Globalna kultura izdiše, nema smisla da i mi potonemo s` njom

 Potreban nam je kulturni odgovor. U današnjim okolnostima to je praktično novi front. Uzalud bogatstvo, oružje, zlato, blago, automobili, (starlete), moć ako izgubimo sami sebe. Sebe kod drugog naći nećemo, niti će nam drugi pomoći da postanemo svoji. To moramo uraditi sami. Nemamo izbora, okupator nas je svojim postupcima naterao na to. Svestan sam da skoro svakodnevno otvaraju nove frontove, padaju granate, rakete, ljudi ginu. Kada topovi pevaju, muze ćute!. Međutim, roman Na Drini ćuprija nastao je u Beogradu tokom Drugog svetskog rata (završen 1944). Dakle, razloga za opravdanje nema.

Okupirani smo u svim oblastima, pa i u kulturi. Prva vrata našeg doma, koja su napadnuta, bila je upravo kultura: muzika, film, književnost, slikarstvo, vajarstvo, arhitektura. Posledica toga je pokidana veza između države i državljanina, nedostatak osećaja pripadnosti zajednici, veliki broj preumljenih, itd. 

Okupirani smo u svim oblastima, pa i u kulturi. Prva vrata našeg doma, koja su napadnuta, bila je upravo kultura: muzika, film, književnost, slikarstvo, vajarstvo, arhitektura. Posledica toga je pokidana veza između države i državljanina, nedostatak osećaja pripadnosti zajednici, veliki broj preumljenih, itd. Skoro celokupan prostor je preuzela nova „instant“ kultura. Kako je u sebi imala kao gradivni element ekonomiju, veoma jednostavno je umesto lepog kao imperativ postavila dobro, a potom upotrebljivo; a upotrebljivo je samo ono za čim tržište iskaže svoje interesovanje. Kako je upravo Kolektivni Zapad upravljao tržištem, jednostavno je sebe postavio kao glavnog arbitra u kulturi, mada je upravo u kulturi bio jako hendikepiran. Nakon toga bilo je veoma lako izbaciti sve šta je u kulturi obitavalo hiljadama godina: čovek, Bog, vrednosti, potraga za odgovorima, lepo, dobro, itd. Ko hoće da bude priznat od arbitra, mora koristiti jezik koji arbitar razume!

Novi front moramo otvoriti oprezno i mudro. Ne smemo dozvoliti da on bude prosta i vulgarna instrumentalizacija kulture u vojne i političke svrhe. Kako ne treba činiti, znamo, jer to upravo gledamo: postojeća „instant“ kultura je vojnik politike! „Instant“ kultura je postala oružje kojim se, pred napad, neprijatelj slabi, tokom rata razara jedinstvo i smisao borbe, a nakon rata najdublje ruši suština bića. Mi smo preživeli prve dve faze i živimo treću. Gledamo kako nam korupcija, negativna selekcija, turbo kultura, vulgarne zamene za tradiciju razaraju dom bolje nego bombe i rakete: sve manje ljudi vidi Srbiju kao svoju domovinu i gubi razlog da je brani, što je za neprijatelja najvažnije. Delovanjem kroz kulturu neprijatelj, ne samo da smanjuje svoje žrtve i troškove, već nam nanosi ozbiljnu štetu, i to bez i jednog uloženog centa, samo promišljeno vođenom kulturnom politikom.

Više od četiri decenije praktično smo živeli „instant“ kulturu koja je sada na ozbiljnom zalasku. Način kako propada preti da poništi sve dobre strane koje je imala i sav doprinos koji je dala; dobro vreme rađa loše ljude koji stvaraju vreme krize. Takva sudbina je zadesila i nju: kopni i pretvara se u otrovnu materiju koja razara sve šta dotakne. Da bi zadržala pažnju i pozornost publike na sebe, ulaguje se posmatraču tražeći od njega da, u kontaktu sa njom, uloži što manje energije.

