.jpg)
| Kulturna politika | |||
Dezavuisanje |
 |
 |
 |
| sreda, 13. avgust 2008. | |
|
Reč dezavuisanje potiče od francuske reči desavuer. Doslovno značenje ovog pojma je poricanje, odricanje, osporavanje, opozivanje, itd. U našoj sredini ova reč u kolokvijalnom govoru dobija nove konotacije koje proističu iz načina na koji se odvija poricanje, odnosno dezavuisanje. Dezavuisanje, o kojem je reč, ima za cilj da iz javnog, pre svega, medijskog, ali i političkog prostora izbaci razliku, da oslabi vrednost ideje kroz dekonstrukciju ugleda njenog nosioca, uspostavi uniformnost i na kraju monopol nad celim simboličkim političkim prostorom. Na individualno-psihološkom nivou ono treba da oslabi samopuzdanje ličnosti koja reprezentuje ideju u javnom prostoru i da je duhovno oslabi ili slomi. Ličnost je u ovom kontekstu u funkciji političkih interesa, ono što joj se dešava politički je uslovljeno, njoj se oduzima subjektivnost i ona se redukuje na objekat koji treba redefinisati upotrebom različitih strategija ili taktika. Ličnost-meta treba da bude egzemplar drugima i da predupredi i spreči nastavljanje obrasca suprostavljanja moći. Ličnost koja se stavlja u funkciju političkih interesa, biva specifično imenovana, označena, stigmatizovana i pozicionira se u poredak „problematične društvene stvarnosti“ koji stoji kao negacija naspram poretka ’’normalnog’’ kojeg svojim idejama, simbolima i mentalnim konceptima nastanjuju, u datom momentu i konstelaciji kulturnih-političkih-ekonomskih-ideoloških odnosa, društveno prihvatljivi individuumi, grupe, organizacije ili pokreti. Mete koje su objekat ’’napada’’ različitih simboličkih procesa ( imenovanja, vrednovanja, označavanja, itd), su, dakle, političke ideje, njihovi zastupnici i grupe kojima su te ideje privlačne i prihvatljive. Simultana negativna atribucija ideja, ličnosti i društvenih grupa interaktivno je povezana sa binarnim vrednosnim podelama. Opozivanje, poricanje, diskvalifikovanje i poništavanje političkih razlika se, u našem kontekstu, odvija kroz dovođenje u vezu skupa političkih razlika sa skupom vrednosti, pozitivnih i negativnih, pri čemu se onima koje poričemo imputiraju uglavnom ekstremno negativne vrednosti. Da postoji veza između političkih razlika, skupa interesa, skupa ideja i na kraju skupa vrednosti, to nije nikakva novost. Vrednosti i ideje su različite, a političkim strankama, njihovim liderima, i članovima preostaje da razgrabe ono što smatraju da je najbolje. Jedino što je dobro u celom fenomenu jeste reafirmacija priče o vrednostima, njihova neprestana artikulacija u medijskom prostoru, i uspostavljanje distinkcije između istih. Samo potenciranje vrednosti binarnim modelima stalno podseća građane društva da razlike ipak postoje i da među različitim vrednostima, idejama, simbolima treba da prave izbor. Pozitivni aspekt sastoji se u činjenici da se društvo na taj način izvlači iz opsesivne potrebe za uniformnošću, iz uvek prisutne želje da izjednači lepo i ružno, pametno i glupo, dobro i loše, i iz neodgovornosti koja proističe iz situacije u kojoj oni sami ne prave izbor nego to neko drugi čini umesto njih. Kad je reč o aksiološkoj autopercepciji i heteropercepciji, odnos između političkih stranaka u Srbiji nalikuje na odnos između zavađenih etničkih grupa ili plemena. Istraživanja koja su kod nas rađena tokom '90-tih godina pokazala su da svaka etnička grupa o sebi misli sve najlepše, odnosno sebi pripisuje najbolje vrednosti, dok etničkoj grupi sa kojom je u odnosu latentnog sukoba sve najgore. I tako su i Srbi i Albanci tokom '90-tih godina sebe videli kao gostoljubive, dobre, pametne, snalažljive, sposobne, a ove druge kao glupe, pokvarene, negostoljubive, podle itd... Na našoj političkoj sceni dve glavne, najbrojnije i realno najvažnije političke stranke u postpetooktobarskom periodu su Demokratska stranka i Srpska radikalna stranka. Već je dosta naučnih radova, kolumna, i tekstova posvećeno analizi ideološkog profila ovih stranaka, analizi svih njihovih političkih poteza, analizi njihovih lidera,članova i birača, dosta je napisano o istoriji njihovog nastanka, o njihovoj genezi i promenama koje su se odvijale unutar njih. Takođe je već dosta tekstova napisano o njihovom odnosu sa vrednosnim sistemom koji