Početna strana > Polemike > Reagovanje na izjavu predsednika SANU Vladimira Kostića - palikuća ne može biti vatrogasac, kao što ni rušitelj zakonitosti ne može biti mirotvorac
Polemike

Reagovanje na izjavu predsednika SANU Vladimira Kostića - palikuća ne može biti vatrogasac, kao što ni rušitelj zakonitosti ne može biti mirotvorac

PDF Štampa El. pošta
Časlav Ocić, Danilo Basta   
sreda, 16. septembar 2020.

Akademik Vladimir Sv. Kostić, predsednik SANU, dao je izjavu za program Njuzmaks adrija koju je Danas od 30. 8. 2020. objavio pod naslovom „Država mora da ima jasno definisanu politiku prema srpskoj manjini u Crnoj Gori“. Ova Predsednikova izjava je „politička“, kao i stotinak drugih koje je on u svojstvu Predsednika SANU dao tokom poslednjih pet godina.

Predsednik SANU očigledno ne čita u elektronskim medijima komentare svojih izjava. Oni su najvećim delom poražavajući po njega i njegov ugled. Te njegove izjave još pogubnije deluju na SANU, srozavajući sve više njenu reputaciju kao najviše naučne i umetničke ustanove u Srbiji. Da je Predsednik te komentare pročitao (što mu toplo preporučujemo), možda bi se opredelio da dâ izjavu iz domena svoje specijalnosti, jer bi u vreme pandemije virusa korona javnost nesumnjivo bila zainteresovana da od čelnika SANU, lekara po profesiji (jednog „od naših najproduktivnijih i najcitiranijih naučnika“, prema Zaključcima Predsedništva SANU od 11. juna 2020), čuje neku mudru reč o stanju zdravlja u Srbiji (pa i o zdravstvenom sistemu i državnoj zdravstvenoj politici, a možda i o globalnoj farmakomafiji i njenom delovanju u Srbiji) kako bi njegovi slušaoci i čitaoci od njega dobili neki koristan savet koji bi im pomogao u njihovim ličnim bitkama za zdravlje.

Predsednikova „politička“ izjava, kao i brojne njegove ranije izjave, osim što je nezgrapno sročena („globalnijim strateškim pitanjima“; „ta priča mora da se gradi“; pleonazam „društveni i socijalni“) i prizemnim (gotovo uličnim) jezikom formulisana („Okej“; „Ne verujem da smo mi“ – ko smo to mi? – „cvećke“) obiluje njemu vrlo omiljenim postmodernističkim relativizacijama (čitaj: nejasnim i neodređenim stavovima tipa „mož’ da bidne, ne mora da znači“; primer: „Možda bi neko pametan imao nešto da kaže o tome“).

U pomenutoj izjavi Predsednik SANU se ponudio – treći ili četvrti put tokom ove godine – da bude medijator u javnom dijalogu o budućnosti Srbije. Smatramo da njegova predsednička izjava o napuštanju Kosova i Metohije iz 2015. (kojom poziva na otvoreno kršenje Ustava i međunarodnog prava), kao i bezakonje koje sprovodi u SANU, (ovde ćemo to ilustrovati primerom progona akademika Danila Baste i Časlava Ocića), diskvalifikuje Kostića kao čoveka i intelektualca i čini ga nedostojnim uloge nepristrasnog posrednika i plemenitog i dobronamernog miritelja vlasti i opozicije (pri tome on, u pomenutoj izjavi, neosnovano plaši građanstvo tvrdnjom da je Srbija u „predvorju građanskog rata“, od koga nas može spasiti samo On – Predsednik Kostić). Kako može palikuća da se nudi kao vatrogasac, kako rušitelj zakonitosti kao mirotvorac?

Njegova izjava potcenjuje i omalovažava značaj političkih, pre svega, predstavničkih institucija, bez obzira na to u kakvom su one trenutno stanju. Dalja njihova marginalizacija i/ili podrivanje samo bi ojačali arbitrarnost, autoritarnost i totalitarnost – tendencije kojima je, inače, u vladanju (ne predsednikovanju!) Akademijom Vladimir Sv. Kostić vrlo sklon.

