четвртак, 22. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Истина и помирење на ex-YU просторима > Револуционарне идеје и дух Младе Босне
Истина и помирење на ex-YU просторима

Револуционарне идеје и дух Младе Босне

PDF Штампа Ел. пошта
Марио Калик   
четвртак, 23. октобар 2014.

Аустро-Угарска политика у БиХ и ратоборност према Србији и Србима

Ако неко још има дилему ко је кривац за избијање Првог светског рата, или још горе, мисли и тврди да су то ондашња Србија и(ли) српски атентатори на Франца Фердинанда, пореклом из БиХ, следеће документоване ратоборне изјаве и ставови аустро-угарских званичника (ако се ради о историјској и историографској истини, а не о другим мотивима), морају га демантовати. Оспоравање историјских фалсификата у вези са наводном кривицом Срба и Србије за Први светски рат утолико је преча ствар ако се зна да је Хитлер у прокламацији немачком народу 6. априла 1941., на сам дан напада на Југославију у Другом светском рату, поновио оптужбе против Србије. Наставак овакве агресивне реторике, која треба да легитимише империјалистичку агресију на Србију, могли смо да видимо за време бомбардовања наше земље, када је Бил Клинтон поновио став својих аустроугарских и нацистичких претеча да је Србија крива за Први светски рат.

Истина је, ипак, сасвим обрнута. Аустро-Угарска је од раније, практично већ од Берлинског конгреса, а нарочито након српских победа у балканским ратовим, припремала покорење Србије, јер је била угрожена нараслом моћи и ширењем ослободилачког утицаја Србије изван њених граница. Сами босански маневри који су били увертира за Фердинандову посету Сарајеву, и то на сам Видовдан (очигледна провокација јер су Срби тада могли први пут након вишевековног ропства да обележе овај свој значајан датум у миру), „замишљени су као нека врста главне пробе за војне операције против Србије какве су биле узимане у обзир још марта 1909, новембра 1912, и јуна, августа и новембра 1913“ (Ситон-Вотсон, IV, 77), дакле у чак четири наврата пре самог избијања Првог светског рата.

Дочек Франца Фердинада у Сарајеву

Тако гроф Андраши при крају Берлинског конгреса обавештава цара Франца Јосифа: „Аустрија ће постићи своје циљеве, током времена ће природно доћи до анексије, а њу би могли да прогласе сами становници“ (Дедијер, 101).

Мађарски премијер гроф Коломан Тиса, такође у том периоду, сматра да је „окупација БиХ потребна да би се зауставио стални пораст панславизма који је претио пре свега Мађарској“ (исто).

Заједнички министар финансија Бенјамин Калај 1881. упозорава да ће Аустрија, ако не успе привезати Србију једним политичким споразумом, предузети против ње превентивне мере које би у извесној ситуацији могле ићи и до окупације (Дедијер, 131). Његова политика у БиХ нарочито је подразумевала „спречавање сваког додира и везе између Јужних Словена“ по принцип „Divide et impera!“ (Ситон-Вотсон 8, Маслеша 65).

Цар Вилхелм II у писмима цару Фрaнцу Јозефу упорно спомиње претњу од балканског савеза словенских племена. Он чак иде дотле да пише да су „Словени су опасност за Турску, од њих је доживела само зло“ и „Словени ће склопити савез са жутима против нас“ (?!) (Дедијер, 824, 825, 827)

Цар Вилхелм II

Аустро-угарски шеф Генералшатаба Франц Конрад фон Хецендорф непрестано хушка на рат против Србије. У фебруару 1914. свом немачком колеги генералу Молткеу пише нестрпљиво: „Зашто чекамо...Године 1909. то би била игра са отвореним картама, 1913. то је била игра која се још увек лако могла добити; 1914. то је игра ва банк“ (Маслеша, 44). Он уверава министра спољњих послова грофа Берхтолда да се „равнотежа сила на Балкану мења све више на штету Аустро-Угарске што се дуже одлаже са коначном одлуком“ (Ситон-Вотсон, 30). „Конрад и цела војна хијерархија су сматрали да је што скорији обрачун са Србијом неизбежан и у интересу монархије“ (Ситон-Вотсон, 73).