Pokoravanje umesto razmene. „Instant“ kultura ne poziva na razmenu, dijalog, razvoj svih koji učestvuju u interakciji, već isključivo na pokoravanje. Takvu proceduru održavaju arbitri, ljudi sa ozbiljnim kompleksom inferiornosti.

Da pogledamo nekoliko glavnih karakteristika Instant kulture:

Kopiranje umesto stvaranja. Stvaranje je cilj, ali danas put do stvaranja je razrovan i premrežen zamkama: od porodice, zajednice, države, škole, medija, javnog govora. Stvaralaštvo se ne postavlja kao imperativ delovanja, jer stvarati znači preuzeti odgovornost za svoja dela, suočiti se sa sobom, unapređivati sebe, razvijati dijalog, tražiti i popravljati slaba mesta, itd. A to je sve suprotno stanju anestezije u kome se drži građanin Srbije. Danas, na svakom koraku se slavi kopiranje, a ljudi kojima je prepisivanje najviši domet, stavljaju se na mesta gde se odlučuje. Tako je obezbeđena dobra osnova za nastavak samouništenja.

Pokoravanje umesto razmene. „Instant“ kultura ne poziva na razmenu, dijalog, razvoj svih koji učestvuju u interakciji, već isključivo na pokoravanje. Takvu proceduru održavaju arbitri, ljudi sa ozbiljnim kompleksom inferiornosti.

Linija manjeg otpora se slaviumesto da se progoni. Bez žrtve nema postignuća. Bez napornog i promišljenog treninga nema odličnog rezultata. Trud i rad su neophodni i za stvaraoca, ali i za posmatrača. Od porodice, preko škole do državnih institucija slavi se upravo suprotno - linija manjeg otpora. Postignuće „na foru“ je moguće samo u toksičnim sredinama. Takav proces vodi društvo ka samouništenju.

Čovek nije u središtu pažnje. Kultura treba da korača ispred nauke: posmatra, uočava, traži repere, postavlja pitanja, odgovara, jer ima mnogo manje ograničenja nego nauka. Kultura i nauka nisu dva različita sveta, već deo artikulisane aktivnosti zajednice. Pitanja i odgovori koje daje kultura treba najpre da pomognu čoveku, i to većini članova zajednice, nikako maloj grupi.

Teror manjine nad većinom. Preterana zaštita kulture manjine postala je alat terora nad većinom. To je veštački proces i ima malicioznu pozadinu.

Okupaciona kultura se nameće iz jednog centra. Ne postoji prostor ni za lokalnu verziju te kulture, već samo prinudna konzumacija. „Instant“ kultura niti se prilagođava lokalnoj tradiciji, niti daje prostor lokalnom stanovništvu.

Propaganda, a ne istraživanje. „Instant“ kultura je u službi politike i ekonomije. Samo nasilnim metodama se održava tišina te očigledne činjenice.

Proizvodi se u jednom centru (a ne u lokalnim sredinama). Okupaciona kultura se nameće iz jednog centra. Ne postoji prostor ni za lokalnu verziju te kulture, već samo prinudna konzumacija. „Instant“ kultura niti se prilagođava lokalnoj tradiciji, niti daje prostor lokalnom stanovništvu.

Nema konkurencije. Pozitivno takmičenje je u srži svakog kvaliteta. Ako nema konkurencije, nema stimulansa za autora niti pomoći posmatraču. Konkurencija smeta okupacionim trupama.

Favorizuje se štos, a ne veština. Umetnost je nadgradnja zanatske veštine. Tako je bilo vekovima i takva su očekivanja većine ljudi. Veština crtanja, vajanja, arhitekture, pisane reči traži svoje mesto u savremenoj kulturi. Ali, to zahteva mnogo rada, vežbanja, odricanja, a potom slobode, hrabrosti, spremnosti da se preuzme odgovornost, itd, što ne odgovara kolonijalnoj upravi.

Otpadom se danas prekrivaju mesta gde se očekuje da izraste nešto novo i zdravo. Po povlačenju okupacione kulture, očekivano je da se umesto nje razvije kultura koja se naslanja na tradiciju i ono šta je bilo pre nego što je „instant“ kultura pala na ovo tlo.