Pored toga, njegova izjava pokazuje potpuno nerazumevanje uloge i misije SANU. On kuka: „...mi (SANU) nemamo ni socijalnog ni društvenog uticaja da možemo da kažemo ‘sedite da se razgovara'“. Predsednik Kostić posmatra Akademiju prvenstveno kao političku ustanovu, a ne kao naučnu, umetničku, kulturnu... Zašto? Jer on vidi moć (koja ga, inače, izuzetno fascinira) samo u političkim ustanovama (što i nije daleko od istine), pa ako bi i SANU funkcionisala kao politička ustanova, onda bi i njegova moć bila maksimalna.

Basta i Ocić permanentno se suprotstavljaju Kostićevoj negativnoj politizaciji Akademije. Ne samo politizaciji nego i rastućoj komercijalizaciji, sorošizaciji, estradizaciji, diletantizaciji... SANU. Stoga ih je Kostić proglasio za glavne neprijatelje SANU (pre toga izjednačivši „napade“ na sebe s napadima na SANU po klasičnom autokratskom obrascu: „Akademija, to sam – ja!“). Oni su, s njegovog stanovišta, pritom i „idealni neprijatelji“: ne žele da učestvuju u borbi za vlast, pa su zato bezopasni, ali ne ćute i trpe kao neki drugi, nego svojim glasno iskazanim „mrziteljskim“ stavovima zgodno se „nameštaju“ u ulozi „glinenih golubova“. Jer, oni ne streme totalnoj (niti bilo kakvoj) Pobedi kao On. Samo Istini i Pravdi.

Te „neprijatelje“ SANU Kostić i njegove „evet efendije“, u svojoj „srditoj nemoći“ da iznesu bile kakve iole validne kontraargumente, etiketiraju čas kao „profitere“ (!?), čas kao „crkveno krilo Akademije“ (!?) ili čak kao karnivore („Prisustvo SANU u medijskom prostoru, a to prisustvo u vremenima elektronskih medija jednostavno je neminovnost zahteva da izgradimo mudru i jasnu strategiju medijskog predstavljanja SANU. Alternativa je prepuštanje ove kuće i njenih članova instinktima karnivora, koji u lov kreću bilo pojedinačno ili organizovano, u grupi, u prostoru nekontrolisane pseudotransparentnosti /!?/“ – iz besede Predsednika SANU na dan Akademije 19. 11. 2018), odnosno kao oni koji se odmah nađu na mestu gde se oseća miris krvi („Uz to, u samoj SANU uvek postoje i oni koji se bude kada ‘osete krv’, ovoga puta su oni bili budni od samog početka, još pre početka izbora.”, Vladica Cvetković, Buka i bes povodom izbora u SANU. Srpska mitomanija o sopstvenoj veličini, Danas, 7. 11. 2018) i koji napadom na Predsednika SANU – ni manje ni više – žele da izazovu opšte krvoproliće (!?).

Većina (ostvarenih) velikana nauke i umetnosti (iako javne ličnosti i deo intelektualne elite) stvaraju u tišini svog radnog kabineta ili ateljea. Oni koji malo više vole eksponiranje u javnosti (estradni tipovi) nužno su predmet obožavanja šire publike, ali i predmet osporavanja kritičke inteligencije. A oni od njih koji, pored stvaralačkih aspiracija (i dêla) imaju političke ambicije, koji ne mogu da odole zovu sirena političke slave i besmrtnosti, oni svakodnevno učestvuju u rovovskoj („herojskoj“) političkoj borbi raznim dnevnopolitičkim izjavama kojima zadaju „smrtonosne“ udarce oponentima ili namiguju svim aktuelnim i budućim potencijalnim političkim pobednicima koji će presudno odlučivati o karijeri „našeg“ Čelnika. Tako je i Predsednik SANU svojim brojnim dnevnim političkim „očitovanjem“ (v. dnevni paket isečaka PR službe SANU) regrutovao silnu vojsku fanova (fans) i follower-a, ali i isprovocirao još brojniju publiku oštrih kritičara (zabavno je i poučno čitati komentare njegovih istupa u elektronskim izdanjima medija). Tako se aktuelni predsednik SANU (možda i mimo svoje volje) pojavljuje istovremeno i kao junak himničke/udvoričke/glorifikatorske poezije i kao antiheroj bespoštedne kritičke proze, razapet između apologije i anateme. Na primer, za Dragana J. Vučićevića (Informer) Predsednik SANU je „... najveći srpski živi intelektualac...“, dok, nasuprot tome,Miodrag Kulić, doktor fizičkih nauka, u pismu iz Nemačke (Svedok, 12. 3. 2019) smatra da „Vladimir Kostić nije moralno dostojan mesta predsednika SANU“.

