Veselje na ranču

"Prazna mi je gajba, moji su na ranču" – tako su moji tinejdžerski vršnjaci nazivali srećnu okolnost odlaska roditelja u zavičajna sela. Taj 'ranč' je zvučao onako vestern, otmenije i manje seljački. Sličan prizvuk ima i Farma – novi rieliti šou koji se odnedavno emituje na najgledanijem Pinku. Radi se o švedskoj franšizi prodatoj u 40 zemalja i stvar se  zasniva se na privikavanju urbane ili selebriti raje na seoske uslove života bez tekuće vode. Ovaj osnovni zaplet u domaćoj Farmi nije toliko dramatičan; naime, dobar deo učesnika i jeste seoskog porekla, a nisu baš ni akademici – pravi bi kontrast bio dovesti i poseljačiti nekog zakletog građanskog intelektualca poput Vesne Pešić, npr. S druge strane, našim selebritijima se slava pomalo ubajatila, pa možda izostaje efekat koji bi se postigao kada bismo gledali na primer Cecu, Severinu ili Bregu kako koriste poljski wc ili čiste štalu u 6 ujutru. Očekivani polutanski glamur stigao je u obliku gostovanja pevačice Ane Nikolić, koja je za kratko vreme uspela da se dobro naspava i usput isproziva prisutne paćenike koji moraju da rmbaju.

Ostatak ekipe prilično je normalno prihvatio seoski način života. Među njima imamo narodne pevače – komada 5, urednika tabloida, pojavu zvanu Saša Ćurčić, starletu, TV voditelja Pileta kao i pravog gradonačelnika, energičnog Zaječarca Boška Ničića. Pa onaj iz Kursadžija i rokeri u formaciji Marina Perazić–Viktorija-357-Nigor.

Seoski život je neudoban i uopšte nije jednostavan. Muža mleka je ozbiljna veština. Taman smo pomislili da našim učesnicama i ne ide loše, ali je mleko stvarno poteklo tek kada se pojavila profesionalka zadužena da farmere poduči poslovima. Pri tom, sve vreme treba ignorisati neprekidnu proizvodnju balege od strane nedužnih krava. U britanskom serijalu učesnici su imali čast kravu i da porađaju, što uopšte nije naivna situacija.

U Farmi, dakle, ipak ima neke zdrave akcije, za razliku od Velikog brata koji je neskrivena ljudska laboratorija. Rieliti programi već deset godina u svetu drmaju TV programima, a kod nas su ove jeseni izvršili pravi desant na teve šeme domaćih televizija. Razlozi magnetne privlačnosti ovih programa nisu čisto voajerske prirode. Iako maksimalno kontrolisani, ovi programi ostavljaju utisak spontanosti i mogućih iznenađenja, što jeste blisko prvobitnoj suštini televizije kao direktnog prenosa. S druge strane, banalnost sadržaja čini publiku poistovećenom sa radnjom u rielitiju: peru se zubi, spava se, gleda se u tačku na plafonu... Ova eksperimentalna stvarnost publici deluje autentičnije od ostalog TV programa. Kad tome dodamo element igre, nagrada, gladijatorskog glasanja publike – zabava je zagarantovana.

Posmatrati ponašanje grupe očigledno je zanimljiva stvar. Kad neko izgubi živce,  to ostatak krda nepogrešivo namiriše i ustremljuje se na ranjenika koji postaje dežurni krivac i smetnja. Sociopsihološki eksperiment na kojem se zasnivaju rieliti programi zatvorenog tipa uvek daje očekivane rezultate.. Kad su ljudi gladni i umorni onda se svađaju, kad dobiju prase i pivce, onda je veselje na ranču. Pale su i provokacije na nacionalnoj i verskoj osnovi – stvar je krenula od prečiste Nišlijke Maje Nikolić (koju specijalno posećuju frizer i sveštenik, to joj je must have!) u pravcu  Riječanke Marine Perazić. Pokuljao je nepatvoreni prostakluk a bogami bilo je i direktnih pretnji tipa "da nema kamera ja bi nju po kratkom postupku". (Zlobnici pamte kako je za vreme bombardovanja, dok je pevala na mostu na Veliki petak, dovikivala u pravcu Patrijaršije "Izvini, Pavle!", još tada pokazujući tesne veze sa crkvom i Bogom.)

Farma je, sve u svemu, lajt varijanta Velikog brata, ipak humanije mesto za  ljudske zamorce pred kamerama od onih jezivih prostorija na Košutnjaku. Kontakt sa prirodom, čist vazduh kao i fizička aktivnost čini Farmu jednim od najzdravijih rieliti programa. Peku se paprike, popije se i po rakijica, savršenstvo, umalo da im čovek pozavidi iz ovog oblaka smoga i gradske tenzije. Skoro da čovek zaboravi kako je u pitanju grupni zatvor (ipak dobrovoljan i plaćen), pod audio i video nadzorom. Kao da  više niko ne bi imao ništa protiv gubitka slobode ili privatnosti – samo da kapne neka kinta.

Umni zaključci o Srbiji kao ogromnom rieliti programu više ne važe – gotovo svaki rieliti šou bolji je od domaće svakodnevice. Svaka moguća represija i nelagoda u ovim programima čist je izliv ljubavi, rajska bašta u odnosu na prosečnu stvarnost u kojoj na ljude, grupno i pojedinačno, više niko ne obraća neku naročitu pažnju.