Франц Конрад фон Хецендорф

Никола Пашић је два пута одбијен у Бечу у покушају да поправи односе Србије са Аустро-Угарском. Аустријски премијер гроф Стирк тим поводом је поручио: „Обрачун са Србијом и њено понижење, то су услови за опстанак Монархије“ (Ситон-Вотсон, 31).

Берхтолд Молден, годинама писац уводника „Fremdenblatt“-a, главног органа Балплаца, средишта аустријске моћи и власти, 1913. каже: „Ми ћемо имати да ставимо Србију пред избор: да ли жели да буде политички разоружана, или војнички уништена“ (Ситон-Вотсон, 111).

гроф Берхтолд

Што се тиче БиХ, ту су се прилике све више погоршавале, што је и подстакло младобосанце и друге патриотске снаге на акцију. Сабор БиХ нпр. није имао аутономију. Буријан, Калајев наследник, подстицао је политику колонизације - у БиХ је 1886. било само 16.000 аустро-угарских поданика, да би се до 1910. њихов број повећао на чак 100.000. Долазак странаца изазвао је негодовање готово свих политичких група (Дедијер, 329-331).

Аустро-Угарска је задржала муслиманске (турске) аграрне феудалне односе, тако да се класни положај већине домаћег становништва није променио у односу на отомански период. Босански сељак је и даље остао кмет са свим феудалним теретима - „стекао је нове терете капитализма, а старих феудалних се није решио“ (Маслеша, 75).

Генерал Маријан Варешанин, као поглавар БиХ од 1909. године, владао је гвозденом руком. Оружаним путем је угушио побуну сељака у северној Босни 1910. Више од 13.500 сељака и кметова било је присилно удаљено са земље јер нису платили порез држави и трећину велепоседницима, а у току је било чак 56 хиљада судских процеса против њих (Дедијер 332-333, Маслеша 138-139).

Генерал Варешанин

Оскар Поћорек, Варешанинов наследник, заводи маја 1913. репресивне, „изнимне мјере“, против српског становништва у БиХ, а њихов иницијатор био је Берхтолд. Уместо грађанских судова, уведени су војни судови. Сви листови који су излазили у Србији били су заплењени на босанској граници. Устав из 1910. био је делимично суспендован, а заведена је војна власт. Поћорек је наредио да се мостарска гимназија затвори на годину дана, поништио статуте српских друштава у Босни, обуставио делатност „Просвете“ и затворио Радикални клуб у Сарајеву (Дедијер 459-460, Ситон-Вотсон 72). Противио се друштвеним реформама у корист нижих, сељачких слојева и говорио да „српско сељаштво треба оставити и убудуће у атмосфери летаргије“ (Дедијер, 340).

Оскар Поћорек

На крају, као „шлаг на торту“, дошао је аустријски прозелитизам. Фердинанд је једном приликом изјавио да је „природно да католици морају да имају предност у односу на православне“, а Поћорек је практично спроводио ову Фердинандову идеју о потреби прозелитизма међу Јужним Словенима (Дедијер, 339-340).

Надвојвода Франц Фердинанд

Када се све ово узме у обзир, и уз то упореде слике аустро-угарске елите у раскошним војним униформама, са сликама сарајевских сиротана-мученика који су извршили атентат, може ли још бити дилеме ко је звецкао оружјем и желео да покори друге, а ко се само бранио?

Револуционарне претече Младе Босне

Како каже Ситон-Вотсон, „револуционарно осећање у Босни, а нарочито Херцеговини, није ништа ново. Устанак од 1875. био је само последња и понајуспелија побуна што их је лоша турска владавина изазвала у току читавих стотина година пре њега“ (Ситон-Вотсон, 38). Једна историјска коинциденција нарочито је занимљива у том погледу. Наиме, „главни устанички логор 1875. налазио се изнад саме куће Принципових“ (Дедијер, 65). Тако је Принцип носио у себи дух слободарства који је од раније струјао у његовом родном крају.

