U Srbiju neće dolaziti Okford i Harvard već neke obrazovne verzije "Del Boja i Rodnija", povezane sa domaćom vlašću i kriminalcima

Ovim kaznenim merama koje sprovodi, uključujući tu i zakon koji se priprema, režim želi da postigne dva cilja: uništenje državnih univerziteta i unošenje razdora između studenata, profesora i građana.

Uništenje državnih univerziteta je dugoročni cilj i to je bio plan i pre studentskih protesta. Samo što su nameravali da to urade u tišini, bez burnih reakcija javnosti, što sada više nije moguće.

Dva su razloga za uništenje državnih univerziteta. Jedan je neoliberalna politika uništenja svega što je državno, javno i svima dostupno. I za to su, kao i za Rio Tinto, dobili nalog od inostranih centara moći.

Nakon dva ili tri prava univerziteta na početku, ostalo će biti „univerziteti“, za koje niko nikad nije čuo. A njihovi vlasnici neće stvarno biti stranci. Kao i u slučaju „Arapa“, koji su pokupovali pola naše zemlje, to će biti prljavi novac iz Srbije kojim će ljudi iz vlasti i ovdašnji kriminalci dobiti još jedan način da opljačkaju naše građane

Plan uništenja univerziteta uključuje nekoliko mera, a još se ne zna za šta će se sve opredeliti. Ono što je izvesno, jeste dovođenje inostranih univerziteta, koji će u Srbiji moći da rade bez akreditacije. Ovo bez akreditacije je pri tom ključno. To znači da takvi univerziteti mogu da se osnuju i počnu da rade bez odgovarajućeg prostora, bez profesorskog kadra, bez biblioteke, bez opreme. A najavljuje se i da će, poput inostranih kompanija, biti subvencionisani od strane države.

Pri tom, u Srbiju neće doći Oxford i Harvard, nego Trotter Peckham International, koji će voditi neka verzija Del Boja i Rodnija. Nakon dva ili tri prava univerziteta na početku, ostalo će biti „univerziteti“, za koje niko nikad nije čuo. A njihovi vlasnici neće stvarno biti stranci. Kao i u slučaju „Arapa“, koji su pokupovali pola naše zemlje, to će biti prljavi novac iz Srbije kojim će ljudi iz vlasti i ovdašnji kriminalci dobiti još jedan način da opljačkaju naše građane.

Druga mera su vaučeri za studiranje, koje studenti mogu upotrebiti i na državnim i na privatnim fakultetima. To će dovesti do gašenja brojnih državnih fakulteta, jer je verovatno je da će mnogi studenti, u želji da što bezbolnije dođu do diplome ili da je prosto kupe, birati privatne univerzitete. A da se zaposlite u Srbiji, znanje ionako nije važno, nego partijska i klanovska pripadnost.

Zanimljivo je da je model vaučera za studiranje preuzet od vlade čileanskog diktatora Augusta Pinočea. Rezultati tamošnjeg eksperimenta su pokazali da je ova praksa dovela do ukidanja brojnih državnih škola i univerziteta i do drastičnog povećanja jaza između bogatih i siromašnih učenika i studenata 

Zanimljivo je da je model vaučera za studiranje preuzet od vlade čileanskog diktatora Augusta Pinočea. Rezultati tamošnjeg eksperimenta su pokazali da je ova praksa dovela do ukidanja brojnih državnih škola i univerziteta i do drastičnog povećanja jaza između bogatih i siromašnih učenika i studenata – umesto njegovog smanjivanja, što je bio proklamovani cilj.

Kakva su dosadašnja iskustva za privatnim univerzitetima u Srbiji? Čak i ako se u zagradu sklone priče o prodaji fakultetskih diploma, izvesno je da su doprineli devalvaciji vrednosti znanja i univerzitetskog diploma. Samo u periodu od 2007. do 2016. godine broj doktora nauka u Srbiji povećao se 880%. Do 2025. godine broj se verovatno još utrostručio.

Po nekim izjavama zvaničnika u planu su i privatno-javna partnerstva na univerzitetima. U praksi to bi moglo da znači, da neko od „kontroverznih biznismena“, što će reći, kriminalaca, može da investira u fakultet i da onda svakog meseca ispituje profesore, ne koliko su ljudi obrazovali i kakav je kvalitet nastave, nego koliko su novca njemu zaradili.

U planu je i nekoliko mera za gašenje autonomije onoga što bude ostalo od državnih univerziteta. Prvo je uvođenje takozvanog SPIRI programa, odnosno sistema za pripremu, izvršenje, računovodstvo i izveštavanje. Iza ove ljupke skraćenice krije se, u stvari, ukidanje žiro-računa visokoškolskih ustanova, tako da ništa od prihoda koje fakulteti budu sami ostvarili od raznih projekata i studentskih školarina neće ostajati njima.

I na kraju, tu je i ideja da rektore i dekane više ne biraju sami državni fakulteti i univerziteti, nego da to radi Ministarstvo prosvete. To znači da će država, odnosno partija birati partijske poslušnike, čiji bi zadatak bio da zavode red na fakultetima i čime bi autonomija univerziteta bila potpuno ugašena.