je u Srbiji vladao tokom 90- tih ili koji se pojavio u delimično promenjenom obliku u postpetooktobarskom periodu. Iako se sa nizom tvrdnji i tumačenja naše političke scene, pa i tumačenja naših političkih stranaka ne slažem, ovde se neću baviti tim. Tema ovog teksta je sam fenomen dezavuisanja kao sredstva stranačke političke borbe posredstvom kojeg se ostvaruju određeni politički ciljevi i interesi, manipuliše javnost, snižava kulturni nivo nacije ( ili reprodukuje već postojeći), onemogućuje racionalna politička komunikacija, inhibira razvoj demokratske političke kulture, i psihološki slamaju ličnosti. Enormna prisutnost fenomena dezavuisanja govori nam o tome da projekti iza kojih su stajale državne ustanove, ili nevladin sektor, nisu uspeli da razviju toleranciju prema razlikama, nosiocima razlika. Bilo je mnogo projekata i mnogo novca je uloženo u njih, ali drugi se jednako ne podnosi kao nekada. Posebna je priča zašto ovi mnogobrojni projekti nisu u potpunosti uspeli, ali nezavisno od toga, to je još samo jedan dokaz da projekti i novac koji se za njih dobija nisu dovoljan uslov za postizanje ovog cilja. Kursevi, obuka i treninzi nisu dovoljni da bi se tolerancija naučila. Odakle nekome uopšte ta ideja? Tolerancija se ne uči na kursevima; ona može nastati samo ako za nju postoje institucionalne, socijalnopsihološke, strukturalne pretpostavke. Izostanak socijalne stabilnosti, odnosno stabilne socijalne strukture, stabilnosti na nivou opšteg socijalnopsihološkog stanja, zatim izostajanje institucionalnih mehanizama koji regulišu političke odnose, postojanje oligarhijskih struja u političkim strankama, nužno će proizvesti na svim nivoima netoleranciju. Netolerancija može da postoji u svom najintenzivnijem stepenu na vrhu ( kako unutar stranaka, tako i između stranaka) i ona se zatim spušta ka nižim hijerarhijskim stepenima, ili postoji na nižim i srednjim nivoima društvene hijerahije i da se zbog akumulacije mnogih nerešenih sukoba i konflikata sa nižeg i srednjeg nivoa diže ka vrhu političke ili državne hijerarhije. Dakle, danas je prag tolerancije nizak, no kako je bilo nekada? To nekada se, naravno, odnosi na nesrećne '90-te godine. Nekada su ljudi sedeli ispred svojih televizora, danima gledali političke emisije, svako od njih je u nekome od političkih lidera video apsolutnog nosioca istine i sa njim se u potpunosti identifikovao, i svi su, kao papagaji, ponavljali ono što je ovaj u emisiji rekao. Malo je bilo onih koji su mislili svojom glavom, a ne glavom Vuka, Miloševića, Šešelja, i ostalih. Po završetku emisija ljudi su se svađali, uporno i tvrdoglavo insistirali na tezama svojih omiljenih političkih lidera. Konfrontacija među ljudima reflektovala je konfrontaciju učesnika emisije. Setimo se da onaj ko nije odobravao politiku SPS od svojih je sagovornika često bio optuživan da je ni manje ni više nego izdajnik, ili da mu je neko isprao mozak itd, itd. Deset godina posle, sukobi i nepodnošenje različitog mišljenja i dalje postoje, ali su se mnoge stvari promenile. Uspostavljena je korporativna kultura sa svojom logikom interesa i profita, stvorena je mreža nove moći, ali i novih tipova otpora ovoj moći-odnosno novi tipovi nemoći, etabliran je skup ideja koje se lako mogu dovesti u vezu sa ideologijom globalizma, na alternativnom obrazovnim kursevima ubrzano je stvoren kadar za državnu upravu, i dalje je vertikalna pokretljivost povezana sa političkim strankama, ekonomija je rasprodata, stanovništvo zaduženo kreditima, emigriranje skoro istog intenziteta. Naravno, sa druge strane, napravljeno je niz veoma značajnih spoljnopolitičkih poteza i unutrašnjih promena koje su bile neizbežne. Upravljanje i koordiniranje ovim promenama nije bio i nije ni sada lak posao, te uzimajući u obzir determinizam konteksta, svaku postpetooktobarsku vladu treba razumeti i odati joj priznanje za ono dobro što je bilo urađeno. Kad je reč o unutrašnjim političkim odnosima, antagonizam između stranka se, sa jedne strane, može razumeti. U prirodi političkih stranaka je da se bore za vlast. Za njih se vezuje čitav skup ekonomskih, političkih, grupnih i ličnih interesa. Izborne kampanje mogu biti manje ili više ’’prljave’’. Sa druge strane, čak i kad uzmemo u obzir sve ove činjenice, odnosno