„Jesen samuraja“ – jedan srpski film bez kompleksa

Još jedno osveženje od Danila Bećkovića i ekipe

Utoliko nema potrebe da se previše govori o zapletu i sadržaju ovog filma – promotivno odeljenje je očigledno dobro odradilo svoj posao, i film dolazi u bioskope praćen velikom pažnjom i interesovanjem publike. Priča prati talentovanog, ali u život razočaranog majstora karatea Vladicu Simonovića koji se vraća u svoj rodni Bečej nakon što je (zahvaljujući prljavim zakulisnim igrama u Karate savezu) diskvalifikovan sa takmičenja zbog dopinga. Izbačen iz koloseka, glavni junak pokušava da povrati veru u sebe i smisao u svoj život trenirajući talentovanog petlića Vukašina (šestogodišnji Petar Novičević) i zabavljajući se sa njegovom samohranom majkom Snežanom (Hristina Popović), istovremeno se sve dublje uplićući u kriminalno podzemlje Bečeja kojim gospodare korumpirani policajci i opštinski činovnici.

Na papiru, reč je o klasičnom filmu „pada i uzdizanja“, toliko omiljenom kada su u pitanju klasici žanra borilačkog filma iz sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, ali – i ovo je važno naglasiti – nije reč o kopiji, niti o obradi nečega što je „već viđeno u Americi“, i što je, žanrovski, prevaziđeno pre više od dvadeset godina. „Jesen samuraja“ nije film koji pretenduje da bude „srpska verzija filmova sa Van Damom ili Brusom Lijem“ (iako veoma ubedljivo zbog te sličnosti ismeva samog sebe), to je film o čitavoj jednoj generaciji ljudi koji su na tim filmovima stasali, i koji su zahvaljujući njima izgradili jedan naivan i infantilan, ali suštinski izuzetno čestit i moralan odnos prema životu, i koje je „surova stvarnost“ posthladnoratovske(ili, ako hoćete, „zemaljske“) Srbije utukla, ošamutila i izbacila iz koloseka.

Štaviše, u priči o ljubavi jedne generacije prama karateu i moralnom kodeksu japanskih ratnika, i upornom i tvrdoglavom nastojanju da se taj život živi bez obzira na sumorne spoljašnje okolnosti, autori filma pričaju priču o celoj Srbiji, koja već decenijama izlazi na kraj sa svojim demonima, krizama i neurozama zahvaljujući posvećenim ljudima koji na marginama moralno ispražnjene, intelektualno obesmišljene i kulturno presahle javnosti uporno i predano rade ono što vole, koliko god to bilo „ludo i nerazumno“. Pri tome, još jednom, nije reč o imitaciji, već o autentičnoj priči o načinu na koji je popularna kultura druge polovine XX veka oblikovala srpsko društvo, koja u svojoj neprilagođenosti neodoljivo podseća na iskrene i emotivne pesme „Haustora“ ili „Zabranjenog pušenja“ posvećene kaubojima, policajcima i avanturistima iz stripova, jeftine proze i holivudskih „B filmova“ na kojima su stasale čitave generacije naših sunarodnika.

Film o Srbiji i za Srbe – bez ideološkog šuma i dušebrižništva

Kada se pre dve godine pojavio „Mali Budo“, ova britka crna komedija zasnovana na minucioznoj analizi i hiperboli srpskih stereotipa o Crnogorcima nije bila za svačiji ukus (kao što to redovno i biva sa komedijama), ali njen stvarni doprinos srpskoj kulturnoj sceni pre svega se ticao načina na koji su se autori postavili prema publici i prema dominantnoj „kulturnoj klimi“ u kojoj nastaju naša filmska ostvarenja. Naime, Bećković je sa „Budom“ dokazao da se može napraviti uspešan repertoarski film na savremenu temu koji će biti omiljen kod publike, a da istovremeno ne pravi trule kompromise sa ispolitiziranom i učmalom srpskom „kulturnom elitom“, koja već decenijama uzima sebi za pravo da diktira šta se „sme“, a šta „ne sme“ govoriti na filmu. U ovom filmu se to pre svega manifestovalo kroz dubinsku političku nekorektnosti apsolutno odsustvo ulizivanja „regionalnoj“, odnosno „međunarodnoj publici“, koje je toliko često u našim savremenim filmovima.