„Политичко незадовољство, које је граничило буном, ширило се посвуда по у јужним крајевима Аустро-Угарске, као последица аустро-мађарске племенске политике“ (Ситон-Вотсон, 107). Као израз тог незадовољства, појавили су се листови који су заговарали радикалне методе. Такви су били лист „Зора“ (излазио у Бечу и другим градовима), „Отаџбина“ (Бањалука, уредник Петар Кочић) и „Народ“ (Мостар, уредник Ристо Радуловић) (Ситон-Вотсон, 40). Принцип је, рецимо, у тренутку атентата код себе имао последњи број „Народа“.

Омладина у БиХ, Далмацији и Хрватској почела је да заступа револуционарне идеје и „пропаганду делом“ (Ситон-Вотсон, 36). „Српско-хрватска напредна организација“ формирана је у Сарајеву крајем 1911., а Иво Андрић био је њен први председник (Дедијер, 357).

Млади Иво Андрић

Програм Омладинског клуба „Народно уједињење“ који је написао Димитрије Митриновић прокламовао је српско-хрватски национализам и радикални демократизам. Сам Принцип у једном писму каже да се треба држати „Митриновићевог револуционарног програма“ (Дедијер, 358).

Ту су и тајна ђачка удружења којима су припадали Митриновић и Жерајић, о коме ће још бити речи (Дедијер, 295).

„Српско-хрватска националистичка омладина“ основана је у Сарајеву 1913. Они су били проповедници револуције, и подстицали су немир међу средњошколцима (Ситон-Вотсон, 46).

Атентати као припрема за револуцију

Када се разматра сарајевски атентат, он се никако не може (исправно) разумети као изолован, усамљен случај. Јер, „сарајевски атентат био је шести по реду у року од четири године (јуна 1910. пуцао је Жерајић на генерала Варешанина , босанског намесника; јуна 1912. Јукић, а новембра исте године Планиншчак, на Цуваја; августа 1913. Дојчић, а маја 1914. Шефер, на барона Скерлеца)“ (Ситон-Вотсон, 97). Тако се атентат на Фердинанда само наставља на претходне атентате, вођен истим циљем борбе против окупатора, а једина разлика је била што је у односу на ове био организованији, са више учесника, и први који је успео. Од претходних нарочито треба истаћи покушај атентата на поглавара Хрватске грофа Славка Цуваја, 8. јуна 1912., који је извршио хрватски студент Лука Јукић, и рањавање барона Скерлеца, новог бана Хрватске, августа 1913. од стране хрватског ђака Стјепана Дојчића. На питање зашто је покушао атентат, Дојчић је на суђењу одговорио: „Хтео сам да видим издајничку крв“ (Дедијер, 454).

Барон Скерлец

Поред ових, планиран је и атентат на Поћорека (састанак Владимира Гаћиновића са Мухамедом Мехмедбашићем и Мустафом Голубићем у Тулузу јануара 1913.) (Ситон-Вотсон, 45). Ђулага Буковац и Ибрахим Фазлиновић су имали намеру да изврше атентат на самог цара Франца Јосифа (Дедијер, 458-459), а много омладинаца у Хрватској и Далмацији се заверило да ће убити Фердинанда (Ситон-Вотсон, 100).

Униформа Франца Фердинанда након атентата

Становиште Младе Босне је било да поновљеним атентатима треба доћи до буђења и освешћивања народа, стварања организације, и на крају опште револуције (Дедијер, 606). Атентати су били „акти исте руке и пламсаји исте идеје“, „сви смо се спремали за атентате и сањали о њима“, „атентат је требало да буде припрема духова за последњи чин: устанак поробљених народа“ (Јевђевић, 15, 20-21, 72).

Тако су младобосанци почели да заступају „директну акцију“ уместо и насупрот до тада спровођеног Масариковог „реализма“ и „ситног рада“ (Јевђевић, 69) - „Млада Босна неће више само речи, она хоће акцију, и то револуционарну (Маслеша, 141).