činjenicu da se političke stranke iznad svega bore za vlast, činjenicu da postoji skup snažnih interesa koji se vezuje za neku od političkih stranaka, činjenicu da njihov profil, struktura i izgledi za pobedu odnosno poraz zavise od transnacionalnih instanci, odnosno od stranog kapitala i transnacionalnih formalnih i neformalnih centara moći, i pored svega toga antagonizam između političkih stranaka je iznad normalnog stepena intenziteta. Političke stranke bi trebale da se građanstvu, kontinuirano, ali pre svega tokom izborne kampanje, predstave svojim programima koji se odnose na čitavo društvo, od obrazovanja pa do spoljne politike. No, predstavljanje stranačkih programa, bez obzira o kojoj se političkoj stranci radi, kod nas je lepršavo, svedeno na najmanju moguću meru. Sukobi između stranaka odvijaju se na drugom nivou. Na nivou opštih manipulativnih mesta, uzajamnih stigmatizacija, na nivou optužbi za izdaju, sa jedne strane, ili kleronacionalizam i zatucanost, sa druge strane. Ove optužbe su na prvom nivou usmerene ka političkim liderima i njihovim idejama, ali na ostalim nivoima oni se usmeravaju ka čitavom građanstvu, odnosno njegovim segmentima. No, uzajamne stigmatizacije ne traju samo tokom izbornih kampanja, one su neprestano prisutne, i neprestano cirkulišu medijskim prostorom, a onda se iz medijskog prostora (iza kojeg stoji naravno kapital) premeštaju u ustanove i u svakodnevni život. Svakako, da postoje ključni akteri propagandne mašinerije koji su konstantno zaduženi za podizanje tenzije, napetosti, za konstantno delegitimisanje političkog protivnika. Problem sa ovim načinom političke borbe i političkog predstavljanja kroz mišljenje o ''drugom'' koji se nužno vidi kao neprijatelj, onemogućuje da politika bude ono što bi trebala biti. Svrha političke vladavine jeste organizovano upravljanje ljudima u jednoj zajednici odnosno društvu. Svako društvo je heterogeno i sastavljeno od različitih grupa. Država je geografski, pravni, kulturni prostor koji pripada svim građanima koji žive u okviru njene teritorije. Normalno je da unutar države postoje različite grupe nastale kao rezultat heterogenizacije koju proizvodi socijalna struktura. Prirodno je da se među ovim grupama pojavljuju ’’sukobi’’, ali država, odnosno politička vlast mora tim sukobima upravljati i kanalisati njihovu energiju. Ukoliko to ne može da čini, ili ukoliko su sukobi prenaglašeni, onda je to dobar indikator da su strategije upravljanja društvom, pa i sukobima, pogrešne, ili je sukob toliko snažan da je njegov intenzitet, uprkos svim strategijama, nemoguće redukovati – što kod nas nije slučaj. ’’U našem slučaju’’ ne postoje te duboke podele koje je nemoguće premostiti, niti ’’sile’’ koje ometaju napredak. Priča o objektivnoj uslovljenosti sukoba između proevropskih i antievropskih snaga, i o postojanju nepremostivih podela i tajanstvenih nazadnjačkih sila medijska je konstrukcija čiji odraz ne nalazimo u stvarnosti. Možda sve priče uglavnom sakrivaju glavni sukob, a to je sukob interesa. Moguće je da je svrha ovih priča udaljavanje građana Srbije od centra i njihovo usmeravanje ka ekstremima čije postojanje ustvari onemogućuje ekonomsku ili političku stabilizaciju Srbije. Kad se društvo odozgo radikalizuje i podeli na dva ekstremistička tabora onda je tim društvom nemoguće upravljati, a kamoli usmeravati ka eventualnom napretku. Sa druge strane, tako radikalizovano društvo se nalazi u svakoj vrsti konfuzije, od institucionalne, pa do socijalno-psihološke. Fenomen dezavuisanja i uzajamnog stigmatizovanja opstruktivno deluje na politički život u Srbiji, on skoro sve ’’učesnike’’ i ’’posmatrače’’ šokira svojom trivijalnošću i destruktivnošću. Dezavuisanje definiše poredak, ali je i uslovljeno uspostavljenim poretkom, stvara kulturnu, simboličku i vrednosnu mapu, ali je i uslovljeno već stvorenom mapom. Dakle tokom '90-tih onaj ko nije bio sa nama – bio je izdajnik. No, u postpetooktobarskom periodu onaj ko nije bio sa nama, on je bio mnogo toga, ali po mišljenju nekih, on je, pre svega, bio životinja. Ako nekoga nazovemo izdajnikom naravno da ga vređamo, pa čak i dovodimo u pitanje njegovu ličnu bezbednosti, no, on je u našoj percepciji i dalje viđen kao čovek, ali onaj koji je ’’protiv nas’’. No, ovih