Politički aktivizam Vl. Sv. Kostića je njegov izbor, njegovo građansko pravo. Nije u tome problem. Nisu problem ni njegove lične nezajažljive, maksimalističke, političke ambicije. Problem su njegovi nezaustavni napori da On u realizaciju tih ličnih ambicija uvuče čitavu Akademiju. Sledstveno tome, u Akademiji je od 2015. godine permanentna predizborna kampanja.

Stoga bi možda u Akademiji trebalo početi ozbiljno razmišljati o ograničenju predsedničkog mandata (na dva). Trebalo bi slediti primer jedne akademije iz našeg okruženja čiji su članovi imali snage da, posle nekoliko godina trošenja energije na besmislena politička nadgornjavanja i jalovog samoiscrpljivanja, izađu iz krize. Jer permanentna kriza u (nekoj ili svakoj akademiji i, dakako, ne samo u akademijama) u interesu je samo malobrojnih (ali dobro umreženih) neradnika, odnosno bezdelnika.

Sve ovo svedoči da u javnosti (a donekle i u samoj SANU) ne postoji svest o tome šta je Akademija i šta su njena misija, ciljevi, zadaci i poslovi... i da gotovo svakodnevne političke (ne naučne ili stručne!) izjave Predsednika stvaraju o njemu sliku kao o političaru, a ne kao o naučniku. On svojim estradnim političkim ponašanjem prosto priziva:

a) Dragana Đilasa („Ne čitam Kurire, ... kao ni ostala propagandna glasila koja služe za širenje mržnje i ’ubijanje’ svih koji drugačije misle. Ne komentarišem ništa što oni objave. Smatram da je sramota što za takvo glasilo govori predsednik SANU. /Danas, 15. 8. 2020: https://www.danas.rs/politika/djilas-ovaj-rezim-opstaje-zato-sto-cute-akademici-profesori-novinari/; pre dve godine, doduše, g. Đilas je imao posve drugačije mišljenje o predsedniku SANU: govoreći „o budućoj boljoj Vladi Srbije“, on je predložio da na njenom čelu bude predsednik SANU Vladimir Kostić /Danas, 1. 1. 2018: https://www.danas.rs/politika/vladimir-kostic-potpuni-sam-antitalenat-za-politiku/),

b) Velimira Ilića (koji je uputio ultimatum u pisanom vidu Izvršnom odboru SANU u kome zahteva da se Akademija odmah uključi u društveni život Srbije, a ako neće, „treba je rasformirati“/?!/),

c) Sonju Biserko i druge, da s njim „na ravnoj nozi“ vode „dijalog“ na političke (ili ideološke, tačnije: propagandističke) teme.

Čini nam se stoga da bi svaki „trezven čovek“ (a o akademiku da i ne govorimo) trebalo da bude protiv estradizacije Akademije, odnosno uvlačenja SANU u kaljugu (izvinjavamo se zbog te grube reči) dnevne politike. To niukoliko ne znači da treba bilo kome uskraćivati pravo da se kao slobodan građanin bavi politikom i da zastupa bilo koje ideje iz političkog spektra. Da osnuje političku partiju (ili pokret), izađe na izbore i proveri koliko njegove ideje i rešenja za prevazilaženje sveopšte duboke (globalne i lokalne) krize imaju podršku u glasačkom telu. Isto tako, to ni u kom slučaju ne znači da se Akademija (pojedinci, odbori i druga radna tela) ne treba da angažuju u istraživanju i razmatranju nacionalnih, ekonomskih, socijalnih, demografskih, kulturnih, ekoloških i drugih strateških pitanja, ali, podrazumeva se, isključivo na naučnoj (ne političkoj, ideološkoj ili bilo kojoj propagandističkoj) osnovi (što je i bila dominantna praksa u SANU do pre pet godina).