Можда је најбоља илустрација тога шта је атентат као метод борбе значио за напредну и револуционарну омладину, екстатичан текст ђака Младена Стојановића који је пронађен код њега у истрази након сарајевског атентата: „О колика је величина у тим речима да се мре За Нацију. О, колико је величине у томе, да је смрт човека подигла у нама живот. Ударио је нас бог нације у чело и рекао да смрт претходи животу, да би се створило да се мора рушити.

Зар не осећате синови једне Југославије, да у крви лежи наш живот и да је атентат бог богова Нације, јер он доказује да живи Млада Босна. Да живи елемент, којег притишће несносни баласт империјалистички, да живи елемент, који је готов да гине!

У крви је живот расе, у крви је бог Нације! Смрт је претходила Васкрсу! Атентат је Ваксрс Нације“ (Млада Босна, 392-393).

Да су младобосанци револуционари, опасни по Аустро-угарску монархију, немају дилеме ни сами њени представници. Тако државни адвокат Фрањо Свара на суђењу сарајевским атентаторима изјављује: „Ови ђаци су националисти, господо, револуционарци, који раде око тога да се отргну југословенске земље од наше Монархије и да се припоје Србији“ (Сарајевски атентат, 339).

Богдан Жерајић

Покушај атентата Богдана Жерајића на генерала Варешанина јуна 1910., након којег је Жерајић извршио самоубиство, био је иницијална каписла која је снажно одјекнула међу борбеном омладином БиХ. „То је била стварно конституирајућа скупштина Младе Босне, израда и примена њеног програма. Дело Богдана Жерајића значило је за босанску омладину откровење. Као да су се стотинама младића отвориле очи. Његова смрт, била је њихов живот. Није убио Варешанина, али је оживео Принципа“ (Маслеша, 139).

Ђаци су почели да скидају капе пролазећи поред места где се Жерајић убио. Такође, младобосанци су открили Жерајићев гроб, упркос покушају аустро-угарске власти да остане скривен, и окитили га. Овај гроб постао је место њиховог ходочашћа (Дедијер, 415).

Декларација српске владе којом је прихваћена анексија БиХ и пасивна реакција српске елите у БиХ били су сурови ударци за Жерајића (Дедијер, 399). Његов тестамент је био „Остављам Српству да ме освети“.

„Ми ћемо се ослободити или погинути у борби, у ропству нећемо да живимо. То је била парола и невесињског устанка 1875. године“, говорио је Жерајић (Дедијер, 903). А пред сам одлазак у Босну рекао је Гаћиновићу: „Омладина се мора спремати на жртве. Кажи јој!“ (Дедијер, 403).

Најимпресивнији текст о значењу Жерајићевог чина, под називом „Смрт једног хероја“, написао је његов пријатељ Владимир Гаћиновић у београдском листу „Пијемонт“, кријући се иза псеудонима „Осветник“, којим је јасно показао да преузима извршење Жерајићевих тестаментарних речи. У овом тексту Гаћиновић надахнуто пише: „Циљ је овоме саставу у првом реду да изазове револуцију у духовима и мишљењима младих Срба, да их спасу од катастрофалног утицаја извесних противнационалних идеја, и припреме за ломљење кова и гвожђа и стварање здравије основе једнога светлога националнога живота који има да дође.

Тих нових људи има...Они проповедају револуцију духова и мишљења, акцију рушења садањег болесног и стварање новог живота на најширој националној основи, нови светлији морал умирања за идеју, слободу и оковани народ. За те идеје просута је крв Богдана Жерајића на сарајевским улицама 2. јуна 1909. године...

Осећајући јединство себе и оних који пате, мрачних, болесних и алкохолисаних народних маса, пун живота, који се пресипа и личности која се богати, јача и бори, он је смелом отвореношћу проповедао не мали рад него борбу, не мир но рат и победу, рад у жучној борби и мир у великој победи...

У доба малих слепих цепкања и партија, за њега беше једини суверен српски народ, једина странка мали бичевани нижи сој и средња полупробуђена његова класа. Често пута је говорио: 'Ништа. Ситница. Биће људи у омладини у неразоривом и непобедном народ српском. Када ми погинемо доћи ће други“.