Emocije, koje se izazivaju kod posmatrača, suprotne su emocijama koje su društvu potrebne: Emocije koje „instant“ kultura izaziva kod posmatrača su negativna kritika (izaziva nezadovoljstvo), ismevanje (izaziva sumnjičavost), neprijateljstvo (agresiju), bes (napad radi nanošenja bola), ignorisanje (neosetljivost za druge), prevaru (prikrivanje), sram (osećaj krivice). Emocije koje su društvu potrebne su: poštovanje (izaziva samostalnost), prihvatanje (izaziva strpljenje), podrška (izaziva samopouzdanje), iskrenost (poštenje), poverenje (sigurnost), ljubav (davanje), sloboda izbora (odgovornost), itd.

Glavne tehnike suzbijanja lokalnog odgovora u kulturi su sledeće:

Otpad se nameće kao standard. Otpadom se danas prekrivaju mesta gde se očekuje da izraste nešto novo i zdravo. Po povlačenju okupacione kulture, očekivano je da se umesto nje razvije kultura koja se naslanja na tradiciju i ono šta je bilo pre nego što je „instant“ kultura pala na ovo tlo. Da bi se sprečio takav proces, plodonosna mesta se pokrivaju otpadom. Tako se proizvode kvazi tradiionalne melodije, pesme a izvođači korak po korak ulaze u prostor ponašanja koje je odbojno za publiku.

Šŷmom (zvukom) se pokriva kvalitet. Svaki kvalitet koji ne odgovara okupacionom cenzoru se ili zatire, prekriva otpadom ili pokriva šumom. Tehnika je jednostavna: gradi se izvor sličan onome koji je opasan za okupatora i on proizvodi sličan signal. Uz pomoć medija nepoželjni izvor se gura u mrak od javnosti i pitanje je vremena kada će taj mrak pojesti izvor, simbolično ili bukvalno. Režimski autori skoro da ponavljaju reči, formu dela, ponašanje autora, tako da neinformisan građanin, prezauzet opstankom i strahovima, ne može da uoči podvalu. Naravno, ovakvi surogat- autori veoma brzo postaju politički glasnogovornici.

Treba nam naša kultura zbog nas samih, a ne da bismo nekoga nadigrali ili nekome nametnuli svoj model. Naša kultura je ogledalo nas samih, naših dostignuća i promašaja. Kultura je najbolja odbrana od satanizacije koju stalno sprovode protiv nas, sa manje ili više intenziteta. 

Izgladnjivanje. Ako ne proizvodiš kulturu u skladu sa normativima, prvo će te poseći verifikatori - kritičari, a ako njih preživiš, iseći će te tržište. Kultura na tržištu? Pa, i autor mora da jede, oblači se, ima krov nad glavom. Ako ne može da proda svoj proizvod (delo je postalo proizvod), on nema način da ostane u životu. Ukoliko počne da se bavi drugim poslom, njegovo delo u kulturi nema više potreban kvalitet, jer rezultat traži potpunu posvećenost.

Treba nam naša kultura zbog nas samih, a ne da bismo nekoga nadigrali ili nekome nametnuli svoj model. Naša kultura je ogledalo nas samih, naših dostignuća i promašaja. Kultura je najbolja odbrana od satanizacije koju stalno sprovode protiv nas, sa manje ili više intenziteta. Naša kultura ne sme da podrazumeva zabranu drugih mišljenja i kultura. Konkurencija će nam dati meru našeg kvaliteta, podsticaj, podstrek, i opomenu. Sve su ovo poželjni korektivni alati za društvo koje hoće da opstane. Korektno takmičenje unutar našeg prostora mora postojati. Mi nikoga ne možemo nadmašiti u lošem, stoga nam ostaje da unutar našeg društva stvorimo zdrave uslove za rad i delovanje.