Sve ovo apsolutno važi i za „Jesen samuraja“, i iako je reč o žanrovski i estetski sasvim drugačijem ostvarenju, ono što se u oba filma vidi kao Bećkovićev (i svakako Vojnovljev) „autorski pečat“ jeste to odsustvo brige za to „kako će film izgledati sa strane“. „Jesen“ je snimana o Srbiji, od Srba i za Srbe. Ova jednostavna činjenica može da zvuči banalno, ali je u našoj kinematografiji za poslednjih dvadesetak godina to postao bezmalo nemoguć zadatak. Koliko god srpsko javno mnjenje bilo jako, i suštinski nezainteresovano o tome šta o nama misle u Zagrebu, Sarajevu ili Prištini,  toliko su se naše filmadžije opterećivale upravo time kako će njihovo ostvarenje izgledati iz tih „iščašenih perspektiva“, što je opet najčešće vodilo izrazito ideologiziranim i ispolitiziranim filmovima, pravljenim po neukusnim i iskompleksiranim aršinima „transnacionalne balkanske elite“ koja u suštini ne predstavlja nijedan narod i nijednu kulturu Balkana.

„Jesen samuraja“ taj problem nema. Uvodna i odjavna špica, kao i najveći deo reklamnog materijala za film štampani su ćirilicom (ovo bi trebalo da bude toliko normalno i samorazumljivo, da se ne bi uopšte trebalo pominjati – ali nije, već naprotiv izdavačke i producentske kuće u Srbiji masovno favorizuju latinicu prilagođavajući svoja izdanja aršinima Zagreba i Sarajeva). Muzika koju je za potrebe filma izvanredno obradio Marko Kon tako da podseća na sint-pop zvuk borilačkih filmova iz osamdesetih su pesme srpskog popa i narodnjaci, i ovaj nijansirani umetnički napor jednostavno će da promakne publici koja nije upoznata sa srpskom kulturnom scenom. Kao što im ništa neće značiti pojave Ace Lukasa ili Žike Nikolića.

Kada nakon pobede u Zvorniku nad Ramizom Bogdanijem, „Vučitrnskim Čekićem“, uz divlje navijanje sa klupe korumpiranih srpskih policajaca koji su borbu organizovali, pomalo zbunjeni Vladica podigne okrvavljena tri prsta, za jedan deo srpske pseudoelite to predstavlja skandal i šovinističku provokaciju, ali taj mali gest u stvari briljantno oslikava stanje u kome se danas nalazi srpski patriotizam, koji je istovremeno neartikulisan, često deplasiran i promašen, ali i iskren i neposredan. Kada korumpirani policijski inspektor Stanoje nazove albanskog mafijaša (i svog poslovnog partnera) „Šiptarem“, to već odavno izlazi iz domena politički korektnog govora u Srbiji. A činjenica da građevinski inspektor Janko (urnebesni Andrija Milošević), inače osoba „naročitih seksualnih preferencija“, dobije batine u skoro svakoj sceni u kojoj se pojavi sigurno će izazvati užas kod različitih aktivista za prava „seksualnih manjina“.

O Srpstvu i samurajskom kodeksu

Ono što je tu, međutim, ključno, jeste što se ovakvi detalji u filmu nikome ni u jednom trenutku nikome ne pravdaju, tako što će se, preko nekog sporednog lika ubačenog specijalno za tu priliku, naročite muzike ili osvetljenja, podvući da su u pitanju rudimenti ukorenjenih i nepopravljivih srpskih nacionalizma, šovinizma i homofobije, koji predstavljaju „aktuelne probleme današnjice“ i „izazov za buduće generacije“ koje će jednog dana „hteti da žive normalnim životom“. Tog malograđanskog jauka za „normalnošću“ izjednačenom sa nekakvom iluzijom o „životu napolju“ u ovom filmu nema, niti se njegovi junaci ikome pravdaju što su Srbi, ili što – suprotno svim normama savremene holivudske upeglane kinematografije – puše, psuju, ili se biju.

