Бизарни перформанс у Коларчевој задужбини или - зашто је другосрбијански пиштољ увек уперен само на српску страну?

Ове године су се либералне, читај прозападне и прохашке невладине организације (НВО), и грађанске странке, иницијативе и медији, разним акцијама, саопштењима, изјавама и текстовима својски потрудили да обележе сећање на “геноцид” у Сребреници.

У сребреничком оркестру посебно се истакао позоришни редитељ, писац и новинар Златко Паковић као водитељ перформанса “Увод у представу: Сребреница. Кад ми убијени устанемо”. Перформанс је одржан у Коларчевој задужбини у продукцији Хелсиншког одбора за људска права, и уз подршку амбасада Швајцарске и Фондације за отворено друштво. Уображавајући да је некакав авангардиста еманципације и мисионар прогреса, Паковић је у обраћању под називом „Осам теза о позоришту и геноциду“ изјавио да “у представи о Сребреници жели да учини оно за шта друштво, на властиту штету, још није способно”. Реч је о “злочину геноцида, чија нерасветљена сенка, дуга двадесет четири године, помрачује ово друштво тако снажно да оно не може да се конституише све док је са себе не уклони”. Све дотле “неће бити ни јавног времена ни јавног простора за слободну имагинацију, дакле, за слободу човека у Србији”. Са тим је у вези и постојање Србије као републике: „Не признајући масовни злочин у Сребреници као геноцид, Република Србија поништава себе као републику.

Бит једне републике јесте у томе да се стави на страну жртава које не морају бити њени грађани, а против злочинаца који су њени грађани. Бит Србије као републике може се испунити ако за дан своје жалости прогласи Дан геноцида у Сребреници. Тиме се сећање на геноцид претвара у сећање на солидарност, сажаљење, братство и слободу. Признавањем геноцида једна република налази своју сврху и постаје амбијент слободе за своје грађане”. Током перформанса, Паковић је истакао да “морамо да говоримо истину, жртве то заслужују”, што је изазвало аплауз публике. Треба показати “саосећање према жртви ма које вере, нације она била”, па се може рећи да “не постоје српске, не постоје бошњачке жртве, жртве немају нацију”.

Ове узвишене поруке на апстрактном нивоу делују наизглед сасвим прихватљиво. Проблем је, међутим, што Паковић, да употребимо филозофски израз, овде истовремено врши један перформативни чин. Он ове изјаве пласира селективно, имајући за перформативни учинак, односно мету свог перформанса, само Републику Србију и српско друштво, а не и Републику/Федерацију БиХ или републике Запада-чланице НАТО пакта, и њихова друштва. Биће да Паковић протура перфирдну тезу о “чишћењу ствари (само) у свом дворишту”. Да је другачије, нешто би проговорио и о овим другима, о вриштећој чињеници да се (Ф)БиХ и НАТО републике и друштва уопште не стављају на страну српских жртава, нити осуђују зликовце који су њихови грађани. По његовим властитим критеријума, оне тиме поништавају себе као републике и друштва. Али “републиканцу” и “грађанину” Паковићу проблем је само Србија, а не и ове републике, као да све те стране нису делови једне повезане целине, унутар које утичу једне на друге. То је један антифилозофски гест, јер за филозофију, како је Хегел прегнантно изразио, “истина је целина”. Друго, Паковић апсурдно везује смисао и сврху постојања Србије као републике, и чак друштва уопште, за признање “геноцида” у Сребреници.

Није ли, међутим, конституисање републиканског поретка кроз историју пратила, пре свега, борба против стране окупације? Тако су настале америчка, француска, совјетска, југословенска република, током револуција у којима се истовремено одвијао и отпор империјалним интервенционистима и окупаторима, тј. борба за слободу и независност земље од иностране хегемоније и контроле. Зашто Паковић забашурује ову важну чињеницу, постаће ускоро јасно. Такође, не подразумева ли конституисање друштва у Србији, пре свега, стварање солидарних веза међу припадницима већинског, српског народа? Ако нема солидарности међу самим Србима, понајпре неће бити ни друштва у Србији. А ту солидарност подривају управо они Срби, ако су Срби, који се нимало не саосећају са српским жртвама. А ако нису Срби, не могу очекивати да добију српско саосећање са бошњачким жртвама, а да сами не пружају саосећање са српским жртвама. Зашто би већина Срба прихватила такав њихов непринципијелан захтев? У тим стварима постоји или узајамност или неправда.