Младо српство које се диже из садањих развалина и пометености, да ли ће донети и васпитати такве људе, таку омладину? Изгледа да је у томе цео српски проблем политички, морални и културни“ (Млада Босна, 278-279, 282-283, 291).

Принцип је често ноћу посећивао Жерајићев гроб и заветовао се да ће га осветити, а када се враћао у Босну из прве посете Србији, донео је прегршт „слободне српске земље“ и положио је на гроб. Уочи 28. јуна последњи пут је посетио Жерајићев гроб, исто су учинили Илић и Чабриновић. На суђењу Принцип је у једном тренутку заносно узвикнуо „Живео Жерајић!“ (Дедијер 415, Јевђевић 37, Палавестра 229).

О пресудном Жерајићевом утицају на Принципа говори и Принципова песма у „новинама“„Сврдлић“ у затвору: „Тромо се време вуче и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема; Ал' право је рекао пре Жерајић, соко сиви: ко хоће да живи, нек мре, ко хоће да мре, нек живи; И место да смо у рату где бојне трубе јече, ево нас у казамату, на нама ланци звече; Сваки дан исти живот, погажен, згњечен и сатрт, Ја нијесам идиот, па то је за мене смрт“ (Дедијер, 557).

Лука Јукић

Лука Јукић, атентатор на грофа Цуваја, писао је у брошури „Ђачки покрет“ о мотивима омладине за напад на представнике окупатора: „Најмлађа генерација хрватско-српскога народа већ дуго времена позорно мотри што се све у Хрватској – у име закона догађа. Наше се земље експлоатишу, наш се народ тјера с рођеног огњишта, затире; а дигне ли се глас на отпор, пригуши га туђинска сила. Но будући да живимо у напредном вијеку, нећемо да закржљамо, дигосмо се на своје тлачитеље да их увјеримо да нису успјели, нити ће успјети са својим окупаторским експериментима. Дигли смо се на ноге ми најмлађи борци за слободу“ (Дедијер 437-448)

А у песми „Моје гесло“ Јукић отворено говори о спремности на жртвовање за слободу: „Жао ми је својих људи и родбине, жао ми је лијепе своје домовине; Жао ми је милих нада, младих дана, жао ми је злата свога заплакана; Жао ми је самог себе, али што ћу?, Све за народ и слободу жртвоват ћу“ (Дедијер, 444).

После Јукићевог атентата, одржане су демонстрације у Дубровнику, Задру, Сплиту; у Задру се певала „Марсељеза“ и узвикивало „Живела револуција“ (Дедијер, 446).

Вреди споменути и Андрићеве речи о Јукићевом чину: „Данас је Јукић починио атентат на Цуваја. Како је лепо што се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хајдучка крв. Без чедности и доброте и жртава пролази мој живот. Али волим добре. Нек живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и барута, болни од срамоте заједничке. Нека живе они који повучени, ћутљиви у мрачним собама спремају буну и смишљају увек нове варке“ (Дедијер, 433).

Револуционарна изворишта и идеје Младе Босне

Млада Италија и Ђузепе Мацини

Утицај италијанског „рисорђимента“ на родољубиве снаге у БиХ видео се још у присутности гарибалдијеваца међу херцеговачким устаницима (Дедијер, 91).

Сам назив Млада Босна настао је по угледу на Мацинијеву Младу Италију. „Мацинијеве идеје - да омладина мора бити основна снага у ослобођењу своје груде, да она мора створити људе новога кова, спремне на највеће жртве, утицале су много на младобосанце у првим годинама њиховог рада и стварања програма“ (Дедијер, 297).

„Зора“ објављује Мацинијеву револуционарну заклетву која за младобосанце није била само „историјски документ, него поклична песма“ (Гаћиновић у: Дедијер, 297): „ради љубави која је усађена у сваком човеку за места где се родила моја мајка и где ће живети моја деца; ради мржње која је уврежена у сваком човеку на зло, на неправду, на отимачину, на самовољност; ради руменила што га осећам пред грађанима други народности да немам имена ни права грађанства, ни заставе народности, ни домовине; ради дрхтаја моје душе која је створена за активност у добру, а не може да га изврши у ћутању и осамљености ропства; због успомене старе моћи, ради свести о садашњој невољи, ради беде милиона...“ ступити у најодлучнију акцију, не водећи рачуна да ће у тој борби за остварење својих идеала револуционари морати да се лише можда чак и самих својих живота (Палавестра, 13).

