Зашто Србија није у стању да извуче поуке из несрећа које јој се дешавају? Сви трагови одговорности воде ка врху колонијалне управе

Уколико из несреће у Новом Саду појединачно и као друштво ништа не научимо, ако ништа не променимо, без обзира на казне - жртве су пале узалуд!

Друштво које не учи из несрећа, нестаје. Једна за другом, нижу се несреће у Србији, али наше друштво наставља по старом. Никако да извуче поуку мада плаћа ужасан данак. По инерцији, народ поуке очекује од власти, али нити тамо има људи способних за то, нити има власти која је народна и ради за државу. Већином, то нису несреће, то су убиства из нехата, а тај нехат је покривач колонијалној власти да што лакше скине и однесе у своју кућу одавде што више може. Нехат није последица, нехат је шарени омотач који скрива суштину окупације.

Нема промене за друштво којим туђин управља. Несреће нас не мењају на боље, јер то не дозвољава колонијална управа, идентична оној из Африке и Азије. Толико крви, суза и уништених живота се дешава у нашој Србији само зато да би неко пио чај у пет, имао послугу која му распрема кревет, сервира оброк егзотичних јела, придржава капут и отвара врата од кола. Гомила лукавих и промишљених паразита исисава нам живот као што је чинила са безброј племена у Африци и Азији. Вук у јагњећој кожи, у нашем случају, завукао се у тела и одела припадника нашег племена одузимајући им разум и душу. Ми не желимо да прихватимо да вршиоци власти су, у ствари, празне љуштуре испуњене свим другим, само не људскошћу, емпатијом, добрим и родољубљем.

За окупатора је битно да му нису помагали док је био жив, а после, када га убију, подстиче их да се посвете жаљењу, а не размишљању! Највећи успех окупатора је што је убедио Србе да не верују ономе ко се бори за њих.

Слушам, а не чујем; гледам, а не видим! Несхватљиво је да на улицама окупиране Србије толико пута се чују речи сагласности са лажима којима нас засипају, док дубоко у себи сви добро знају да лажи нису истина. Развијен је образац у народу да родољубивог човека, хероја, који се бори за свој народ, сви игноришу и не верују му. Када тај исти непријатељ ликвидира тог борца за народ, онда стимулише тај исти народ да се појави на сахрани хероја градећи на тај начин фрустрацију. За окупатора је битно да му нису помагали док је био жив, а после, када га убију, подстиче их да се посвете жаљењу, а не размишљању! Највећи успех окупатора је што је убедио Србе да не верују ономе ко се бори за њих.

Зло не реформише, зло се уклања. Србин, који викендом чупа и спаљује коров у башти, свестан је да не сме оставити ни семенку корова. Истовремено, без размишљања прихвата мантру да треба показати милосрђе према корову у друштву. Тако се семе зла преноси из једне у другу екипу колонијалне власти без суштинске промене. И даље се друштву исисава живот, народ нестаје, расељава се и умире непримерено, зарад интереса колонијалне управе. Милосрђе према злу је истовремено нелојалност према добру! Зло се уклања са истом преданошћу као што се уклања коров!

Сви трагови одговорности за несреће воде ка врху колонијалне управе. С обзиром да је Вучић отео за себе сва права одлучивања, време је да на себе преузима и сву одговорност!

Бруталност коју очекујемо. Заједница у Србији је уништена у свом језгру, тако да било који здрав део друштва не може да функционише. Јасно уочавамо да бруталност у одржању контроле над српским друштвом, коју можемо очекивати, биће једнака и страшнија од оних које смо гледали од Франка, Пиночеа, Маркоса. Иста бруталност, само прилагођена локацији, менталитету и савременој технологији. Сви елементи којима се храни администрација тиранина (корупција, екстраваганција, бруталност) су добро засновани. А на страни народа, добро је заснован систем атрофије.

Сви трагови одговорности за несреће воде ка врху колонијалне управе. С обзиром да је Вучић отео за себе сва права одлучивања, време је да на себе преузима и сву одговорност! Ово говорим колонијалним господарима Србије, који су ради својих потреба, уз његов пристанак, од њега направили тиранина. Да би се одржао тако болестан систем, потребне су болесне душе да попуњавају сва места у машини за млевење друштва и човека. Зато је уништена привреда како не би било радних места (читај избора) за грађане Србије: или прихваташ да будеш део система или мораш да идеш; да не сметаш на улици својим незадовољством, а и тамо у туђини треба радне снаге. Сваки здрав који прихвати да уђе у систем колонијалне управе, да би опстао, мора да се прилагођава болесној околини и постаје и сам болестан!?