Да ли то значи да Срби не треба да показују солидарност са бошњачким жртвама, и припадницима других националности уопште, и да Србија као (вишенационална) република и друштво могу сасвим мирно и слободно да живе и без тога? Никако не. То само значи да постоји неки поредак шта је темељније и примарније. У Србији, и међу Србима, због деловања оваквих либерала, не постоји консензус ни о саосећању са српским жртвама, а тражи се консензус о бошњачким жртвама. Није ли то апсурдно? То такође значи и да све што се тражи од Србије, мора да се тражи и од ФБиХ. Међутим, Паковић декларативно говори о свим жртвама, без обзира на веру и нацију, и потреби да се каже истина јер жртве то захтевају, али се перформанс односи само на бошњачке жртве Сребренице, и “истину” о сребреничком “геноциду”. Српске жртве се прећуткују, изгледа да оне не заслужују истину о злочинима у Подрињу.

Паковић неће захтевати да ФБиХ као република за дан своје жалости прогласи Дан злочина у Подрињу. Он неће направити представу “Подриње. Кад ми убијени устанемо”, и на тај начин показати солидарност, сажаљење и братство са српским жртвама. Младић који се у сали Коларца супротставио групи која је привремено прекинула представу, изјавио је: “Устао сам зато што ме је изнервирао њихов фашистоидни, народњачки и антихришћански однос према хришћанству. И не дам да се вређају жртве ниједне националности, ниједне вере, ниједне расе и докле год сам у овој земљи и док сам жив нећу дати”. Заиста, храбар и борбен гест достојан похвале. Нисмо, међутим, чули ништа о антихришћанском односу према хришћанским жртвама Подриња, и спремности да се пружи отпор њиховом игнорисању, чак и по цену живота.

Овде видимо перфидни механизам по коме је “Друга Србија” иначе препознатљива. Њене идеалистичке и хуманистичке пароле су заводљиве, али сасвим непринципијелне када се загребе испод привлачне површине. Јер оне служе искључиво оптуживању српске стране, док се антисрпска и западна страна амнестирају од злочина и одговорности. Истина се више открива у ономе што се прећуткује, него у ономе што се говори. У том погледу, другосрбијанском лицемерству никад краја. Нема те чисте и утопијске идеје коју они неће морално компромитовати и контаминирати приземним и подлим аутошовинистичким и аутоколонијалним интересом. То иде чак дотле да се републиканска Србија, и слобода њених грађана, везује за признање нечега што креира и захтева Империја (“геноцид” у Сребреници), а не за слободу Републике Србије од Империје и њених колонизаторских команди?!

Зато другосрбијанци јесу авангардисти и мисионари, али не истинског прогреса и еманципације, већ западне Империје и њених антисрпских сателита на овом простору спрам којих показују срамотну аутоцензуру. Ту престају свака морална храброст, грађански протест и интелектуално поштење. Ту нема “слободне имагинације” на коју Паковић патетично позива када треба осудити и напасти Србију. Ах, јаке ли петоколонашке “храбрости” нападати исте оне које напада Империја?! Борбеност “Друге Србије” непогрешиво се гаси када треба проговорити о српским жртвама и неправди према Србији и Србима. То су за другосрбијански денквербот табуи, забрањене речи у њиховом непочишћеном дворишту, према којима се односе као урођеници из афричке саване. Толико о самозваним мисионарима “цивилизације” међ “дивљим” Србима.

Игнорисање и прећуткивање српских жртава су само срце другосрбијанске таме, место “чије се име не сме спомињати”, нерасветљена сенка која се над њима надвија и коју ову “лучоноше” немају намеру да отклоне. Као што немају намеру да изађу из сенке империјалног Великог Брата који их потура, прекрива и штити. Они који су прекинули представу јесу десничари и националисти, али то не значи да су Паковић и њему слични левичари и интернационалисти. У интернационализму ваљда има места и за властиту нацију и њене жртве, а истинска левица мора бити патриотска а не квислиншка и аутоколонијална. Нажалост, Паковић не прави елементарну разлику између национализма и шовинизма. А вероватно ни национализма и патриотизма. Све те разлике нестају у Паковићевој ноћи у којој је све што се тиче (српско) националног - црно.

Нарочито бизаран моменат у овом перформансу је Паковић обучен у крваву свештеничку одору, како чита улогу са “предикаонице” у Коларчевој сали. Смисао ове скаредности постаје јаснији се узме у обзир НВО саопштење у коме се спомиње “јака спона између идеологије злочина и садашњих власти Србије, континуитет моралних и културних образаца са режимом под којим је извршен геноцид”, и да је “Србија држава не само организованог заборава злочина, брисања трагова почињених злочина, већ опстаје и идеологија која је омогућила државно организовани злочин - геноцид”. Следећи ове оптужбе, Паковић поручује да “тридесет година једна иста идеологија влада у Србији, и производи оно што сте могли да видите вечерас, немогућност да слободно говорите”.

