Pouke jedne katastrofe

Japanska apokalipsa bukvalno je potresla planetu i izmestila je iz ležišta, kako naučnici kažu, za desetak santimetara. Svet je i metaforički potresen tragedijom i zadivljen herojskim držanjem jednog naroda, koji uprkos, ili baš zbog okolnosti neprijateljski nastrojenog prirodnog okruženja, prozvodi superiorne rezultate u svakom smislu. Ono što Japance izdvaja od ostalih je i mentalitetska crta negovanja skromnosti i poštovanja. U tom smislu reklo bi se da su Japanci nekakvi kontra-Srbi: kod njih vlada besprekoran red i disciplina u nepovoljnom prirodnom okruženju, a u plodnoj i pitomoj Srbiji ljudi su svadljivi i haotični.

Upečatljivo svedočanstvo o prvim satima katastrofe poslala je saradnica Politikine rubrike „Moj život u inostranstvu“, Vesna Belušević[1], koja dvadeset godina živi u Japanu. Kulminaciju teksta predstavlja poseta klavirštimera u tačno zakazano vreme, par sati posle prvog udara. Čovek u besprekornom odelu je, ušavši u demoliran stan, sa vrata krenuo ka klaviru i primetivši da je pomeren, počeo da ga vraća na mesto, u nameri da započne delikatan proces štimovanja.

Neverovatnost ove epizode za nas u Srbiji samo je jedan od bolnih pokazatelja koliko nam je sistem vrednosti izvitoperen , što bi se reklo - kao narod smo pukli načisto. Neka se javi onaj kome je majstor došao na vreme,postaće vest u novinama! Nepoštovanje tuđeg vremena u Srbiji je ne samo uobičajeno, već i znak nekakve pseudošmekerske snalažljivosti. Ako parkirate automobil u centru Beograda sigurno znate o čemu pričam: koliko vam se puta samo desilo da vas zagradi drugi automobil, čiji će se vlasnik u jednom momentu pojaviti, uz obrazloženje da je samo tu nešto morao za pet minuta da završi.To je ta naša lokalna teorija relativiteta po kojoj je mojih pet dragocenih minuta jednako satu tvog nevažnog vremena..ž

Kakva je to sila koja nas, kontra-Japance, tera u smeru suprotnom od odgovornosti i poštovanja drugih ljudi? Zašto je poštanska službenica kojoj ste pet minuta pre kraja radnog vremena doneli pošiljku očajna i gnevna jer ste joj pokvarili plan da tačno u sedam zaždi na vrata? Pružajući otpor prema svakom racionalnom ustrojstvu gubimo ogromnu količinu energije stojeći u mestu, kao oni junaci Internet hit snimka[2] , koji , vraćajući se, izgleda, sa naprednjačkog skupa kroz podzemni prolaz, uporno idu uz pokretne stepenice koje idu na dole, glasno se iščuđavajući kako se, ma koliko koračali, ni za korak ne pomeraju, štaviše idu pomalo i unazad!

I tako, dok se Srbija kolektivno kreće u kontra smeru, novosti iz apokaliptičnog Japana neprestano daju povod za bolna poređenja sa postapokaliptičnom srpskom svakodnevicom. Jedan od takvih prizora su i fotografije potpuno uništenog, pa obnovljenog druma pet dana posle zemljotresa[3]. Kako se ne setiti svih crvenih vrpci i višestrukih otvaranja naših autoputeva, sramotu od putne mreže, onih trista trideset dinara putarine za vožnju slalomom po džombama od Novog Sada do Subotice, na primer?

Neki snimci koji su nam ovih dana stizali iz Japana neprijatno su slični sa slikama srpske svakodnevice u poslednjih tridesetak godina. Srbima bliski, gotovo domaći prizori praznih prodavnica, gužvi u saobraćaju uz restrikcije struje, navode nas da shvatimo: mi smo u Srbiji već preživeli neku vrstu društvenog zemljotresa, cunamija i radijacije ujedno. Naš teren je do te mere ozračen nepoštovanjem života, međusobnom zavišću i trvenjem da je sledeći stepen – oznaka „nepodesno za život“.

Nije se jednom čulo protekle nedelje na internet forumima i Fejsbuk prepiskama: „Ma nas je trebalo da rokne zemljotres!“, valjda aludirajući na našu tešku i pogrešnu svakodnevicu. Ne, zemljaci, daleko bilo, nikako nam ne treba nikakva šok-terapija! Nikakvi zemljotresi i nikakve bombe, čak i one poslate u najboljoj nameri, kao „šamar histeričnom detetu“, kako to vide domaće „progresivne snage“. Majka Srbija je jako, jako umorna i iscrpljena država, između ostalog i zbog agresivnog lečenja. A ako ubrzo ne siđe sa tih ukletih stepenica, nema te terapije koja će delovati. Neko će tada morati deci da kaže istinu.