Наступ Александра Вучића на РТС у вечери након несреће у Новом Саду нам указује на још један велики проблем у друштву, а то је покушај да каста, која врши власт, себе прикаже као емпатична и здрава људска бића. Сузе у оку и грч у грлу Вучића очигледно је да нису били искрени

Финална фаза краха режима – мимикрија. Наступ Александра Вучића на РТС у вечери након несреће у Новом Саду нам указује на још један велики проблем у друштву, а то је покушај да каста, која врши власт, себе прикаже као емпатична и здрава људска бића. Сузе у оку и грч у грлу Вучића очигледно је да нису били искрени. Он је покушао да одглуми осећање као што је глумио на конгресу своје партије сузе. Вучић не би требало да глуми саосећање! Саосећање не може да глуми лице које никада није искусило саосећање!

Гоничи робова се у медијима приказују као робови? Отуђена групација гонича робова покушава да се прикаже да су обични људи, односно, робови! Из поштовања према себи и према жртвама сваки такав покушај „инфилтрације“ робови морају оштро да санкционишу! Поступци гонича робова су нас уверили да, ако хоћемо да опстанемо, према злу које нас је опколило, морамо показати нула толеранције. Људски поступци према догађајима око нас су слика нашег карактера.

Манипулација чињеницама. Прецизније, то је непоштовање према жртвама, породицама и друштву. На пример, Вучић је поменуо да 60 година нисмо реновирали (надстрешницу). „Не знам како нам се то десило!“, завапио је лажно и театрално. Надстрешница, која се урушила и убила 15 или 18 људских живота, била је реконструисана, о томе постоји безброј доказа око којих нема дилеме и који се не могу сакрити! Треба бити толико дрзак и безосећајан (или је нешто друго у питању), па у тренутку, када преко шест милиона држављана гледа занемело од призора и стрепње где још може да се овакав ужас понови, манипулисати чињеницама и покварено размишљати како овом манипулацијом преварити све оне којима је основни извор информација РТС и Пинк. Због прекомерног лагања пројекта СНС и А. Вучића, српско друштво је изградило аутоматску реакцију ругања на лажи и манипулације.

Сви подаци о корупцији српских „политичара“ се сливају у досије у страној служби и тако повећавају алат за уцену. Што је више материјала за уцену у фасциклама странаца, то је маневарски простор српског политичара мањи. На крају, српски политичар ће странцима морати да даје преплаћене послове, без трунке личне провизије.

Политика је отела од струке контролу над грађевинарством. Сада одговорност политика тражи у струци уместо у својим редовима?! То је цена коју ће струка, ако настави да ћути, наставити да плаћа. Време је да се из грађевинарства истера политика и да се створе услови да се струка опорави.

Концепт „савршеног злочина“ плаћају недужни. Режим је схватио да је најбоље да послове из буџета поверава странцима, јер тако домаће службе губе приступ доказима корупције. Наивно, у пожуди за богатством, српски политичари превиђају да стране државе, Турска и Кина, имају тајне службе које раде за интерес своје државе, а не странаца. Сви подаци о корупцији српских „политичара“ се сливају у досије у страној служби и тако повећавају алат за уцену. Што је више материјала за уцену у фасциклама странаца, то је маневарски простор српског политичара мањи. На крају, српски политичар ће странцима морати да даје преплаћене послове, без трунке личне провизије. Уцењен човек пристаје на све ако то не плаћа из свог иметка.

Режим је изгубио још једну дозволу од народа. Режим је, поигравањем са приступом јавности ЦЕОП-у, највероватнијим привременим повлачењем дозволе и пројекта жел. станице у Новом Саду, укинуо дозволу од народа да се било која ствар у држави обавља електронски. Како после свега веровати да су електронска документа, постављена на ЦЕОП-у, поуздана? Како да знамо да нису измењена у складу са политичким потребама и након тога поново подигнута на систем? Невини људи плаћају стварну цену „тотал политик“ СНС пројекта специјалног рата против Србије!

