Балкан - простор ограничених суверенитета

Током друге половине осамдесетих година 20. века Михаил Горбачов, последњи председник Совјетског Савеза, започео је реформе Перестројку и Гласност, чија је сврха била демократизација и либерализација совјетског друштва. У спољној политици он је повукао неколико потеза који ће условити дугoрочне промене у интернационалним односима. Потписао је Споразум о нуклеарним ракетама средњег домета 1987. год, повукао је совјетске трупе из Авганистана 1988. године, настојао да смањи хладноратовске тензије. На крају, он је напустио Брежњевљеву доктрину ограниченог суверенитета по којој се од 1968. године није дозвољавало земљама Источног блока излазак из Варшавског пакта, као ни угрожавање монопола комунистичке партије на власт у овим земљама.

Михаил Горбачов је 1990. године добио Нобелову награду за мир, а само годину дана након тога, земља чији је председник био, престала је да постоји. На рушевинама Совјетског Савеза настало је нових петнест држава: Русија, Белорусија, Украјина, Јерменија, Азербејџан,  Естонија, Литванија, Летонија,  Киргистан, Грузија, Молдавија, Таџикистан, Туркенистан, Узбекистан, Казахстан.

Напуштање Брежњевљеве доктрине ограниченог суверенитета био је један од фактора који је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века  условио талас антикомунистичких револуција у земљама Источне Европе.  У распону од само неколико година комунистички режими су падали један за другим, док су се истовремено стварале нове политичке странке које ће наредних деценија управљати друшвеним процесима у овој потскомунистичкој фази, односно, производити подршку реформама које су једни називали транзицијом, други модернизацијом, трећи европеизацијом.

Све бивше социјалистичке земље имале су исте особености проистекле из чињенице да су делиле исти политички, економски систем и исту идеологију. Али у односу на остале делове Источне Европе, Балкан је ипак посебан. Културна историја Балкана је фасцинантна, док је политичка историја тегобна.  На тлу Балкана настале су старе неолитске културе попут винчанске културе, затим класична грчка, хеленистичка, па византијска култура. Пад Византије и отоманско освајање Балкана зауставио је аутономни културни развој балканских народа. Слабљењем Отоманског царства, са једне стране, и Хабзбуршког царства, са друге стране, те променом односа међу великим силама, долази до стварања националних балканских држава. Али тек што су стекли своју државност, само неколико деценија касније, након завршетка Другог светског рата, балкански народи улазе у совјетску зону интереса, односно, поново губе суверенитет и аутономност у вођењу државних политика.

Сви балкански народи су имали велика очекивања од посткомунистичке транзиције. Они су, крајем осамдесетих година 20. века у процесе промена сопствених друштава ушли са огромним надама, али и са још већом наивношћу. Ова наивност као да је последица самог живота у друштвима која су, не само политички и идеолошки, него и вредносно и културолошки, била обликована идеологијом комунизма, то јест, једном утопијском и антрополошки оптимистичком идеолигијом која је била једна врста стакленог звона под којом је живела већина становника социјалистичких земаља. Ово стаклено звоно се полупало истог оног тренутка када је пао Берлински зид.Али, менталитет који је створен живећи под његовом заштитом детерминисао је олако давање подршке разним политикантским обећањима која ће уследити наредних година, па чак и деценија.

Цео геополитички контекст у време почетка транзиције био је другачији од садашњег. По чувеном руском економисти Кондратијевом, који је стрељан у једном од Стаљинових логора, капитализам карактеришу циклуси прогреса и рецесије, који сваких педесет година смењују један другог. Следствено његовој теорији, крајем осамдесетих година 20. века требало је да се у капиталистичком економском систему деси рецесија. Сматра се да је економска криза тих година избегнута захваљујући паду Берлинског зида и слому планске економије у земљама социјалистичког блока, и пре свега, захваљујући таласу убрзане глобализације која је уследила након тога. Током овог таласа убрзане глобализације, између западних друштава, са једне стране, и оних земаља у којима је срушен комунизам, успостављен је сложен систем односа и међуутицаја којим су посредовале разне транснационалне организације и институције, мултинационалне корпорације, најчешће сугеришући земљама у транзицији прихватање неолибералног модела реформи који се сводио на три стуба: либерализацију, дерегулацију и приватизацију.

Сврха ових реформи је била стварање либерално-демократског друштва са тржишном економијом. Све политичке странке настале у балканским земљама након пада комунизма легитимисале су своје постојање позивањем на реформе, транзицију, модернизацију. Крајем осамдесетих година 20. века, на Балкану је све прштало од вредносно набијених парола и очекивања да ће овај регион након одређеног временског периода достићи стандарде развијених европских земаља.

Пре више од две деценије, балкански народи су се кретали у оквиру претпоставки о транзицији и њеним исходима, па или су претпостављали да ће процеси реформи довести до друштвеног прогреса и заиста веровали да ће њихови животи личити на животе у на пример скандинавским земљама, или пак били скептични у односу на цео модел по којем се спроводе реформе. Данас се више не крећемо у оквиру тих претпоставки. Данас се крећемо о оквиру чињеница које саме по себи говоре о резултатима реформи које су се одвијале претходних 25 година. Другим речима, данас ми живимо ту некада најављивану будућност.

Слика Балкана у садашњости се не поклапа са оном пројектованом сликом будућности којом су разни реформатори добијали подршку, легитимисали своје учешће у политици или своју власт. Као да се слика Балкана у садашњости поклапа са оном сликом из прошлости. Балкан је остао исти какав је увек и био. Несрећан и тужан. Простор на којем је живот неизвестан. Простор корупције, незапослености, непотизма. Простор где је стање социјалне беде унапред намењено најмање половини становништва балканских држава. Балкан је простор на којем државе и даље имају ограничен суверенитет. Та садашња лимитираност суверенитета није резултат само евроинтеграционих процеса или само глобализације. Она је, такође, резултат унутрашњих слабости балканских друштава.

Споменик Билу Клинтону у центру Приштине

Изгледа да је немогућност артикулације основног интереса балканског народа, а то је интерес да конституишу правне, демократске и социјално стабилне државе, као и немогућност ефикасног организовања приведног, политичког и културног живота, заједнички именилац свих балканских друштава. Упркос разликама и антагонизмима, Балкан је у прошлости био, а и данас је, након ових транзиционих процеса, простор дељења исте или сличне ''судбине''.

Зашто балкански народи нису у стању да артикулишу свој интерес за стварањем правних, демократских и социјално стабилних држава, односно, који фактори и механизми спречавају ову артикулацију? Одговора на ово питање је, као што знамо, много. Тачно је да су судбину Балкана углавном решавале велике силе. Али, поред јасне свести о томе колико су други детерминисали нашу ''судбину'', потребно је бити свестан и сопствене одговорности и улоге у креирању друштава у којима живимо.