Akademici treba da rade ono što im je u opisu radnog mesta (i definisano ciljevima i zadacima Akademije u Zakonu o SANU, odnosno njenom Statutu), a, po načelima eunomike, ako su dobri naučnici i umetnici, onda su i dobri građani (a mogli bismo dodati i dobri rodoljubi Republike Srbije). Kao građani, oni imaju pravo da (manje ili više ostrašćeno) učestvuju u dnevnopolitičkim svađama (u borbi za vlast), ali nema niko pravo (zarad ličnih ambicija ili nečijih interesa) da u to uvlači Akademiju. Akademija nije ni parlament, ni partija, ni politički pokret. Ako se to desi, onda, po pravilu, akademici ispadaju i loši naučnici (jer nemaju vremena za ozbiljan istraživački rad) i neuspeli političari (jer profesionalni političari imaju više iskustva i manje skrupula), a sve na radost naših neprijatelja, a na žalost i sramotu naroda i države. I istine i pravde. U tome vidimo smisao (i motiv) našeg „kritičkog“ angažmana u pokušaju depolitizacije (ili bar smanjenja negativne politizacije) SANU – kako SANU ne bi postala glavni apologet i branilac opravdanosti NATO agresije na Srbiju, otimanja Kosova i Metohije, pljačkaške privatizacije srpske privrede, Srbije kao velikog parkinga za masu azilanata iz Azije i Afrike, upotrebe njenih građana kao zamorčića u raznim pandemijama i vakcinacijama i GMO eksperimentima... Jer:

političari dolaze i odlaze, režimi dolaze i odlaze. A Akademija ostaje. Pod uslovom da su joj akademici, pre svega njeni čelnici, privrženi. Kome je privržen Čelnik Akademije koji na samom početku svog prvog mandata „predsednički“ izjavljuje:

„... u ovom trenutku jedina [je] politička mudrost na koji način sa nekim elementima dostojanstva napustiti Kosovo, koje de facto i de jure više nije u našim rukama“?

***

„(Kosovo) je suviše ozbiljno pitanje da bi mogli da se bavimo kroz prizmu našeg običnog strančarenja“, rekao je Kostić (u pomenutoj izjavi). I pritom zaboravio svoju, maločas navedenu, skandaloznu izjavu o povlačenju s Kosova i Metohije iz 2015. Da li je Predsednik SANU tu izjavu dao kao „strančar petooktobarac“ (16. 11. 2017: „Kostić za Nedeljnik: Naša jedina pobeda je 5. oktobar“; http://rs.n1info.com/Vesti/a342413/comments/Predsednik-SANU-Vladimir-Kostic-za-Nedeljnik-Nasa-jedina-pobeda-je-5.-oktobar.html) ili kao novopečeni aktivist naprednjačke vlasti? Jer, kako bi neko uopšte (u ovim krajevima) mogao da dođe na mesto čelnika Akademije bez blagoslova (bilo koje) aktuelne vlasti? Stoga ono njegovo „kroz prizmu našeg običnog strančarenja“ jeste dokaz njegovog strančarenja (ili: političarenja), a ne našeg, odnosno autora zbornika Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala, koji je rezultat naučnog skupa o kosovskometohijskom pitanju iz oktobra 2020.

***

„Kostić je rekao da niko od političkih aktera nije pokušao da razgovara sa SANU o trenutnoj političkoj situaciji u zemlji ili ’globalnijim strateškim pitanjima’, poput Kosova.“

Ova formulacija izaziva niz nedoumica. Da li Predsednik misli da SANU treba da priđe rešavanju globalnih strateških pitanja samo kad je p(r)ozovu političari? Da li je Predsednik (ne)obavešten o tome koje je sve strateške projekte Akademija realizovala, da li je je o tome nekad sve znao a sada je zaboravio ili to namerno (iz samo njemu znanih razloga) prećutkuje? I uopšte, zašto se naučni rezultati rada SANU kriju i ne koriste kao kontraargument onim nedobronamernim kritičarima SANU koji tvrde da Akademija „ništa ne radi“ i da je treba ukinuti (a njenu imovinu „pravedno“ podeliti), a da pri tome nisu prelistali ni Godišnjak SANU ni Bilten Fonda za naučna i umetnička istraživanja, nisu zavirili u biblioteku SANU, a možda ni kroz prozor bacili pogled na izložbe u njenim galerijama?