„Instant“ kultura je u sukobu sa našom tradicijom koja pravi mnogo problema okupatoru. Naš zadatak je da najpre rešimo pitanje kulturnog odgovora unutar našeg kulturnog kruga, a potom unutar slovenskog prostora u kome civilizacijski gravitiramo. Slovenski narodi imaju ogroman potencijal i korisno je da se udruže. Nemamo vazduha, jer nas pritiska kultura koja se gasi. Ona je dala svoj doprinos i, dok pada, izgleda da će većinu dobrog šta je učinila da pobriše. Kako se “instant“ kultura bliži svom kraju, pritisak da prestanemo da budemo ono šta jesmo, postaje neizdrživ. Nema smisla bežati. Ma koliko bežali odavde, ne možemo pobeći od sebe. Imajmo poštovanje prema kulturi, ali tražimo sebe.

Ovo je poziv da počnemo da stvaramo u svim oblastima kulture, u svim oblastima društva. Moramo biti otvoreni za sve šta može da nas oplemeni. Nema oduzimanja u kulturi, već samo dodavanje! Nemoguće je da izvadimo iz sebe deo koji smo dobili od sevdalinke, makedonskih igara, kulture ruskih doseljenika ili kulture Roma. Bez toga od nas bi ostala debela, toksična, mračna rupa koja jede i guta sve živo oko sebe! Nadam se da sam dobro nacrtao foto-robota?

I najvažnije, krenimo u susret temama koje su decenijama gurane pod tepih u Srbiji –našem identitetu, kako ga obnoviti, usaglasiti sa savremenim dobom a da ne izgubi sebe, naći način u savremenom dobu da radi u našu korist, i učiniti od njega magnet koji će zračiti i privlačiti ne samo u Srbiji, već na Balkanu i Evropi. Imamo osnovu, imamo ljude, potrebno je da razjurimo čizme i kopita koja decenijama gaze ovaj cvetnjak!

Vratimo se sebi i gradimo sebe, a to možemo samo napornim radom u kulturi. Raščistimo ruševine u kojima se nalazi naša kultura i počnimo da stvaramo. Ne dozvolimo da i nas pobeđuju radničkim pantalonama, gumom za žvakanje i jednostavnom muzikom! Ako nećeš da se osramotiš, kroz Bosnu ne pevaj, kroz Srbiju ne igraj, a kroz Makedoniju ni jedno ni drugo! Da bi imali po čemu da nas prepoznaju u svetu, radimo i stvarajmo. Potrebni su nam ljudi sinteze i stvaralaštva. Znanje se prima akcije radi, a ne gomile informacija radi. Nameštenici, koji trenutno vode skoro sve resore u Srbiji, najviše su samo kolekcija informacija, ljudi nesposobni za sintezu i takvi su glavna prepreka ka boljitku našeg društva.

Zapustili smo svoju kuću na planini koju su naši preci sagradili za nas. To je jedna od najskupljih građevina u istoriji: toliko kostiju je položeno da bismo imali gde da stojimo i toliko duša je stradalo da bismo imali po čemu da budemo prepoznati. To moramo poštovati i moramo očuvati. Tradicija nije obožavanje pepela, već očuvanje vatre, rekao je Gustav Maler. Naše misli i naše akcije i dalje zavise samo od nas samih.

Šta nam vanja učiniti: pretresimo kadrove u Ministarstvu kulture, proverimo šta rade (a ne šta pričaju) upravnici kulturnih institicija, smanjimo ovlašćenja direktora, dovedimo rodoljubive i stručne kadrove od republičkih do lokalnih institucija. I najvažnije, krenimo u susret temama koje su decenijama gurane pod tepih u Srbiji –našem identitetu, kako ga obnoviti, usaglasiti sa savremenim dobom a da ne izgubi sebe, naći način u savremenom dobu da radi u našu korist, i učiniti od njega magnet koji će zračiti i privlačiti ne samo u Srbiji, već na Balkanu i Evropi. Imamo osnovu, imamo ljude, potrebno je da razjurimo čizme i kopita koja decenijama gaze ovaj cvetnjak!

* Molim da posmatrate ovaj tekst kao poziv za početak razgovora o ovoj temi.