Novak Đoković u raljama hejtera

Hejtovati nekoga, ili baciti hejt, biti hejter – engleska uvezenica od glagola mrzeti, popularna među mlađom gradskom populacijom, ima dodatno značenje od proste mržnje. Ako ste hejter, vi niste mrzitelj, nego više negativan tip, trovač, osoba koja u svemu i svakom vidi ono loše. Ako tražite primer hejterskog stava, dovoljno je je da otvorite oči, izađete na ulicu (ako imate sreće pa vas već u sopstvenom domu nije dočekao neki porodični hejt), i već na prvom koraku, eto hejtera koji će vam zatrovati radni dan, obavljanje administrativnih obaveza ili kupovinu.

U svakom slučaju, prilično smo hejterska sredina. Hejtujemo se u porodici, na ulici, radnom mestu; bacamo hejt na uspešne pojedince; otkrivamo mračnu pozadinu pozitivnih zbivanja često i rado.

Novak je autentičan. I zato nema problem da izvede pred 100 000 duša ujnu, strinu, da sopstvenog dedu intervjuiše…

Doček Novaka Đokovića bio je idealan slučaj za hejtere. Seljana, primitivizam, idolatrija, šta će Miroslav Ilić, još na plejbek, dočekivali ga popovi, pa "Tap 011" koji se lizao sa Miloševićem, ju ju ju... Nema kod hejtera razumevanja drugačije dimenzije događaja, kao na primer da je Novak teniski šampion, ali takođe i mladić prosečnog muzičkog ukusa koji gotivi tapovce i narodnjake. Strašno? Sve ono na šta se ovaj domaći hejter ježi, nije shvatljivo čim se pređe granica: gde god da maknete odavde, u „svet“, čiji je zapravo građanin pomenuti Novak, Miroslav Ilić je zanimljiviji nego srpski rokenrol, da prostite. Nije čak stvar ni u žanru (da li je nešto seljački ili kul), zanimljivo je ono što je autentično, a Novak je autentičan. I zato nema problem da izvede pred 100 000 duša ujnu, strinu, da sopstvenog dedu intervjuiše… to stvarno nije bilo nimalo fensi za provincijalne kosmopolite, trebalo je verovatno cela stvar da bude svedenija, decentnija... bez idolatrije molim , valjda i bez veselja, samo otmeno – uče nas (ako ćemo da se hejtujemo) mahači zastavicama sa Titovih dočeka…

Slučaj emisije kanala Discovery o mostu na Adi zgodan je povod za uočavanje naškog hejterskog karaktera. Da krenemo od pitanja: šta će naš čovek da prokomentariše prolazeći pored građevine novog mosta?

a) “Vidi molim te kako grade najskuplji most na svetu a narod nema leba da jede”

b) “Ovaj Đilas gradi sebi spomenik za života”

c) “Kažu da će most da uništi floru i faunu na Adi”.

I onda vidite emisiju koja se bavi velikim graditeljskim poduhvatima i čujete da je projekat ovog mosta inovativan, da je to trenutno poduhvat mostogradnje broj 1 u Evropi, gomilu tehničkih detalja…(Emisija koja je u stručnom delu bila veoma zanimljiva, nažalost nije odolela komesarskom šmeku zapadnih medija i skliznula u priču o Bosancima koji su bili na udaru agresije Srba, a sad u Srbiji rade na gradnji mosta, kakve li simbolike, most pomirenja itd., itd…). Postavlja se pitanje: zašto domaćoj javnosti nije jasnije predočeno da se u njihovom gradu gradi jedinstven most? U stvari, svejedno je – kako god da se stvar predstavila, na most je već bačen hejt - sve je to Đilasova propaganda, predizborno graditeljstvo, ekološka katastrofa …

Hejterima treba priznati da su ponekad u pravu, tj. da su u nekim slučajevima mete hejta sasvim legitimne. Zaslužuje hejt naša političarska kasta polubogova, šlepovanje države na sportske uspehe, korupcija, partokratija, pozivanje na optimizam u atmosferi sveopšte destrukcije... Znači li to da smo u stvari kao narod kritični, superpronicljivi i da mislimo svojom glavom? Kako je moguće da takvi hrabri gorostasi kao što smo mi tako malo proizvodimo, malo radimo i loše živimo? Kako dolazi do toga da bučni hejter poslušno klima glavom tamo gde treba, “gde zeka pije vodu”?

Jesmo li ogrubeli, izgubili poštovanje i samopoštovanje usled prevelikog broja laži, izneverenih obećanja i nepravde? I koliko to uopšte traje?

Ima li ta sklonost ka negativnom sagledavanju ljudi i pojava, destimulisanju neosporno pozitivnih događaja kao i potpunog nedostatka opšteg konsenzusa po bilo kom pitanju - neko kliničko ime? Može li da se leči? Jesmo li ogrubeli, izgubili poštovanje i samopoštovanje usled prevelikog broja laži, izneverenih obećanja i nepravde? I koliko to uopšte traje? Da li je sentenca Samo sloga Srbina spasava, u stvari upozorenje na opasnost od hejtera i hejtovanja?  Njen autor Jovan Dragašević (1836-1915), oficir, naučnik i pesnik, vajka se u jednom pismu[1] da je se njegova izreka citira u štampi kao narodna poslovica:

“Ne umem da ti kažem šta je značio moj smej tada. Istina, milo bijaše mi što se moja ta izreka unosi u narodnje umotvorine; ali - i žao mi bijaše da se moje lično od mene još za života otima. Srpska inteligencija za svaku izreku Šilerovu ili Geteovu zna da je njihova, a izreku jednog svog radenika ne zna čija je.”

Ako kao država i društvo imamo problem sa kontinuitetom, hejtovanje ga očigledno nema. Bacali su hejt na g. Dragaševića; bacaju ga hejteri i danas, podozrivo gledajući na svaki tračak svetlosti u mutljagu naše društvene stvarnosti, otužnom štimungu u kojem provodimo naše dragocene živote.