Ograničimo se samo na poslednjih tridesetak godina, i zadržimo pažnju na Akademijinim publikacijama o strateškom pitanju broj 1 – Kosovu i Metohiji:

Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu, 1986; Zbornik okruglog stola o naučnom istraživanju Kosova, 1988; Ruža Petrović i Marina Blagojević, Seobe Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (rezultati ankete sprovedene 1985–1986 god.), 1989; Ljubomir Nikić, Kosovo 1389–1989. (izbor iz fondova Biblioteke SANU), 1990; Ruža Petrović and Marina Blagojević, The Migration of Serbs and Montenegrins from Kosovo i Metohija: Results of the survey conducted in 1985–1986, 1992; Miloš Macuras grupom autora,Naselja i stanovništvo oblasti Brankovića 1455. godine, 2001;Srbi na Kosovu i u Metohiji, 2004. (ur. Stevan Karamata i Časlav Ocić); Kosovo and Metohija. Past – Present – Future, 2006. (Kosta Mihailović, ed.); Kosovo i Metohija, 2007. (ur. Kosta Mihailović); Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija: Identity, Significance, Vulnerability, 2017. (Dragan Vojvodić and Miodrag Marković, eds.); Umetničko nasleđe srpskog naroda na Kosovu i u Metohiji: istorija, identitet, ugroženost, zaštita, 2017, (ur. Dragan Vojvodić i Miodrag Marković). Ovome treba dodati i osam svezaka Kosovskometohijskog zbornika (Recueil du Kosovo et Metohija) Akademijskog odbora za Kosovo i Metohiju objavljivanih od 1990. do 2019. Samo ćemo pomenuti (vrlo selektivno) i neke publikacije Akademijinih instituta, na primer, Institute for Balkanology, Kosovo and Metohija: Living in the Enclave, 2007. (Dušan Bataković, ed.), te monografije kosovskometohijskih župa u izdanju Geografskog instituta „Jovan Cvijić“, redakcija Milovana Radovanovića... . Treba izdvojiti dve dragocene knjige Mitre Reljić – Srpski jezik na Kosovu i Metohiji danas: sociolingvistički i lingvokulturološki aspekt, 2013, te Srpska groblja na Kosovu i Metohiji: uništena spomenička i jezička baština, 2019.

Na kraju, posebno treba istaći publikaciju: Predsedništvo, Učešće Srpske akademije nauka i umetnosti u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji: Prilozi članova i odeljenja SANU, 2018 (ur. Marko Anđelković). Ako je SANU na poziv političkih aktera organizovala tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji i njeno Predsedništvo objavilo gore navedenu publikaciju, zašto onda predsednik Kostić obmanjuje javnost da „niko od političkih aktera nije pokušao da razgovara sa SANU o trenutnoj političkoj situaciji u zemlji ili ’globalnijim strateškim pitanjima’, poput Kosova.“ Pa verovatno stoga što nijedan autor u toj knjizi ne podržava njegovu antiustavnu izjavu o predavanju Kosova i Metohije Velikoj Albaniji koju je Kostić u svojstvu predsednika SANU dao 2015. godine. De facto, autori ovog zbornika se dinstanciraju od – u Akademiji usamljenog – mišljenja Predsednikovog. Ograđujući se od provelikoalbanske izjave Vl. St. Kostića, oni su sačuvali svoj obraz i dostojanstvo Akademije. Ali su istovremeno stavili predsednika Kostića u veoma nezgodan položaj, jer on nije bio u mogućnosti da ovu publikaciju prikaže kao svoju političku pobedu odnosno podršku njegovim stavovima o nezavisnom Kosovu. Zato treba informaciju o samom postojanju te knjige sakriti, odnosno prepustiti je zaboravu, potopiti je cunamijem „novih realnosti“ koje neumorno generišu naši vrli Demiurzi Bolje Budućnosti. (Da li treba posebno isticati da ni u jednom od gore navedenih Akademijinih izdanja, odnosno naučnih radova Akademijinih autora, Vl. St. Kostić nema uporište za svoje nakaradne i štetne stavove o Kosovu i Metohiji; oni su, dakle, pored ostalog, i – nenaučni.)