Мацинијев цитат, пронађен међу заплењеним хартијама младобосанца Младена Стојановића, написан непосредно после сарајевског атентата, говори о позиву завереника: „Нема на свету каријере светије од каријере завереника који постаје осветник човечанства и тумач вечитих природних закона“ (Дедијер, 298).

Димитрије Митриновић

Митриновићев утицај, поред споменутих идеја у програму „Народно уједињење“, види се и у његовом ставу да треба признати само ону ствар „која насилницима избије кнут из песнице и која потлачена крда претвори у грађане и људе“, „бори се против насиља корене му чупајући, темељ му ископавајући“ (Палавестра, 148-149).

Владимир Гаћиновић - идеја тираноубиства и жртвовања живота за слободу

Ове идеје је нарочито истицао Влада Гаћиновић, водећи идеолог Младе Босне у првом периоду њеног деловања. Гаћиновић је „опсенио млађи нараштај, његове речи, пуне узвишеног морала, подстицале су суровије омладинце на акцију (Ситон-Вотсон, 44-45). Гаћиновић је имао контакт са руским социјалистима-револуционарима (есерима) у Лозани, и са Троцким у Паризу. Као и младобосанци, и есери су се против (руског) цара борили бомбама и револверима, веровали су да историју граде хероји, и заступали су потребу личног атентата (Данашњица и Млада Босна, 31).

Гаћиновићев револуционарни дух избија у следећим цитатима: „Ми, најмлађи, морамо почети стварати нову историју. У своје студено друштво морамо уносити сунца. Колебати замрзле и гибати резигниране. Морамо повести смртоносни рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми, гласници нових генерација и нових људи. Имајући веру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо победити...!“ (Млада Босна, 283-284).

 „Од дна до врха треба прокопати цело друштво, спојити га у великој завери за слободу, и мирући створити ново време“ (Палавестра, 133).

„Млади људи се морају припремати за жртве“ - то је била Гаћиновићева порука од првог почетка (Ситон-Вотсон, 45). Схватао је живот као мисију и жртву као врлину. У том погледу на њега је утицао есер Марко Андрејевич Натансон-Бобров с којим је био једно време у контакту - Натансон је мислио да је највећи циљ живота жртвовање читавог човековог бића и егзистенције ради ослобођења угњетених (Дедијер, 352).

Марко Андрејевич Натансон

Мартирство и искушеништво, спремност на жртву и помиреност са смрћу, биле су иначе карактеристике моралног и психичког стања многих младобосанаца (Палавестра, 230). Сви они су се „осећали као мртваци на одсуству“ (Маслеша, 172)

„Нама треба омладина спремна на све, омладинац не смије да живи за се, ни за друге, ни за кога, он мора да зна да је живот мисија, он мора да зна да је он мисионар, да га гледа Бог, народ, домовина, човјечанство, васиона, да гледају како ће он своју мисију извршити. Гест је умријети с куршумом у мозгу добивши га за националну слободу, гест је пролити крв деспотову и бити објешен, гест је извршити атентат револвером, бомбом, и посве присебно, хладно, дозволити да те ухвате, јер си ти извршио своју мисију. Осјећа се да Жерајићева порука није остала само ријеч, него да све већма продире у срж нашег младог, неразвијеног, истом пробуђеног живота“ (Гаћиновић).