У најави догађаја на Коларцу на телевизији Н1, и у својих “Осам теза”, Паковић каже да ову идеологију обликује културна елита која је формирана у доба Милошевићевог режима да би му служила, и то чини све до данас - служи национализму. Док се власти мењају, та елита остаје иста. Република Србија не признаје “евидентан геноцид у Сребеници, који је геноцид прво у пројекту, у замисли културне елите, па у војно-политичкој реализацији Милошевићевог режима, само зато да би они који су инспиратори тог геноцида и дан-данас били најугледнији припадници културне и политичке елите. Духовници сребреничког геноцида и етничких чишћења још увек су иста културна елита у Србији, која одређује државну политику и културну оријентацију према својим злочинима. Владајућа културна елита шири националистичку културу мржње, етничког чишћења и геноцида, данас подједнако као што је то радила и под Милошевићевим режимом за тај режим”.

Стога је Паковићев циљ да “спречи будуће масовне злочине, јер ће се злочини старих размера извршити на овим нашим просторима уколико не угасимо њихово културно врело”. “Исти су то људи који генеришу злочине”, па се, стога, „с овом културном елитом мора раскинути тако што ће она бити обележена као зликовачка“. Припаднике ове „зликовачке елите“ Паковић назива „свештеницима теологије мржње, страха и убијања“. То су „академици злочина, песници, духовници, професори геноцида“, „најокорелији злочинци у рату и миру“. „Руке тих инспиратора чисте су, јер су они само беседили и писали беседе, а те су лепо срочене беседе, без псовке, иницирале масовна клања невиних, протеривања, силовања“. Зато би, према Паковићевом мишљењу, „они морали бити прозвани, проказани и кажњени. Почнимо с тим у позоришту, почнимо, наиме, од позоришта!“.

Подсећајући да је „рат у Југославији почео 1990. године у Југословенском драмском позоришту спречавањем извођења представе ’Свети Сава’“, Паковић је након перформанса истакао да „подмладак исте идеологије национализма“ није успео да спречи његову представу, што је „значајна разлика после готово 30 година у истој друштвеној спирали мржње, незнања, страха и насиља“. Овим оптужбама придружује се Изабела Кисићиз Хелсиншког одбора за људска права. Она сматра да у Србији и даље „доминирају инспиратори злочина из Удружења књижевника Србије и других културних институција. Ту су седели интелектуалци, писци, уметници, који су осамдесетих обмањивали људе да је нација угрожена, да сви мрзе Србе, да Србима прети истребљење...после чега је следило убијање у име српске нације. Они то раде и данас“. Зато је, према Кисићевој, на младим уметницима „да се обрачунају са ратним хушкачима у културним институцијама и да демонтирају њихове лажи и стил“.

Сада је јасно зашто Паковић наступа увијен у крваво свештеничко одело. Он тиме симболизује наведене „свештенике убијања“ и „духовнике геноцида“. Настављајући мисију недавно преминуле Борке Павићевић, треба извршити егзорцизам над овом „демонском“ духовном елитом као својеврсни акт „културне деконтаминације“. Пошто је реч о културном рату, обрачун се спроводи посредством Паковићеве професије, позоришта. Пошто је овде нагласак на владајућој културној елити која је наводно задојена „национализмом“, па још „злочиначким“ и „геноцидним“, волели бисмо да нам Паковић покаже на кога или шта тачно мисли. Да ли је то елита која влада Универзитетом, САНУ-ом и бројним другим културним, уметничким и образовним институцијама, а све је сем националистичка?

Да ли је то елита окупљена око НВО и грађанских странака која данас напада Вучића, између осталог, управо због „национализма“, а он јој узвраћа да је „лажна“? Окупљена око свих оних организација и медија који су узела учешћа у обележавању „геноцида“ у Сребреници? Нисмо сигурни да је ова елита слаба, потчињена и нечујна у данашњој Србији. Ето је на Коларцу, и на бројним другим местима, где одаје пошту сребреничким жртвама и грми против „злочиначког и геноцидног национализма“. Осим тога, који је део националистичке елите на коју Паковић реферира, наводно формиране у доба Милошевића (а истина је да је она постојала годинама, па и деценијама пре њега), данас уопште жив?