godina ko nije sa nama ne može biti protiv nas, niti je naš protivnik, jer je sveden na podljudsku vrstu. On je sa aspekta evolutivnog razvoja u odnosu na nas inferioran, u tom smislu nije percepiran kao politički protivnik. Interesantno je da mnogi intelektualci ovaj fenomen dezavuisanja ne smatraju bitnim. Da li fenomen dezavuisanja političkih neistomišljenika ima svoj koren u kulturi Srbije? Naša politička kultura u vreme monopartijskog sistema je de facto bila autoritarna. Razlike su bile potisnute, neistomišljenici skoro da nisu ni postojali, jedna ista ideologija je bila sistemski inkorporirana u sve ustanove i u kolektivnu psihologiju. Pluralizam političkih ideja nije ni postojao, pa nije ni bilo potrebe za dijalogom. Uniformnost se manifestovala svugde, od Univerziteta pa do stila odevanja. Uniformnost je, naravno, bila inherentna i intelektualnoj zajednici, koja je zastupala jednu istu ideologiju, i verovala u njenu apsolutnu ispravnost i istinitost. Što je intelektualac bio bliži centru političke moći, njegov um bio je rigidniji i zatvoreniji. Ova rigidnost i zatvorenost, nespremnost da se čuje drugačije mišljenje i na ljudskom planu podnese ličnost (odnosno pozitivno vrednuje) koja misli drugačije, i danas se opaža kao ključna karakteristika nekih. Inače, posebno plodan socijalan prostor za uniformnost, identifikaciju individualne sa socijalnom svešću, oduvek je bila provincija ili malograđanska sredina. Nezavisno od tipa političkog sistema ili oblika političkog uređenja malograđanska sredina ne podnosi razlike, neistomišljenike i štrčanje. Življenje u malim sredinama samo potvrđuje celo Dirkemovo učenje o socijalnoj svesti. Poredak malograđanskih sredina se teško menja, ustaljena shvatanja, predrasude, pravila i norme se reprodukuju zahvaljujući mehanizmima socijalne svesti koji svaku individuu neumoljivo teraju da bude ista kao svi. Štrčanje se sankcioniše strategijama ismejavanja, ogovaranja, ignorisanja, itd, itd. Bez obzira kakav poredak normi, shvatanja i pravila postoji unutar malograđanskih sredina, konzervativan ili onaj koji podstiče razularenost, on je u svakom slučaju represivan u odnosu na individuu. Bez obzira da li je reč o socijalizmu ili neoliberalnom kapitalizmu, monopartijskom ili višepartijskom sistemu, malograđanin ne podnosi onog koji se razlikuje od njega. Nije li onda fenomen ovog postpetooktobarskog dezavuisanja dokazao da svi akteri dezavuisanja predstavljaju u suštini malograđane koji se protive novom vremenu, novom sistemu i demokratskoj političkoj kulturi. I, zaista, malograđanin ne napada svoju metu racionalnim argumentima, on ga napada širenjem laži, spletkarenjem, tračanjem, itd. On svojoj meti nanosi štetu obarajući njegov ugled (profesionalni, lični) u zajednici, tako što plete mrežu spletki o kojima ovaj ne zna ništa. Cilj svih dezinformacija, spletki jeste uklanjanje razlike, poništavanje Drugog, ukidanje mogućnosti preispitivanja sopstvenog pogleda na svet i sopstvenih vrednosnih orijentacija. Prema tome, jedan od uzroka uzajamnih stigmatizovanja i dezavuisanja je, ustvari, snažan malograđanski duh koji hoće da ostane nepromenjen po svaku cenu. Ovaj malograđanski duh nužno je narcisoidan, utkan u pojedinačne strukture ličnosti, on ih navodi na uverenje da su jedino njihova shvatanja nepogrešiva i ispravna. Ovo uverenje se lako održava i reprodukuje zahvaljujući mehanizmima društvene (političke, ideološke, kulturne) kontrole posredstvom kojih se uklanja razlika. Kad malograđanin vidi kako se na konkretnim primerima ekspresno uklanja ( diskvalifikuje) razlika, on shvata da iza sebe ima neku vrstu nevidljive moći koja mu garantuje predominaciju nad onima koji ga dovode u pitanje. Malograđanin počinje da veruje da će tako biti uvek. On postaje sve narcisoidniji, samouvereniji, a njegov stil komunikacije i ponašanja sve agresivniji i bahatiji. Unutrašnji raspad malograđanskog poretka (transformacija pravila, normi, shvatanja) malograđanina na kraju dovede u skoro bezizlaznu poziciju. On može, u trenucima raspadanja svog okruženja, da shvati da su sva njegova uverenja bila pogrešna, da nikada nije ni bio moćan. No, ovaj fenomen dezavuisanja podseća na još nešto. U socijalnoj i kulturnoj antropologiji nasilje se deli na jednodušno (svi protiv jednog) i recipročno (svako protiv svakoga). Jednodušno nasilje je svojstveno strukturiranim društvima, a recipročno društvima u kojima se struktura i poredak raspadaju. Kod nas ima i jednog i drugog. No, kad je reč o jednodušnom nasilju njega je moguće analizirati kroz analizu rituala žrtvovanja. Rituali žrtvovanja u primitivnim plemenima imaju mnoge funkcije. Jedna od njih je oslobađanje plemena od nagomilane, odnosno akumulirane kolektivne agresivnosti. No, ono što je interesantno je činjenica da ne može bilo ko da bude žrtva. Žrtva ima obično neka sveta svojstva, ona je i sama iznad profanog, i upravo se zbog svojih svetih svojstava žrtvuje. Pleme često žrtvuje ono najbolje što poseduje. Odnos plemenske zajednice prema svetom nikad nije samo odnos divljenja i poštovanja. Sveto je iznad nas, iznad profanog, banalnog i besmislenog, i zbog toga mu se divimo i njemu se podređujemo, no zbog toga ga i mrzimo. U odnosu prema svetom postoji taj jedan ostatak koji je ispunjen mržnjom, zavišću i agresivnošću. Te mržnje, ali i sopstvene nagomilane agresivnosti, pleme se oslobađa upravo kroz ritual žrtvovanja. U našem svakodnevnom dnevnopolitičkom životu, zapažamo, kako se, sad više ne pleme, nego propagandna mašinerija sastavljena od medija, reklamnih agencija, novinara, umetnika, i ostalih obrušava na nekoga. On biva gađan sa svih strana, dovodi se u pitanje njegov privatni život, njegov profesionalni kredibilitet, njegova seksualnost, proglašava se nazadnjakom, izdajnikom, mračnom silom, debilom, identifikuje se sa nekom od životinja, itd. Ova bolesna igra je otišla daleko, i njen cilj je naravno veoma jasan. Njen cilj je politička delegitimacija ideje koju dezavuisana i malograđanskim duhom napadnuta ličnost zastupa. Ako su političke ideje destruktivne i patološke one zaista i zaslužuju da budu marginalizovane i obezvređene – zajedno sa onima koji ih zastupaju. No, da li je ukazivanje na posledice neoliberalnog koncepta, borba za socijalnu pravdu, ukazivanje na postojanje specifičnih varijeteta ekstremizma koji se kriju iza raznih ’’maski’’, destruktivno? Naprotiv. U čemu je onda problem? Problem je, između ostalog, u tome što neoliberali ne vole reči kao što su: identitet, država, socijalna pravda. Ove reči u njima proizvode snažan nemir, strah, i po principu automatizma zabrinutost za svoje interese koji su u protekom periodu bili realizovani odbranom i zastupanjem sasvim drugih ideja – onih koje spadaju u neoliberalnu ideologiju. Svako ko pomene državne interese, ko ima drugačije viđenje globalne političke i ekonomske konstelacije od preovladavajućeg, svako kome je stalo do socijalne stabilnosti i državnog suvereniteta biva dezavuisan od strane neoliberalne desnice. U evropskim demokratskim državama ove teme nisu zabranjene niti se smatraju temama koje imaju veze sa zaostalošću ili patrijarhalizmom. Kod nas dovođenje u pitanje vladajućih ideja automatski biva proglašeno nazadnjaštvom, dakle, biva negativno vrednosno konotirano, a eventualni kritički odnos prema stvarnosti se poništava ’’napadom’’ na kritičkog intelektualca. Ovaj ’’napad’’ kritičkog intelektualca treba da asimiluje ostalima koji uopšte ne misle, ili ne govore ono što misle. Uvođenje pojma socijalne pravde i koncepta socijalno odgovorne države smatram jednom od najznačajnijih promena na idejnom planu koja se desila u Srbiji. Ako je pojam socijalne pravde jedan od ključnih pojmova u novoj konstelaciji odnosa, to znači da se dešava makar minimalna promena u kontekstu poimanja države i njenih građana. Ti građani se više neće posmatrati kao inferiorna, gubitnička vrsta koja nema dovoljno visok stepen inteligencije da bi učestvovala u privređivanju. Država ne bi trebala biti objekat relativizacije i desuverenizacije. A sama desuverenizacija bi se odvijala samo u onom stepenu koji zahteva uključivanje u Evropsku uniju. Posmatrano iz tog ugla, oni koji se zalažu za socijalnu pravdu, za jasno definisanje državnih interesa sada ustvari predstavljaju naprednjačku, a ne nazadnjačku silu. Prema tomek, nije jasno zašto neki od aktera naše političke scene nazadnjaštvom smatraju ono što sad postaje ustvari dominantni politički diskurs. Njihovo dezavuisanje određenih ličnosti je pucanj u prazno. Oni i dalje