A šta Predsednik da radi s onima koji ne ćute o tome, štaviše, organizuju naučne skupove u SANU o kosovskometohijskom pitanju u okviru rada Odbora za ekonomske nauke i Akademijskog odbora za pročavanje stanovništva, te pokušavaju da objave zbornike s tih skupova... Njih treba po svaku cenu ućutkati, smeniti i ukinuti odbore kojima oni predsedavaju (i u svakom slučaju pare namenjene radu tih odbora preusmeriti „prijateljima“ Predsednika, odnosno Akademije).

Dakle, glavni razlog (i tajna!) zabrane i drugih oblika zatiranja rada i rezultata rada pomenutih dvaju odbora (kojima deceniju i po rukovodi Ocić) leži u temi: KOSOVSKOMETOHIJSKO PITANjE.Predsednik SANU akademik Vl. Sv. Kostić je razmatranje te teme shvatio kao udar na sebe, odnosno da je to kritika njegove antiustavne izjave o predavanju Kosova i Metohije Velikoj Albaniji od koje predsednik SANU Vl. Sv. Kostić do dana današnjeg nije odstupio. Zato je odlučio da skup o Kosovu i Metohiji zabrani, pozivajući se pro forma na nepoštovanje procedure; kako on tu proceduru poštuje, vidi se iz njegove „kolaboracije“ s Institutom društvenih nauka, odnosno, iz Ocićevih, odavno njemu s tim u vezi upućenih 17, još neodgovorenih, pitanja (v. Č. Ocić, DŽabe je gluvom vikati, Svedok, 26. 2. 2019).

S obzirom na to da je Ociću i Basti u poslednjih nekoliko godina preprečena komunikacija s organima SANU (izuzev komunikacije s generalnim sekretarom, nedavno preminulim akademikom Markom Anđelkovićem), oni su bili prinuđeni – kada je, po njihovom sudu, bila reč o temama od javnog značaja – da se obrate sredstvima informisanja. A da onda dopise organima SANU, intervjue i drugu relevantnu građu (vezanu, na primer, za sporne izbore u SANU 2018. i druge srodne teme), s odgovarajućim dokumentima, stave u korice knjiga (dosad su izašle dve, a treća je u pripremi za štampu), jer, verba volant – scripta manent:

(1) Sporovi o budućnosti Srbije i SANU: kuda i kako dalje? (Moguće strategije razvoja 2), Prvi deo: Opstanak i razvoj, prir. Č. Ocić, ISTER 21 – Beograd i SKP – Novi Sad, Beograd 2017. ISBN 978-86-81128-00-8, XVI+406 str.

(2) Sporovi o budućnosti Srbije i SANU: Šta i kako dalje? (Moguće strategije razvoja Srbije 3), Drugi deo: Istina i sloboda, prir. Č. Ocić, ISTER 21, Beograd 2018; ISBN 978-86-81128-01-5, XXVIII +584 str.

Pokušaj odgovora na zahteve budućnosti (definisanim kao pitanja strateške prirode), uz oprez da vas pritom ne odnese talas opšteg (pre svega politikantskog) zabrbljavanja – dominantnog obeležja sadašnjosti, dat je u zbornicima:

(3)Moguće strategije razvoja Srbije, ur. Č. Ocić, SANU, ODN, Beograd 2014. ISBN 978–86–7025–643–9;– XVI +1152 str., graf. prikazi, karte, tabele; 25 cm. – (Ekon. zbornik, knj. 13) /https://bit.ly/3hBYIa4/ i

(4)Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala? Demografski, ekonomski, socijalni, pravni, geopolitički i ekološki aspekti kosovskometohijskog pitanja, ur. akademik Č. Ocić. Gračanica, Beograd, Zrenjanin 2019, Institut za evropske studije, Svetigora, Dom kulture „Gračanica“, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, TV Hram; ISBN 978-8682057-72/7, str. 296. (drugo, dop., izd.)