Životno nezadovoljstvo Vladice Simonovića ne proističe iz „ukradene decenije devedesetih“, „ratova i sankcija“, ili „propasti Jugoslavije“, već isključivo zbog njegovog ličnog otpadništva od „samurajskog kodeksa“ koji predstavlja njegovu moralnu kičmu. Vladica ne sanja da „zapali u normalni svet“, njegova želja je da ode u nepostojeći Japan iz filmova osamdesetih i tamo se „isproba protiv pravih majstora“. Tokom filma, ova njegova fantazija o „dalekom Japanu“ se ubedljivo dekonstruiše kao izgovor za odustajanje od ličnog moralnog kodeksa, što je jedini izvor njegovog ličnog propadanja, baš kao što je povratak njemu jedini uslov za preporod. Ako imamo na umu činjenicu da se iza privrženosti romansiranim moralitetima samuraja, kauboja, gusara i istraživača kod Srba krije dobro poznata moralna matrica zasnovana na narodnoj poeziji, hajdučkom eposu i tradiciji oslobodilačke borbe, onda Bećković sa svojim nastojanjem da „probudi samuraja u nama“ u stvari poziva naš narod da se vrati sebi na jedan kudikamo autentičniji način, nego što to čine različiti aktivisti i dušebrižnici sa obe strane političkog spektra.

I to je važno naglasiti – to što je „Jesen samuraja“ jedan iskreno srpski film, ne znači da on svoje Srpstvo bilo kome na bilo koji način natura na nos. U njemu nema izlizanih patriotskih fraza, ne maše se zastavom i ne zaklinje se pred ikonom „za krst časni i slobodu zlatnu“ (Vladičina ikona je kalendar sa slikom Japana iz 1994. godine). Baš kao što film ubedljivo ignoriše i odbacuje sve autošovinističke matrice koje načisto proganjaju našu kinematografiju poslednjih decenija, isto tako se ne upušta ni u nepotrebno i prazno „srbovanje“. Njegovi likovi su „prosto Srbi“, njihov jezik, kultura i realnost su „prosto srpski“ (kao što su špica i plakati ispisani „prosto na ćirilici“), i u toj svojoj jednostavnosti on je prikazao naš narod – onakvim kakav jeste. Ili u najmanju ruku, u skladu sa Aristotelovim savetima – taman onoliko gori nego što jeste da bi to bilo smešno (jer ipak je u pitanju komedija).

To nije nikakvo padanje u estetizovani realizam (jer film je nedvosmisleno romansiran i romantičan), već prosto odbijanje da se srpska stvarnost nasilno gura u prokrustove postelje „kulturnih reformatora“ sa obe strane ideološkog spektra, koje prema onome što Srbija i Srbi jesu danas gaje podjednak prezir i gađenje. Nalik na Crnogorce iz „Malog Buda“ Bećković u „Jeseni“ celom srpskom narodu prinosi ogledalo, ali za razliku od „Buda“ istovremeno i poziva na povratak sebi i nacionalnom „kodeksu samuraja“. Taj poziv, izrečen kroz žanrovsku matricu borilačkog filma i naročitu uzvišenu patetiku borilačkog žargona, deluje smešno jednako koliko smešno deluje unezvereni i okrvavljeni Vladica koji diže tri prsta, ali to je, ako hoćete, naše „stanje nacije“. Naš patriotizam i nacionalna svest često su smešni, neprilagođeni i neblagovremeni, a mnogi nas ubeđuju da je „ratnički duh“ našeg naroda kamen oko vrata i jednako prevaziđen koliko i samuraji u Japanu. I zato pozivanje celog naroda, a naročito njegove dece da „budu ratnici“ tako što će se pridržavati jednog uzvišenog moralnog kodeksa predstavlja istinski događaj na našoj kulturnoj sceni.

O zdravoj kulturnoj sceni i zabavnim filmovima

„Jesen samuraja“ je film sa sjajnim glumcima i dopadljivom pričom, koja će sigurno, bez obzira na borilački žanr, biti prijemčiviji široj publici nego „Mali Budo“. On odiše sanjalačkom i vedrom tragikom „Nacionalne klase“, kao i pozitivnošću i lakoćom „Mi nismo anđeli“ i „Tri palme za dve bitange ribicu“, a uprkos nepretencioznosti i nostalgiji za američkim, honkonškim i japanskim filmovima osamdesetih ostaje čvrsto usidren u sadašnjosti Srbije. U pitanju je film bez kompleksa. On se nastavlja na tradiciju Bjelogrlićevog „Montevideo, Bog te video“ u zbacivanju lanaca koji insistiraju na tome da dobar srpski film mora agresivno negirati sve ono što je u njemu srpsko, i pretendovati na univerzalnu razumljivost izmišljenom i nepostojećem „stranom gledaocu“. Istovremeno, nalik na sjajnu Brešanovu „Svećenikovudjecu“, on je otvoreno politički nekorektan, i ne oseća potrebu da sve što se u Srbiji kaže ili misli (pogotovo na ideološki „osetljive teme“) nužno pakuje pod jake i iskarikirane navodnike, samo da bi zadovoljio jednu samoproglašenu elitu koja, u stvari, na srpskoj kulturnoj sceni ne predstavlja nikoga.