dezavuišu ličnosti čija je intelektualna aktivnost uspela da probije zid sačinjen od neoliberalnih ideja i aktivizma baziranog na tim idejama, i konačno razbije indiferentnost delova naše elite prema socijalnom nezadovoljstvu, siromaštvu i beznađu u kojem su se našli mnogobrojni građani (obrazovani, pismeni, urbani kao i oni koji to nisu) ove zemlje. No, upravo tada se na političku pozornicu Srbije vraća tema o kleronacionalizmu, suočavanju sa prošlošću, suočavanju sa zlom itd. Funkcije ove rapidne reaktuelizacije svima nama dobro poznatih tema o prošlosti su blokiranje političkog života u Srbiji, fiksacija na prošlost, odustajanje od napretka, pojačavanje pritiska kako bi se ponovo zakočilo racionalno i efikasno upravljanje državom i reformama. I ponovo kreće radikalizacija. I ponovo kreće dezavuisanje. I opet svi koji nisu sa nama postaju kleronacionalisti, ili životinje. I ponovo kreće priča o tajanstvenim mračnim silama koje inhibiraju napredak. Sad to više nisu gubitnici tranzicije koji se plaše promena ili su nedovoljno pismeni i obrazovani da bi bili njihov deo. Sad su to ponovo sile mraka oličene u nacionalizmu i to u njegovom hipertrofiranom obliku. Umesto ovih priča o tajanstvenim silama, i umesto uličnih ’’nastupa’’ jednako smešnih društvenih grupa, umesto lepršavog prozivanja ljudi da su ekstremisti, umesto taktičkog pozicioniranja ’’normalnih’’ u poredak ’’društveno problematičnih’’, bilo bi dobro da država precizira razliku između ’’normalnih’’ i ’’nenormalnih’’, odnosno zakonski tačno odredi koje grupe se mogu smatrati ekstremističkim i ko su glavni proponenti političkog ekstremizma u Srbiji? Oni se, naravno, mogu sakrivati iza maske patriotizma. No, to što je patriotizam zloupotrebljen od strane izvesnog broja pojedinaca, ne znači da treba dozvoliti izjednačavanje patriotizma sa ekstremizmom, kako bi se na taj način ustvari delegitimisao sam pojam patriotizma. Iza ovakve vrste delegitimacije pojma patriotizma nalaze se ustvari globalisti. Odnos globalizma i fašizma prema patriotizmu je isti, i jedan i drugi snažno delegitimišu sam patriotizam (i to patriotizam kako je shvaćen u svim državama na početku 21. veka). Ni jednima ni drugima ne odgovara patriotizam, globalistima zbog jednih, a ovim drugim zbog drugih razloga. Patriotizam se ne može braniti ako se krene s pozicije fašizma, nacizma ili nečeg sličnog. Srbi su bili žrtve fašizma tokom Drugog svetskog rata, te niko ne treba očekuje razvoj afilijacije srpskog naroda prema ovoj ideologiji. Sa druge strane, to što je neko monopolisao temu o Evropi ne znači da mu taj monopol daje za pravo da svoje neistomišljenike poredi sa animalnim bićima i tako uspostavlja tip ekstremizma koji se prepoznaje u dehumanizaciji protivnika. Postupajući prema svojim neistomišljenicima na takav način on ustvari delegitimiše samo ideju evropejstva. Iza ove vrste ekstremizma krije se antievropejstvo. Ako nas u Evropsku uniju vode oni koji hodaju unaokolo smišljajući kako da diskvalifikuju neistomišljenika, ili sa kojom životinjom da ga uporede, onda nije ni čudo što je naš put u Evropu tako težak i trnovit. I dok se, sa jedne strane, upravo ovakvi ljudi dovode u fokus medijske pažnje stvarajući neprestane tenzije i napetosti, sakrivajući se iza raznih opštih mesta, sa druge strane, marginalizuju se oni koji zaista jesu stručnjaci za pitanje Evropske unije, spoljne politike, državne bezbednosti, ekonomije, kulture itd. Ova marginalizacija nije slučajnost. Ona treba da omogući da i dalje medijski prostor okupiraju oni koji nemaju dovoljno znanja (osim nekoliko izuzetaka nezavisno od nihovog političkog opredeljenja – čija se stručnost i znanje ne mogu dovesti u pitanje), i koji svojim tumačenjima političkog života u Srbiji ne doprinose rešavanju problema nego, naprotiv, njihovom reprodukovaju i multipliciranju. Oni stvaraju zbrku i haos, radikalizuju političke stavove i opredeljenja javnog mnjenja, i svojim aktivizmom inhibiraju demokratizaciju Srbije. Njihovo viđenje Srbije kao zemlje raspolućene na dva dela projekcija je njihove sopstvene ličnosti. Oni vlastiti ekstremizam projektuju na Srbiju pravdajući se njom ( ili ’’jednim njenim delom’’) i pozivajući se na nju. Ekstremizam koji se ispoljava u enormno prisutnom fenomenu dezavuisanja, i