија се налазила пред дилемом ЕУ или Кина. Определила се за европски пут. Разочарења и губици на том путу, као и нова позиција и визија Кине отвара питање како би се данас определила ако би се поново поставила иста дилема.” Изричито проевропско опредељење лако се мења у складу са политичким налогом који је вођен заповестима политичког тренутка. То свакако није обележје научног става него страсног политичког активизма у корист режима.

Као што је био склон да морално сумњичи оне који имају евроскептичке ставове, тако је наш колумниста спреман да обезвреди политички ангажман човека са становишта животног доба у коме се налази. У тексту наизглед посвећеном смени елита у нашем друштву, 13. фебруара 2022. године, он се устремио на Владету Јанковића који је био носилац опозиционе листе за Београд: „Против те детронизације устали су виђенији припадници старе елите. Неки потајно, а неки попут кандидата Јанковића отворено. Пркосно звучи његова ̕ утата̕  реченица да, парафразираћу – онима који имају новца за стан у ̕ Београду на води̕  и треба да тандрчу трамваји под прозором.” Ово одлучно сврставање уз политички програм режима и његов стамбени подухват, иначе изложен бројним стручним и академским критикама, као сврставање уз нову елиту транзиционих хероја „дивљег капитализма”, праћено је алузијом која има улогу поенте: „Стару елиту смењује нова елита. То вечито кружење елита, како је тврдио Парето, чак ни самозадовољни старчић не може да заустави.” Оценивши опозиционог кандидата као „самозадовољног” наш колумниста је подлегао сопственом утиску, а не неком проверивом сазнању. Није то никакав научни пут.

Употребом деминутива „старчић” настојао је да појача сугестију која почива на умањивању вредности човека о коме пише: тај човек чак није ни старац. Јер, то би могло значити да је мудар. На то подсећа пословица: старије (мудрије) је јутро од вечери. Он је, међутим, само „старчић”. Дакле: нешто ситно и безвредно што ће точкови Вучић-Брнабић елите прегазити, чак га и не опазивши. Сасвим је чудовишно, премда сасвим у духу Вучић-Брнабић режима, да се наш колумниста – вођен политичким мотивима – руга човеку због година које носи. Политичко оспоравање преноси се на биолошку чињеницу као што је старост. Такав исказ не може долазити са становишта универзитетског професора, већ је разуларени простаклук режимског коментатора. Јер, он се оглашава – по тачној Андрићевој речи − „са дрскошћу роба коме је гарантована некажњивост”.

Но, не говори увек тако. У његовим речима о Александру Вучићу одјекује тон псалмопевца, искри се светлост спознате истине, понекад се слути натчулна светлост која се указује тек одабранима. У петак 31. јануара 2025. године, као да је само наш колумниста, у тами која је сколила његов пејзаж и испунила његова осећања, угледао Auroru Borealis: „Понекад ми дође жао председника Вучића. Не зато што ради по цео дан и не иде на годишње одморе. То је његов избор. Жал се јави када помислим да би се за коју годину могла створити критична маса која ће довести до његовог повлачења. Та ће маса за сва зла овог света окривити њега, а он ће бити разапет као неки ововремени Исус и сви ће бити срећни и задовољни.” У океану похвала, слављења, удворичких израза, песама, народних рукотворина, плакета, само се још владики бихаћко-петровачком указао Исус Христос у Александру Вучићу.

Наш колумниста продубљује ову епифанију. Он наговештава да је српски председник не само Бог-у-хуманости него, штавише, Бог-у-божанствености, онај који васкрсава: „он ће ући у историју о којој толико машта тако што ће нова поколења чекати његово васкрсење и молити се за изгубљени мир и економски просперитет.” Да ли је могуће да ће Александар Вучић бити први (други?) човек који је васкрсао? Да ли је и он једносуштан са Оцем? И како: по суштини или по ипостаси? Зар сугестија није далекосежна: можда он и није само од земне твари? Ма колико дирљиви, ови искази нису плод научног дискурса, нити припадају становишту универзитетског професора, већ су искази религијске објаве, која једног политичког приврженика претвара – наочиглед јавности – у верника који прати месију, чврсто уверен у његову светост.