На које то „најокорелије злочинце у рату и миру“ - академике, песнике, духовнике, професоре - који морају бити „прозвани, проказани и кажњени“, Паковић кокретно мисли? Ако је реч о Ћосићу, Капору, Црнчевићу, Бећковићу итд., на страну што је већина њих преминула, где тачно у њиховим делима, изјавама, беседама, Паковић види „инспирисање и генерисање геноцида и етничких чишћења“? Којим су то речима они „иницирали масовна клања невиних, протеривања, силовања“? Без намере да дотичне превише бранимо, јер смо и сами према њима једним делом критички настројени, овде је, ипак, реч о тешким и озбиљним оптужбама које захтевају прецизирање и образложење. Исто важи за неименоване „ратне хушкаче“ из УКС-а и других културних институција, о којима говори Кисићева, а који и данас „инспиришу убијања у име српске нације“ (узгред, да ли су угроженост Срба, мржња према Србима, њихово истребљење, заиста били, а и данас јесу, само мит и измишљотина?) Можда зато Паковић и Кисићева не наводе конкретна имена и речи, јер би били у обавези да се бране од конкретних приговора, па чак и тужби за клевету. Овако је лакше, испалити као из пиштоља шаржер апстрактних и провокативних оптужби, што је иначе манир „Друге Србије“, и тиме на себе привући пажњу.

Десничари и националисти су очекивано реаговали, будући да су већ у Паковићевој најави догађаја на Коларцу означени као „кољачи“, „етнички чистачи“ и „силоватељи“. Такође, лакше је испаљивати фалсификате и бесмислице, попут повезивања прекида представе “Свети Сава” са почетком рата у Југославији. Ова представа је прекинута не због националистичког/шовинистичког односа према (“бошњачком”) позоришту из Зенице, већ из идеолошких разлога и поделе који остају унутар српског(-црногорског) корпуса. Главни актери представе, и мета напада, били су Срби/Црногорци (редитељ Синиша Ковачевић, глумци Жарко Лаушевић, Милена Дравић итд.). Представа би из истих разлога вероватно била прекинута и да тада није било Југославије, као што би и данас била, када је нема. Шта би Паковић рекао када би чуо да 43 од 46 присутних студената на данашњој Катедри за српску књижевност Филозофског факултета у Сарајеву мисли да би такође протестовали када би нека позоришна представа вређала њихова национална и верска осећања. Сумњам да би се већи проценат студената овако изјаснио на катедри у Београду. Но добро, знамо да је Паковићев и другосрбијански пиштољ увек уперен само на српску страну. Сарајево није у “нашем дворишту”, па “нисмо дужни” да га чистимо. Мали проблем је што, судећи према ставу студената из Сарајева, очигледно нема ко да чисти бошњачко двориште од њиховог национализма. Нажалост, испоставља се да “друга Босна” не постоји.

Бизарнија од Паковића крвавог свештеника само је чињеница да се овај перформанс одвијао у Коларчевој задужбини. Погледајмо неке биографске податке о Коларцу са сајта саме Задужбине. Илија Милосављевић Коларац постао је 1854. члан Матице српске, и заједно са војводом Томом Вучићем 1857. основао је Фонд за помињање оних који су изгинули за Отаџбину. Новац из фонда трошен је на помене погинулима у борбама за ослобођење од турске власти. Коларац је 1861. основао је Књижевни фонд, за подршку књижевности и објавлјивање дела на српском језику која „часност, родолјубије и полезна знања у народу распростиру“. На крају је 1878. године сав свој иметак тестаментом оставио српском народу у цилју ширења науке и културе из кога је требало основати Фонд за подизање српског универзитета.

Из свега наведеног може се закључити да је Коларчева мисија била да се очува сећање на погинуле у ослобођењу Србије, и створи једна значајна национална институција српског народа. Логично би онда било очекивати да се у оквиру овакве институције пажња, пре свега, посвети српском народу и његовим жртвама. Међутим, у случају Паковићевог перформанса, та логика изостаје - под здањем Коларца подсећа се на бошњачке, а игноришу се српске жртве?! Нисам сигуран да би се Коларац сложио да се тако „часност и родољубије у народу распростиру“. Стога није чудно то да је представа на Коларцу била прекинута. Паковић је својим наступом на Н1 већ призвао такву реакцију, а њу провоцира и читав контекст и карактер обележавања сећања на „геноцид“ у Сребреници, чији је саставни део његов перформанс. Уосталом, ако је већ, како он тврди, национализам владајућа идеологија у Србији која „негира геноцид“ у Сребреници, логично је да ће се појавити неки националисти-„негационисти“ и покушати да спрече такав догађај.