O kakvom je paradigmatskom lomu je reč najbolje svedoči jedan dirljiv detalj sa premijere. Ekipa filma je u junu ove godine održala filmski master-klas za decu u Gračanici, koja su u okviru ove filmske škole snimila sopstvenik kratki film „Nacrtaj mi ljubav“. Ovo sjajno i nežno ostvarenje dečje umetnosti premijerno je predstavljeno u „Centru Sava“ pre početka „Jeseni Samuraja“, pred hiljadama gledalaca koji se sigurno ne bi pojavili u tolikom broju na nekom festivalu dečjeg filma. Ovako, publika je dočekala kosmetsku decu sa crvenim tepihom i ovacijama koji nisu bile znatno manje od ovacija za ekipu „Jeseni samuraja“.

Pri tome se od toga nije pravila nikakva pompa, niti su autori filma išli naokolo i koristili učešće u ovom lepom projektu za nekakvu svoju autopromociju. Oni su prosto osećali potrebu da podrže srpsku decu sa Kosova – bez prazne patetike i izanđalog patriotisanja, koje u savremenoj Srbiji najčešće služi samo kao alibi za zatvaranje očiju pred sudbinom našeg naroda na Kosmetu.

Drugim rečima, premijera „Jeseni samuraja“ bila je obrazac kako bi trebalo da izgleda jedna zdrava kulturna scena jedne zemlje poput Srbije. Ona treba da se kloni izveštačenosti i praznog pozeraja (bilo u svojoj autošovinističkoj, bilo u svojoj turbo-nacionalističkoj matrici), treba da bude utemeljena na svojoj kulturi i tradicijama (i to istinskim tradicijama, a ne njihovim simulacijama i falsifikatima – jer „Nacionalna klasa“ i „Mlad i zdrav kao ruža“ jednako su srpska tradicija koliko i opanak i šajkača), treba da bude okrenuta svojoj publici, njenim vrednostima i potrebama, a ne da se ponaša kao bahati vaspitač koji je tu da publiku i narod „utera u red“ („i još da mu budu zahvalni“).

Filmadžije u Srbiji su predugo zamišljale da je film nekakva obrazovna institucija čiji je cilj na se srpski narod nešto „nauči“ ili „vaspita“, i zaboravljale da su oni tu da svoju publiku zabave, bilo tako što će je naterati u plač, isprepadati, razgneviti (a zatim pročistiti od gneva), ili samo nasmejati do suza. Publika je reakcijama na „Montevideo“ i na „Malog Buda“ jasno stavila na znanje da je željna filmova koji će joj se prosto dopadati, a„Jesen samuraja“ je, sudeći po smehu, podvriskivanju, i otvorenim aplauzimau „Centru Sava“, očigledno upravo na tom tragu.

I ne brinite – „zabava“ nikada nije samo „prazna zabava“. Bećkovićevi filmovi su i socijalno angažovani, i politični, na momente čak i (na jedan vedar i nepretenciozan način) filozofični. U obesmišljenoj, demoralizovanoj i razočaranoj Srbiji čijom stvarnošću caruju cinizam, neukus i dekadencija, dobar borilački film neće nikoga da „pokvari“. Pogotovo ako poziva sve nas da u sebi probudimo „ratnika i samuraja“. I nije bitno da li je naš ideal ratnika Rambo, Brus Li, Če Gevara, ili Marko Kraljević, Miloš Obilić i Nikoletina Bursać. Iza svih njih se u svesti srpskog naroda krije jedan isti lik. Tog lika ne da treba probuditi, već je njegovo buđenje jedan od najvažnijih i najdostojanstvenijih zadataka naše kulture i filma.