Ovaj neoliberalni proces ukidanja državnog obrazovanja, već je daleko odmakao u državnom zdravstvu. Model je uvek isti. Državnim ustanovama uskratite sredstva, zabranite nova zapošljavanja, ne date im novac za opremu, ne obnavljate zgrade, dok oni stvarno više ne mogu da građanima pruže kvalitetnu uslugu

Ovaj neoliberalni proces ukidanja državnog obrazovanja, već je daleko odmakao u državnom zdravstvu. Model je uvek isti. Državnim ustanovama uskratite sredstva, zabranite nova zapošljavanja, ne date im novac za opremu, ne obnavljate zgrade, dok oni stvarno više ne mogu da građanima pruže kvalitetnu uslugu. Pa onda oni kažu: „Ovo ništa ne valja“. A vlasti odgovaraju: „Jeste. Mnogo je bolje privatno“. I onda se otvaraju bezbrojne male i velike privatne klinike. Dok ih jednog dana nekoliko kompanija iz Nemačke, iz Švedske ili Poljske sve zajedno ne kupi i sav novac odavde odlazi u inostranstvo.

To se već desilo sa apotekarskim sistemom u Srbiji. Državne apoteke su svesno i sistematski uništene, nakon čega je usledilo otvaranje bezbroj privatnih apoteka. A onda su u Srbiju došli apotekarski lanci Benu i Dr.Max i preuzeli ili uništili većinu tih privatnih apoteka.

Drugi razlog za uništenje državnih univerziteta i generalno državnog školstva je karakteristika ovog režima koji ga odvaja od svih drugih, uključujući i Miloševićev. A to je totalna deprofesionalizacija – društvo u kome znanje više ne igra nikakvu ulogu, nego samo partijska pripadnost, pa je važno da uništite svedoke koji bi tome mogli da se suprotstave.

Osnovni kanal vertikalne društvene pokretljivosti u Srbiji više nije obrazovanje, nego klijentelizam. Možete biti najbolji student bilo kog fakulteta, ako niste član partije ili nemate vezu po nekom drugom osnovu, nikada se nećete zaposliti, a da ne govorimo o napredovanju na poslu. U takvom društvu, kvalitetno obrazovanje zaista nije bitno.

Simboli takvog društva su Milorad Grčić, vlasnik pečenjare koji je dobio da vodi najveći energetski sistem u zemlji i uspeo je za dve godine da ga uništi i Siniša Mali, stvarni premijer u senci već nekoliko poslednjih Vlada Srbije, za koga je matični univerzitet utvrdio da je plagirao svoj doktorat. Ne postoji zemlja ne svetu, gde bi neko za koga je zvanično utvrđeno da je plagirao doktorat mogao da bude ministar finansija.

A dobro bi bilo da se pogledaju i diplome Jorgovanke Tabaković, Nebojše Stefanovića, Aleksandra Šapića, Zorane Mihajlović, Jelene Trivan, Tomislava Nikolić – a niz je beskonačan na nižim nivoima. Na svakom rukovodećem mestu u ovoj zemlji uvek je rukovodilac preduzeća I ustanova koji je na tu poziciju došao preko političke partije gluplji i nesposobniji od onih kojima bi trebalo da rukovodi. Takvoj vlasti i takvom modelu napredovanja u društvu kvalitetni univerzitet i konkurencija bazirana na znanju zaista nisu potrebni.

Uništenje univerziteta je dugorični cilj ovih kaznenih mera, a kratkoročni cilj je bio da razbije jednistvo studenata, profesora i građana. Pa da studenti najpre počnu međusobno da se optužuju; da studenti počnu da optužuju profesore da su ih izdali, da profesori optužuju studente da su neodgovorni, a građani optužuju profesore da nikada i nisu iskreno podržavali studente, nego da su mislili samo na svoje pozicije, a da profesori optužuju sve druge profesije da su ih ostavili na cedilu. A da onaj koji je za sve to kriv, stoji sa strane i trlja ruke.

Nije strašno ako se menjaju sredstva, pod uslovom da se stalno cilj drži na umu – a to je da smeni ova vlast koja ne dozvoljava da odgovaraju oni krivi za smrt 16 ljudi u Novom Sadu i koja namerava da uništi univerzitet u Srbiji

Samo izgleda da im plan nije uspeo. Velika većina univerzitetskih profesora i dalje svim srcem podržava studente i studenti to razumeju. Hteli su privid nastave i dobili su privid nastave. A to što nastave i dalje uglavnom nema, režim ionako ne interesuje. Jedino ih zanima da svojim biračima jave da su pobedili univerzitet i da je „obojena revolucija“ završena.

Još i samo ovo: ljudi se u žaru borbe vezuju za sredstva, a gube iz vida cilj. Blokade nastave i blokade fakulteta su bila sredstva u pokušaju da se vlasti primoraju da ispune primarne zahteve studenata. Pokazalo se da to ipak nije moguće bez političke promene, pa studenti sada zahtevaju raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Tu se sada prelazi iz akademskog u političko polje, pa će se i sredstva borbe menjati. Studenti bi i dalje trebalo da imaju vodeću ulogu, samo što primarno mesto borbe više nije univerzitet. Nije strašno ako se menjaju sredstva, pod uslovom da se stalno cilj drži na umu – a to je da smeni ova vlast koja ne dozvoljava da odgovaraju oni krivi za smrt 16 ljudi u Novom Sadu i koja namerava da uništi univerzitet u Srbiji.

(govor na tribini Slobodnog univerziteta u Nišu)

Autor je sociolog i (vanredni) profesor Fakulteta umetnosti u Nišu

(Danas)