Није тешко опазити немотивисаност мог помињања у писму које је ректору упутио наш колумниста. Јер, било је још професора који су имали став сличан мом, па ипак нису поменути. Један професор је био са Катедре за социологију Филозофског факултета у Београду. Нема никаквог смисла мене уплитати у одлуке ректорског колегијума, јер немам никаквих академских улога у управљачким телима Филолошког факултета, а поготово Београдског универзитета. То значи да је политички налог био опредељујући чинилац у одлуци да будем изабран за мету Политикиног напада. Све то показује да се наш колумниста не оглашава као професор универзитета, нити као независни интелектуалац, већ као политички пропагандиста Вучић-Брнабић режима.

6.

Панорама исказа и текстова који су се појавили у згуснутом времену не треба да нас омете у увиђању кључне чињенице: ниједна од поменутих адреса није имала никакав повод да изазове сукоб са мном. Никога нисам помињао и, нападнут, само сам одговарао на ничим изазване насртаје. То треба упамтити. Погледајмо хронологију: Чворовић 23. XII → Антонић 24. XII → Политика 25. XII → Вучић 25. XII и 26. XII → Ковић 26. XII → Чворовић 27. XII → Шешељ 1. I → Autonomija, 10. I →Теодоровић 14. I → [Ломпар 15. I ] → Теодоровић 18−19. I → [Ломпар 20. I] → Антић 27. I → Копривица 27. I →  Ковић 30. I  → Ћирилица 3. II → Информер 4. II → Вулетић 5. II  → Антић 7. II  → Политика 9. II.  Свакако сам нешто пропустио: рекли су ми да су ме неки од актера помињали више пута. Али, и минимални обрачун је застрашујући: 19 напада у 58 дана, дакле свака три дана. Понекад и више напада у истом дану. Томе треба додати велики број реакција и коментара на друштвеним мрежама.

Управо ове хронологије треба да се сете они који „јадикују” због нарушавања јединства националне интелигенције и који на равне части деле покуде актерима. Да би њихово „јадиковање” могло бити схваћено као искрено, неопходно је да отворено кажу ко је нарушио јединство о ком толики брину. Не може се успостављати јединство на идеји о толеранцији Вучић-Брнабић режима, јер се не може успостављати јединство на идеји националне и демократске издаје. Отуд је мој однос према том режиму – за разлику од мојих критичара – бескомпромисно негативан. Одувек. А ако људи не желе да се суоче са непоткупљивошћу и проверивошћу чињеница, то значи да нису спремни да се суоче са сопственим заблудама о људима и догађајима. Као што су ме чланови Покрета за одбрану Косова и Метохије жигосали у серији исказа који су се појавили у последњој недељи децембра 2024. године, тако су ме, у првој недељи фебруара 2025. године, режимски аскери серијски нападали готово сваког дана. Серијски напади – између којих су се појављивали дуги текстови и медијски наступи против мене – прецизан су показатељ режимске кампање која траје.  

Закључак који нуде ове паралеле између националне (режимске) интелигенције и невладине (другосрбијанске) интелигенције прилично је очигледан: као што су режимски протагонисти незадовољни мојим поступцима и схватањима, тако су истим тим поступцима и схватањима, у исто време, незадовољни и њихови другосрбијански (невладини) критичари. Те две стране устројавају, дакле, један систем односа који влада нашом земљом, у којем се оне међусобно боре за власт и, истовремено, против сваког ко указује на погубност самог система. Њихов дослух налази се у темељу Вучић-Брнабић режима.