politička strategija poništavanja razlika dekonstrukcijom ugleda nosioca razlike, opravdanje za svoje postojanje traži u kulturi i mentalitetu. S obzirom da svakodnevni život ljudi zaista može biti pun spletki, nije teško ubediti nekoga da je taj kolektivni duh ustvari odgovoran za javno ismevanje političara, intelektualaca, grupa itd. Pošto skoro svi jedni drugima prave spletke, zašto se to ne bi dešavalo i političarima, intelektualcima koji kreiraju i učestvuju u javnom, simboličkom i medijskom prostoru. Ako se problem posmatra iz ovog ugla, meta ’’napada’’ može da odahne, jer se njemu dešava ono što se ustvari dešava svima. Sa druge strane, i sam ’’napadač’’ ne mora imati osećaj krivice, jer on opravdanje za svoje postupanje pronalazi u kulturi i mentalitetu. No, iako svakodnevni život može biti pun spletkarenja, on ipak nije odgovoran za postojanje strategije dezavuisanja nosioca alternativnih ideja i političke razlike. Iako opozivanje, poricanje i diskvalifikovanje političkih protivnika ima delimično koren u prethodnoj socijalističkoj autoritarnoj političkoj kulturi, i mada nužno proističe iz malograđanskog duha, dezavuisanje, ovakvo kakvo se neprekidno dešava kod nas, ima pre svega politički koren. Cilj strategije dezavuisanja jeste duhovno slamanje ličnosti, redukovanje njenog samopouzdanja, uništavanje eventualnog društvenog ugleda koju ova ličnost poseduje, da bi se iz zajedničkog simboličkog prostora izbacila alternativna, ili jednostavno dugačija ideja. No, postoji još jedan veoma jasan cilj. Upotrebom ove strategije se upozoravaju svi oni koji drugačije misle, ili koji bar koliko toliko misle svojom glavom kako će proći. Napašće ih cela propagandna mašinerija u kojoj će učestvovati novinari, elektronski mediji, reklamne agencije, neke ustanove itd. Strategija počinje ukazivanjem na ’’nedemokratski karakter’’ ideja koje zastupa ta ličnost. Sledeća faza je identifikacija te ličnosti sa nekom od životinja, treća faza je verovatno neka institucionalna sankcija. Dezavuisana ličnost najčešće ne zastupa nedemokratske ideje. Ta ličnost najčešće predstavlja Drugog, razliku, i predstavlja opasnost za nosioce moći, odnosno eventualnu prepreku koja će onemogućiti realizaciju njihovih interesa. No, snaga dezavuisanja ukazuje na još jedan fenomen, na nemoć moći, odnosno njenu nesigurnost, ali i na njenu spremnost na sve kako bi poništila otpor, i odbranila jedan skup koji je sačinjen od ličnih i grupnih interesa. Suštinu i strukturu moći u jednom društvu je teško do kraja demaskirati, možda i nemoguće. Iako naši ljudi vole da se hvale kako su dobro upućeni u strukturu moći, i time stvore predstavu o sebi kao moćnim ljudima, njena stvarna lokacija je ustvari većini nepoznata. No, o njoj je moguće bar nešto saznati praćenjem koga bira za mete medijskog napada, stigmatizovanja i psihološkog iscrpljivanja. Taj koji je objekat ismevanja i dezavuisanja predstavlja neku vrstu smetnje, inhibicije, pretnje i rezistencije moći ma ko tu moć posedovao. No, sredstva koja moć instrumentalizuje u borbi protiv ’’sila’’ koje joj se suprostavljaju, odnosno njenoj volji da se nametne, govore o samoj moći. Moć bi trebala da se brani između ostalog i samim idejama (iza koje stoje pojedinci, ali i društvene grupe) koje su i dovele do njenog uspostavljanja, i u dijaloškoj komunikaciji sa suprotnim idejama odnese pobedu i potvrdi sebe, i time stvori legitimacijsku paradigmu za institucionalnu, političku i društvenu dominaciju. Naravno, s protokom vremena ideje koje su u sprezi sa uspostavljenom strukturom moći i samom moći, mogu postepeno slabiti, odnosno njihov kvalitet može opadati pod uticajem sve uočljivije diskrepancije između njih, sa jedne strane, i stvarnosti, sa druge strane. Zatim, one mogu biti, pod uticajem želje da se uz njihovu pomoć odbrani vlast, radikalizovane što dovodi do pada njihove atraktivnosti, odnosno one više nisu atraktivne ni za one koji su ih zagovarali, a ni za ostale, odnosno za javno mnjenje. Dakle, s protokom vremena mnoge ideje gube svoju privlačnost i snagu, pa i sopstvenu moć, i zbog toga moraju biti ili napuštene, ili sa druge strane, obogaćene novim idejama kompatibilnih promenjenoj konstelaciji političkih odnosa ili društvenih odnosa uopšte. Slabost ideje