Autori priloga u dvama zbornicima ne sumnjaju u to da je odgovornost prema onima koji dolaze veća od obzira prema onima koji odlaze. Stoga tim autorima im dugujemo zahvalnost. Trebalo bi izraziti duboko poštovanje prema njihovom visokokvalitetnom kreativnom činu. Umesto toga, sumnju u kvalitet njihovog rada izrazio je Predsednik SANU u „obrazloženju“ zabrane skupa o kosovskometohijskom pitanju u oktobru 2018. godine. Pitamo Predsednika koje je radove od petnaestak autora koji su poslali svoja saopštenja za zabranjeni skup on čitao i koje su njegove kritičke primedbe na te radove na osnovu kojih je zaključio da su oni nekompetentni da učestvuju na tom skupu? Nasuprot tome, recenzenti prispelih radova visoko su ih ocenili. Isto tako je vrlo dobro i naučna i šira domaća javnost primila oba izdanja zbornika Kosovska vertikala ili neokolonijalna horizontala (drugo je prošireno dvama radovima; jednim o najnovijim demografskim trendovima na KiM /J. Kršića/, dok je drugi posvećen modelima pravne zaštite Eparhije raško-prizrenske SPC na KiM (V. DŽomića/). Zbornik je preveden na ruski, a pri kraju je prevod na engleski. Očigledno, u naučnoj javnosti u svetu, kao i kod domaćih i stranih izdavača, preovlađuje drugačiji pogled na kvalitet ove knjige, čije je štampanje u SANU zabranio predsednik Kostić.

Njegova inkvizitorska aktivnost ne zaustavlja se samo na zabrani naučnih skupova i izdanja knjiga. On zabranjuje Ociću da se obraća organima SANU jer njegovi dopisi prestavljaju „govor mržnje“ (!?), upućuje ga da svoje dopise šalje pučističkom sekretaru Odeljenja društvenih nauka (ODN) akademiku Čavoškom, pokušavajući tako da naknadno legalizuje jedan protivpravni i protivstatutarni čin – puč u ODN-u koji su u potaji 15. juna 2015. godine (u dogovoru s Predsednikom) izvršila četvorica članova ODN-a, smenivši legalno izabranog sekretara i samoizabravši se na njegovo mesto. Predsednik SANU takođe jednim pravno potpuno nepismenim aktom smenjuje Ocića s mesta predsednika Odbora za ekonomske nauke (OEN) i Akademijskog odbora za proučavanje stanovništava (AOPS), a članovima tih odbora upućuje tajno, strogo poverljivo, denuncijantsko pismo u kome kleveće Ocića i od njih traži podršku za njegovo smenjivanje (jer mu je „do njihovog mišljenja stalo“ /!?/). U ovom dopisu nema prostora za razne bizarnosti u vezi sa čitavim tim cirkusom. Neka bude pomenuta samo jedna: U oba odbora rade „članovi“, niko nema status „saradnika“. Predsednik je, da bi izazvao zavadu u odborima (a možda i animozitet prema predsedniku odbora koji je navodno „degradirao“ neke članove u „saradnike“), podelio „kadrovski sastav“ odbora na „članove“ i „saradnike“, poslavši im pojedinačno (privatno) pisma s različitim „titulama“. Ne znam i ne želim da nagađam šta je sve bio stvarni cilj ove smešne Predsednikove rabote.

Inače, pisanje tajnih pisama (okružnica) protiv Ocića članovima SANU (i traženje podrške za njegove nove mandate) postalo je Predsednikov omiljen hobi. U septembru 2018. on je uputio jedno takvo pismo kao odgovor na Ocićev intervju dat Pečatu početkom septembra te godine. Predsednik je svojoj šefici kabineta zabranio da kopiju tog pisma (kao i pismo članovima OEN-a i AOPS-a) dade Ociću, tako da, uprkos višekratnim njegovim intervencijama, ta denuncijantska pisma Ocić do dana današnjeg nije dobio, pa na njih nije mogao ni da javno odgovori, iako je u tim pismima glavni negativni junak.