„Српски револуционарац, ако хоће да победи, мора бити уметник и конспиратор, имати талента за борбу и страдања, бити мученик и завереник, човек западних манира а хајдук, који ће заурлати и повести бој за несретне и погажене...Велика подготовка треба да је стварање морала који је основа целога посла који даје дела, жртвује свој живот без накнаде, гори и пада за уверење које се стврдне у његовој савести...Стварање новог типа који ће припремити директну акцију и заљуљати српском садашњицом, извлачење његово из наше традиције која је богата патњама, конспирацијама и бунама, треба да је велики и брзи циљ садње српске тишине...Заборавити на себе, изгорети за друге, живети патњу и глад и као крстоносац пронети своју веру и победити клецајући и умирући. Ослобођен малих прљавих вера које блате чисти ваздух, обносити својим народом револуционарне струје, стварати велику, будилачку а превратну пропаганду, која ће сићи у душе мајка и обавити колевке деце што прогледавају“ (Гаћиновић у: Млада Босна, 286-288).

И другим младобосанцима била је привлачна идеја саможртвовања. Принцип је тако волео Дисову песму „Нирвана“, и знао би да рецитује: „Ноћас су ме походили мртви, нова гробља  векови стари, прилазили мени као жртви, као боји пролазности ствари“.

Милош Видаковић истиче: „Циљ је нове омладине, опијене борбом за стварање јасно оцртаних идеала, радикална борба до жртвовања; у томе смеру има да пође цело наше васпитање и спремање. Ми бисмо били ужасно комични, ужасно бедни и срамотом заблаћени када бисмо доспустили да наш национализам остане реч или ситни бескорисни рад. 'Као што грмљавина следи за муњом, тако нека вашу мисао прати акција' (Мацини)“ (Палавестра, 121).

Боривоје Јевтић: „Радити за нацију, жртвовати се за нацију, данас једино може да чини смисао неком животу...Наше идеје неће више бити празне речи. Ваља протести заспалим савестима, тргнути оне који још спавају, утврдити веру оних који су почели да верују“ (Палавестра, 122).

Од песника који су утицали на ове идеје тираноубиства и жртвовања за народ и његови слободу треба наравно истаћи Његоша: „Богу је жертва најмилија поток крви кад провре тиранске“; „Тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“: „Младо жито, навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва! Дивне жертве видим на гомиле...Треба служит части имену. Нека буде борба непрестана! Нека буде што бити не може, - нек' ад прождре, покоси сатана, на гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење!“; „Поколење за пјесму створено!...Ваш ће примјер учити пјевача како треба с бесмртношћу зборит! Вам предстоји преужасна борба...Тежак вјенац, ал' је воће слатко; Васкрсења не бива бз смрти“ (Дедијер, 421-422, 427, 869).

Такође, Сима Пандуровић у песми „Данашњица“ пева (Принцип је подвукао ове стихове): „И не створимо л'ништа сами собом, завршићемо бар јад ових дана: Бићемо, ипак, темељ својим гробом, новом животу без данашњих мана; Бољем животу што бар нечем води, ако не часном миру, оно рату, ако не срећи, а оно слободи“ (Дедијер, 478).

А код Милана Ракића, омиљеног песника младобосанаца идеја националне жртве јасно је видљива у песми „На Газиместану“: „И данас кад дође до последњег боја, неозарен старог ореола сјајем, ја ћу дати живот отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем“ (Дедијер, 491-492).

Јован Скерлић

Скерлић је био један од идола младобосанаца, који су са њим делили про-југословенски став. Принцип му је у име босанске омладине носио венац на погребу, рекавши „Умро је највећи човек Србије“ (Дедијер, 354). Осим националног, Скерлић је био привлачан младобосанцима и због социјалног момента:„Професор универзитета Скерлић био нам је догмом, а он је грмео против банкократије и корупције владајућих“ (Јевђевић, 38).

Мржња против сарајевске чаршије

Млада Босна се није ништа мање у односу на аустро-угарског окупарора, супротстављала владајућој буржоаској класи унутар српског народа.

Гаћиновић је тако наглашавао да опортунизам чаршије, њен класни егоизам, материјалистичко настројење духова, мали индивидуализам и лично уживање, прете да потпуно упропасте српску националну борбу и да тиме доведу до победе катастрофалан утицај противнационалних идеја које би питање националног ослобођења одложиле до судњег дана. Чекање, на које је српско грађанство свело сву своју политику, више није било могуће (Маслеша, 141-142).