vodi slabosti moći. Slabost moći se, između ostalog, manifestuje i u strategijama koje moć koristi da bi slomila otpor svojoj volji. Ako su ideje slabe, moć se ne brani u dijaloškom prostoru u kojem se jednako nalaze i vladajuće ideje i one koje su im suprostavljene, ona se brani napadom na ličnost koja na idejnom planu predstavlja razliku, disonancu, rezistenciju, mogućnost preispitivanja itd. I to napadom u obliku diskreditovanja, dehumanizovanja itd. Suština ove strategije govori o slabosti moći, o nekom pomeranju u njenoj strukturi, o autoritarnim aspektima društva. Učestalost i sveprisutnost dezavuisanja koje kreće od ismevanja pa do dehumanizovanja, govori i o nepostojanju dovoljno razvijene demokratske političke kulture u kojoj respektovanje ličnosti nije bazirano na političkoj afilijaciji, i u kojoj nečiji lični kredibilitet nije ugrožen zbog političkog opredeljenja niti zavisi od tog opredeljenja. Bolesno društvo od ljudi zahteva svrstavanje ili na jednu ili na drugu stranu, i ta pozicioniranost je nezavisna varijabla od koje sve ostalo zavisi: izgledi za realizaciju ciljeva, uspon u karijeri, odnos drugih prema njemu, njegov odnos prema drugima, itd. U takvom kontekstu rad je manje bitan, talenat takođe, svojstva ličnosti su skoro potpuno nebitna. Tu je jedino bitno političko opredeljenje, članstvo u stranci i bliskost sa centrima moći ma gde oni bili. Ni jedan od konstruisanih tabora nema svoj potpun odraz u stvarnosti. Tabor izdajnika i tabor patriota, tabor evropejaca i tabor antievropejaca, tabor naprednjaka i tabor nazadnjaka, tabor ljudi i tabor onih koji su svedeni na životinje, tabor demokrata i tabor kleronacionalista. Postoje samo ekstremni pojedinci koji se kriju iza opštih mesta, i iza priča o ekstremnim taborima. Većina građana ustvari ne naginje ekstremizmu, nego centru, ma šta to danas u savremenoj Evropi ili svetu uopšte značilo, uzimajući u obzir da je cela šema o levici, centru i desnici, pod uticajem globalizacije, odavno dovedena u pitanje. Ali, ako je centar daleko od ekstrema, i ako ekstremi svojom logikom, onemogućuju ekonomsku, političku stabilizaciju, pa i evrointegracije, i uključivanje Srbije u svetske tehnološke, kulturne i političke procese, nije jasno ko (ko ili šta) Srbiju konstantno usmerava ka ekstremima? Ova poslednja radikalizacija u Srbiji nastala je kao rezultat pobede i poraza na izborima i hapšenja Radovana Karadžića. No, ona je, takođe, posledica konstantne napetosti između političkih stranaka, čiji intenzitet prelazi granice normalnog, između ostalog i zbog korišćenja nedemokratskih sredstava, strategija i taktika stranačke borbe. Dezavuisanje, diskvalifikovanje i dehumanizovanje, nezvisno od toga prema kome se usmeravaju, svakako spadaju u ta nedemokratska sredstva. |
Od istog autora
- Nova knjiga „Moć i poslušnost“ Slobodana Antonića
- Neoliberalizam, tranzicija i kriza
- O nezaposlenosti
- Nestali magnetizam ekonomske globalizacije
- Balkan - prostor ograničenih suvereniteta
- Kraj srpske tranzicije?
- Preskupi bilans neoliberalizma
- Demokratija na zalasku?!
- Globalni mediji – od ekspanzije do relativnog poraza
- Potencijalna spoljnopolitička stabilizacija
- Od bezdušnosti do saosećajnosti i nazad
- Smisao antievropskih sila u Srbiji
- Stari i novi kritičari neoliberalizma
- Globalni mediji
- Dve vizije
Ostali članci u rubrici
- Tri velika pesnika i tri slike Velikog rata – zapadni cinizam, ruska tragika i srpska epika
- Kriza holivudske priče kao simptom krize zapadne civilizacije
- Holivudska satanizacija Srba
- Bajaga kao "srpski imperijalni projekat". Pozitivna geografija i meka moć
- Kako je propao Holivud - visoka cena „političke korektnosti“ i krstaškog rata protiv filmskog „patrijarhata“
- Jezik kao plen. O rodnim zakonima, jezičkoj policiji i danima "neslovenske nepismenosti""
- Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma
- Srpska istoriografija je u slobodnom padu, ali se naziru znaci obnove
- I posle Latinke Latinka ili o "samoviktimizaciji i žrtvenom narativu srpskog naroda"
- Ko neće da živi u Hristovom svetu, živeće u Homerovom ili zašto je podela na "moderne" i "primitivne" kroz istoriju obično bila uvod u masovne zločine i dehumanizaciju
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