Brojne su zloupotrebe službenog položaja Predsednika SANU, vrlo su maštoviti (neretko groteskni, a ponekad i tragikomični) vidovi njegovog šikaniranja i akti proganjanja akademika Baste i Ocića. Idu od sitnih birokratskih pakosti (tako, na primer, Predsednik neće da potpiše rešenje o imenovanju Danila Baste za člana Odbora za ekonomske nauke – čiji je predsednik Ocić – iako je taj predlog prošao sve potrebne procedure i donete su sve potrebne odluke o tome – poslednja pre više od godinu dana na Izvršnom odboru Predsedništva; ne dozvoljava da se Odbor za proučavanje stanovništva preimenuje u akademijski – to ima i odgovarajuće finansijske implikacije – što je urađeno sa svim odborima koji su do 2015. godine imali naziv – i status – međuodeljenjski) preko pokušaja oduzimanja akademskog dodatka Basti i Ociću (zbog njihovog nerada!), do kleveta da njih dvojica „rade za sponzore“, što znači da su agenti (stranog?) uticaja. Najgora i najštetnija su Predsednikova osiona nastojanja da onemogući njihovu naučnoistraživačku aktivnost u okviru radnih tela SANU. Pored pomenutog (protivzakonitog) smenjivanja predsednika OEN-a i AOPS-a, Predsednik SANU, koristeći se svim mogućim i nemogućim nelegalnim sredstvima, blokira rad akademika Ocića u – juna 2019. osnovanom – Akademijskom odboru za srpsko pitanje. Itd. Itsl.

Svi ovi (i drugi) primeri samovolje, šikaniranja i progona biće uskoro objavljeni u zbirci dokumenata Dijalogom protiv diktature. Ti dokumenti svedoče da se u SANU donose takve diskriminatorske i po Akademiju rušilačke odluke kakve nisu zabeležene u istoriji evropskih (i drugih) akademija nauka. Te odluke koje donosi Predsednik deo su (globalnog) procesa zatiranja društvenih i humanističkih nauka. Taj proces u Akademiji, intenziviran od 2003. godine, krunisan je velikim „uspehom“: danas je u SANU više od dve trećine članova u prirodnjačkim i tehničkim, a svega trećina (ili manje od trećine) je u odeljenjima društveno-humanističkih nuka i umetnosti. U Izvršnom odboru samo jedan je član iz tzv. identitetskih naučnih disciplina (akademik Ljubomir Maksimović, vizantolog), a ostalih šest (od čega su dvojica predsednici ogranaka SANU u Nišu i Novom Sadu) dolaze iz redova prirodnjaka i inženjera. U istoj razmeri – 2:1 – se dele i sredstva fonda za istraživanja u nauci i umetnosti. Posebno su zanimljivi iznosi donacija iz kojih svoju aktivnost finansiraju neka („privilegovana“) odeljenja.

S obzirom na dominaciju mehanizma preglasavanja (majorizacije), nema sumnje da će se ovaj proces degradacije i devastacije tzv. identitetskih disciplina i umetnosti nastaviti i konačno dovesti do njihovog gašenja. Jer izgleda da je tačka singulariteta već iza nas. Da li to znači da je proces postao ireverzibilan i da je fatalni ishod neminovan?

Samo povratak izvornim načelima očeva utemeljivača, povratak biću Akademije, koje je brižljivo negovala i uzdizala srpska intelektualna elita okupljena u DSS, SUD, SKA od 1841. do 1947, kada je izborom Josipa Broza za svog počasnog člana SAN postala jedna od ćelija KP Jugoslavije

Sudbina Akademije je trenutno u rukama malobrojnih ali dobro (interesno) umreženih politizatora, komercijalizatora, sorošizatora, svaštara, prigodničara-lokutora i potajnika, tako da izgleda da od njihove volje zavisi da li će Akademija nastaviti put izneveravanja svoje izvorne misije, put u sunovrat, ili će početi da se izvlači iz duboke krize u koju su je pomenuti akteri i doveli. Da li možemo da očekujemo čudo: da se palikuće pretvore u vatrogasce: da zaustave zatiranje društvenih i humanističkih nauka, da se vrate pravu, da se okanu politikantstva, dvoličnosti i samovolje, da napuste trgovinu uticajem.... Samo depolitizacija, dekomercijalizacija, dekorporativizacija, desorošizacija, deestradizacija Akademije mogu je izvući iz (hronične) krize.

Samo povratak izvornim načelima očeva utemeljivača, povratak biću Akademije, koje je brižljivo negovala i uzdizala srpska intelektualna elita okupljena u DSS, SUD, SKA od 1841. do 1947, kada je izborom Josipa Broza za svog počasnog člana SAN postala jedna od ćelija KP Jugoslavije.