Јавно заступаним схватањем да настане корелација грађанских и националних чинилаца унутар опозиционог деловања, ударио сам на основну пропагандну матрицу власти. Њеној политици диригованог неспоразума у друштву супротставио сам политику могућег споразума

Да би такво понашање било могуће и ефикасно, неопходно је, наравно, да у друштву постоји објективна поларизација политичких чинилаца. Она се појачава, подиже на нереалан и ирационалан, дакле неполитички, ниво, долази до сукобљености које иду изнад друштвености као такве и тако се онемогућава било какво усредсређено дејство против политике режима и њених носилаца. Јавно заступаним схватањем да настане корелација грађанских и националних чинилаца унутар опозиционог деловања, како би се добила снажна полуга у притиску на режим, као и да се битне разлике преместе у интелектуални простор, да постану део подручја интелектуалаца који се споре, ударио сам на основну пропагандну матрицу власти. Њеној политици диригованог неспоразума у друштву супротставио сам политику могућег споразума: са очувањем реалних разлика између друштвених актера. И скривени помагачи власти, који су себе инвестирали у јавно дејство, и са једне и са друге стране политичког спектра, сложно су кренули да потру нежељену истину, да наруже њеног доносиоца, да развију јавну мржњу према њему.

Моја дужност је била да предложим оно што сматрам да је лековито за друштво у целини. Уколико мој предлог не буде имао успеха, вероватно ће се наставити смена једног доминантног модела њему супротним моделом: у дужим периодима времена. То значи да систем бинарних опозиција остаје потпуно одржив: са растућом спиралом насиља. Духовна ситуација времена, коју доводе до апсурда самозвани авангардисти, претвара се у полугу за тлачење националних традиција, до којих држи већина грађана. Упоришна тачка авангардиста је у страним чиниоцима, а традиционалиста у популистичком самопотврђивању. Тако се друштво креће прогресивно-регресивно, цик-цак, доле-горе, напред-назад: трулећи у свим аспектима, правним, културним, стручним. Арбитража страних чинилаца, који су вођени својим интересима (Рио Тинто), представља језичак на ваги. Авангардистима је неопходна да успоставе и одрже власт; традиционалистима да успоставе одржив однос са спољним чиниоцима.

Предлажем релативну равнотежу између духовне ситуације времена и националне традиције. Треба учити да се живи са разликама које су знатне. У релативно демократском амбијенту оне остају, као и сукоби, али се растварају у нормалнијем саобраћају: интелигенција води идеолошке спорове, власт и опозиција се сукобљавају око практичних садржаја живота. Тамо где се њихова кретања пресецају, где настаје чвор идеолошко-практичне природе, најбоље је ослонити се на већинско мишљење народа, које се демократски утврђује.

[1] Брем Стокер, Славни самозванци, Бернар, Београд, 2019, 103.

[2] Мило Ломпар, Манекени лажи, Catena mundi, Београд, 2023, 155−163.

[3] Брем Стокер, Славни самозванци, 103.

[4] Hannah Arendt, The Human Condition, The University of Chicago Press, Chicago – London, 1998, 246.

[5] Nikola Milošević, Polemike, Beletra, Beograd, 1990, 17.

[6] Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena mundi, Београд, 2023, 381.

[7] Мило Ломпар, Слобода и истина, Catena mundi, Београд, 2024, 192.

[8] Мило Ломпар, Манекени лажи, 160.

[9] Мило Ломпар, Моралистички фрагменти, Народна књига, Београд, 2007, 82−84.

[10] Stefan Cvajg, Žozef Fuše, preveo Dejan Stojićević, Ethos, Beograd, 2003, 167.

[11] Мило Ломпар, Слобода и истина, Catena mundi, Београд, 2024, 11−69.

[12] Милош Ковић, Дизраели и Источно питање, Clio, Београд, 2018, 20.

[13] Мило Ломпар, Дух самопорицања, 357.

[14] Мило Ломпар, Дух самопорицања, 522.

[15] Мило Ломпар, Дух самопорицања, 264.

[16] Слободан Јовановић, Светозар Марковић, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1920, 204.

[17] Печат, Београд, бр. 574, 21. јун 2019, 56.

[18] Мило Ломпар, Слобода и истина, 133−134.

(milolompar.com)

Видети: Милош Ковић: Одговор Милу Ломпару, или још један прилог за историју српске неслоге