Међутим, оно што је чудно, и што у читавој овој причи упадљиво шкрипи, јесте како је могуће да у „националистичкој“ Србији, и то под кровом Коларчеве задужбине, уопште буде дозвољен овако замишљен перформанс, а пошто је већ дозвољен, уз краћи прекид, буде ипак одржан? Овакав развој догађаја права је енигма са становишта самих Паковићевих тврдњи и убеђења. Да се Србија гуши под стиском мрачног национализма, и да је Паковић један од малобројних припадника авангарде која се против њега бори, а да та „угрожена мањина“ успе да одржи свој перформанс на Коларцу, и надјача „владајуће“ националисте, уз признање самог Паковића како је реч о „значајној разлици“ спрам онога што се десило 30 година раније, и са чим данашња Србија наводно чува контиуитет - све то некако не иде заједно. Или данашња Србија није доминантно националистичка, или Паковић не би могао ни да закаже, а камоли до краја одржи свој перформанс на Коларцу. Но, на страну ове логичке зачкољице, за Паковића је најважније је да је српски национализам овог пута поражен, и да, стога, неће бити новог рата на простору бивше Југославије. Паковић је успео да деконтаминира Коларчеву задужбину и из ње истера демоне које је Коларац похранио у свом националном завештању. Тако се то чини из његове перспективе. Из наше то пре личи на наставак исте спирале мржње, незнања, страха и насиља према Србији и Србима коју „Друга Србија“ демонстрира готово 30 година. Паковић је својим бизарним перформансом Коларчеву задужбину контаминирао, а не деконтаминирао.

Сви претходно наведени елементи - толерисање антисрпског национализма, аутошовинизам, проимперијализам и аутоколонијализам - иначе су константа у приступу домаћих либерала и другосрбијанаца питањима национализма, разбијања СФРЈ, ратова и ратних злочина. Ту је на оптуженичкој клупи једино или примарно српски национализам, док западни империјализам и антисрпски национализми имају сасвим споредну улогу о којој се најчешће ништа не говори, или се, у најбољем, критикује искључиво на површан, уопштен и узгредан начин. У погледу ових других, нећете у њиховим текстовима и објавама наћи ништа слично континуираној, жестокој оптужби српске политике и руководства. И тако, док је не-Србима намењена (ауто)виктимизација, Србији и Србима се намеће (ауто)криминализација. За либерале и другосрбијанце сасвим је искључено да су се Срби некад и бранили и страдали, док су их други нападали и убијали. Не, они на српску страну и њену политику гледају искључиво као на злочиначку. А лажно изједначавање националног и националистичког, и апстрактна негација националног/патриотског (само) у случају Срба и Србије, логично завршава у ставу да је (српски) патриотизам последње, или још горе, прво уточиште ниткова. Пошто је у питању цитат на који се њени пропагатори радо позивају, ово се може узети као један од лајтмотива другосрбијанске идеологије. Стога је тачније рећи не “Друга Србија”, већ Друго од Србије, или боље, анти-Србија.

Оваква идеологија, и групација која је пропагира, нужно доводи до јачања српског национализма и деснице која их с правом сумњичи да су антисрпске. Када наши десничари и националисти читају или слушају домаће либерале како непрестано нападају национализам, увек у подтексту или отворено циљајући само на српски, и како говоре о “геноциду” над Бошњацима у Сребреници, а ћуте о злочинима над Србима у Сребреници, Братунцу, Скеланама итд., како да не помисле да либерали немају толико проблем са српским национализмом зато што је национализам, већ зато што је српски? И тако ове две групације, као у зачараном кругу, једна другу потхрањују и јачају, воде бескрајне битке и надгорњавају се, представљајући лажне и рђаве алтернативе које Србију заједнички гурају у пропаст.

Либерали нису свесни да би већина Срба, па и многи српски националисти, били далеко спремнији да прихвате чињеницу да је и српска страна чинила злочине, и да о томе разговарају, да није непрестаног негирања или минимизирања злочина над Србима, и драстично непропроционалног оптуживања и кажњавања српске стране. У тим случајевима у српском народу проради познати инат, па се и они злочини који би се у праведнијој и нормалнијој атмосфери признали, негирају или игноришу у акту легитимне самоодбране. Њима не пада на памет да српски национализам великим делом јача као реакција на ноторну неправду и двоструке аршине које Запад већ деценијама примењује према Србији и Србима. Када би аутоколонијални либерали смањили несносно бичевање само српске стране, и српски национализам би такође спласнуо. Тиме би се омогућио простор исправној, еманципованој и просвећеној политичкој опцији која би јасно и одлучно осуђивала злочине почињене над припадницима других народа, али ништа мање оштро и борбено тражила осуду злочина над властитим народом. Чини се да је саботирање овакве прогресивне и еманципаторске политике једини учинак либералне, другосрбијанске мреже која се лажно позива на прогрес и еманципацију.