Ако закаже било који део механизма, ако дође до преоптерећења или фаворизовања било ког дела, грађевинарство се самоурушава. Долази до колапса система, баш као што је дошло до колапса надстрешнице на јавном објекту у Новом Саду

Држава даје модел друштву. Ко треба да подиже степен квалитета изградње? Приватни сектор? Зашто би то чинио када су скоро сви учесници у производњи објеката део политичког система!? Они не осећају проблеме тржишта. Они се нити такмиче на тржишту нити страхују од тржишта. Њихови профити остају само њихови, а њихове грешке плаћа цело друштво новим послом из пореског новца. Значи, на приватни сектор у овом процесу не можемо рачунати. Држава је та која треба да поставља нове стандарде у грађевинарству. У уређеним земљама објекти, који се плаћају из државне касе, подижу лествицу квалитета: у смањењу потрошње енергије, квалитету простора, квалитету архитектуре, општем здрављу, односу квалитета и цене изградње, рационалности итд. Тако раде оне државе које имају меку моћ! То су оне државе које наше политичаре засењују толико да тамо купују својој деци станове, куће, јахте. Каква иронија! Политичари у Србији праве урбанистички хаос да би дошли до новца којим купују себи некретнине у државама у којима влада урбанистички ред!

Грађевинарство је слика стања у друштву. Грађевинарство је систем који најбоље показује стање неког друштва и економије, јер укључује много различитих професија и много области у којима управо делује држава. Ако закаже било који део механизма, ако дође до преоптерећења или фаворизовања било ког дела, грађевинарство се самоурушава. Долази до колапса система, баш као што је дошло до колапса надстрешнице на јавном објекту у Новом Саду. Што је друштво уређеније, то је мање несрећа у грађевинарству.

Време је да престанемо да шминкамо леш, већ да променимо систем. Постојећим системом, који нас истребљује, расељава и убија, управља се из виле колонијалног управника. Она се налази у тврђави коју чува режим СНС-СПС-СРС-итд. Предстража тој тврђави је лажна опозиција. Забуну у народу праве плаћеници који одржавају илузију правног поретка, илузију да је све у реду у нашем друштву. Патроле, које нам не дозвољавају да устанемо против колонијалног управника, чине полиција и БИА. То је тим са друге стране војишта. Ми према њима морамо имати адекватан однос, а не ненормалан!

Део по део, колонијални савез је преузео потпуну контролу над нашом привредом, друштвом, црквом, образовањем, здравством, итд. Ми не контролишемо медије, чак не контролишемо ни гласине које се шире преко кафана и друштвених мрежа

Народна страна мора бити кристално јасна. На нашој страни војишта, ратној позадини и у нашем рову, заједно са честитим и родољубима, налазе се: гоничи робова (они босоноги са поцепаним цилиндром), доушници, сецикесе, ратни профитери, битанге и преваранти. Таквим, ни једна генерација наших предака, није дозвољавала да стоје раме уз раме са честитим родољубима који дају све најдраже шта имају да Србија остане суверена држава слободних људи. Ми дозвољавамо да лоши и непоуздани буду међу нама. Зато трпимо толике жртве, зато губимо битке! Хитно морамо променити начин размишљања!

Где је излаз?

Србија је колонија. Део по део, колонијални савез је преузео потпуну контролу над нашом привредом, друштвом, црквом, образовањем, здравством, итд. Ми не контролишемо медије, чак не контролишемо ни гласине које се шире преко кафана и друштвених мрежа. У колонији се ствари мењају када то колонијална управа хоће и како она хоће.

Потребно је да се у срцу, а не само у разуму, определимо где хоћемо да будемо: на страни зла или на страни добра. Ако изаберемо добро, неће нам требати вођа кога очајнички тражимо

Политички канали промена не постоје. Остаће срамота и проклетство оних који су, за мало пара и славе, прихватили да глуме у том замајавању народа. Други нам неће променити наше животе на боље. То смо научили из свих „вођа“ који су долазили да нас лажу и навлаче, обећавајући нам да ће се борити за наше животе. Дно које живимо је најбоља слика њихове искрености. Снага које више немамо је последица њиховог намерног изневеравања наших нада. Човек се више умори када буде изневерен него када тешко ради.

Треба нам свестан и пробуђен човек. Да бисмо дошли до њега, човек који гледа и види, и слуша и чује! Потребно је да се у срцу, а не само у разуму, определимо где хоћемо да будемо: на страни зла или на страни добра. Ако изаберемо добро, неће нам требати вођа кога очајнички тражимо. Уместо личног интереса и новца, водиће нас и повезивати добре вредности. Ако изаберемо добро, сигуран сам да ћемо се сви, без позива, када дође тренутак одлуке, наћи на истом месту, у исто време са истим циљем!

„Бољи дани неће кренути према теби. Ти мораш поћи према њима!“ (Руми)