Принципу се приписује да је рекао: „Када бих Сарајево могао сабити у кутију шибица, ја бих га запалио“. Чабриновић се носио мишљу да уђе у Сабор и са галерије баци бомбу међу посланике јер је био уверен да су подлаци и кукавице, који ништа вредно не раде, а на саслушању је изјавио да су он и његови другови смерали да убију не само Фердинанда и Поћорека, него и српског митрополита Летицу и српске грађанске прваке Јефтановића, Димовића и Јојкића (Дедијер 343, Маслеша 146).

Као и младобосанци, и Ристо Радуловић и Петар Кочић су се борили на два фронта: на једном против туђинске власти, а на другом против опортунизма и профитерства српске чаршије и политике, чије је носиоце Кочић назвао „кметодерима“ (Данашњица и Млада Босна, 71). „Богати Срби у Сарајеву као екслузивна каста држали су се далеко од бедне раје и презирали је“ (Дедијер, 71).

Стога је сва љубав људи из Младе Босне упућена сељаку и малом човеку који стоји насупрот конформистичкој буржоазији и њеном начину живота у граду. „Млади босански покрет за обнову своје земље мор се темељити на дубокој, огромној љубави према народу и великој творачкој вери у самог себе“ (Гаћиновић у: Маслеша, 142)

Зато „тип новог доба“ о којем су сањали и говорили младобосанци прелази преко свега што је у босанској српској политици до тада постојало, одбацује њене идеје, њене методе и њене људе. Млада Босна се родила из супротности према чаршији. Ни у једном моменту свога развоја она није имала додирних тачака са политиком грађанства (Маслеша, 140).

Ова нетрпељивост према буржоаској класи, њеним странкама и политичарима, види се и код Данила Илића, једног од сарајевских атентатора. Његове речи, које говоре о начину како функционише парламентаризам и странке које се унутар њега боре за власт, и данас су сасвим актуелне:  „Међу нашим грађанским партијама нема ниједне која ради потпуно демократски. И по своме раду у сабору и по своме унутрашњем партијском животу оне су конзервативне, аристократске, олигархијске. Корумпирани наши народни посланици одлазе међу бираче своје само кад треба да их као несвесну стоку изведу на биралиште. На леђа народна товаре све веће и веће намете и дације не бринећи се о томе,  како ће то поднијети огољели народ“ (Маслеша, 145-146).

Закључак

На основу свега реченог, може се закључити да постоје две заједничке основне црте Младе Босне, упркос томе што је њу чинио „неорганизован, неповезан и хијерархијски неизграђен скуп група и кружока“:

1. Негирање Аустро-Угарске Монархије, тј. тежња за њеним уништењем, самим тим, негирање сваке политике која се из ма каквог разлога ставља „у оквире монархије“, и жели да унутар њих илузорно постигне неки просперитет за Србе и друге јужнословенске народе (Маслеша, 146-147).

2. „Одвајање од тадашње водеће српске политике, осећање потребе за једном одлучнијом, смелијом и енергичнијом акцијом, која је називана и револуционарном“; „Млада Босна се управо својом револуционарном вољом и својом свешћу о нужности и неопходности револуционарне борбе битно разликовала од свих постојећих политичких групација (Маслеша 146,  150).

Литература:

Дедијер, Владимир: Сарајево 1914, Просвета, Београд 1966.

Ситон-Ватсон, Р.В., Сарајево: студија о узроцима светскога рата, Нова Европа, Загреб 1926.

Маслеша, Веселин: Млада Босна, Центар за либертерске студије, Београд 2013. (прво издање 1945.)

Јевђевић, Доброслав: Сарајевски атентатори, Биноза, Загреб 1934.

Палавестра, Предраг: Књижевност Младе Босне, Свјетлост, Сарајево 1965.

Млада Босна: писма и прилози (приредио Војислав Богићевић), Сарајево, Свјетлост 1954.

Данашњица и Млада Босна: улога и значај Владимира Гаћиновића, Издање библиотеке "Владимир Гаћиновић", Сарајево 1937.

Сарајевски атентат: изворне стенографске биљешке са главне расправе против Гаврила Принципа и другова, одржане у Сарајеву 1914 г. (приредио Војислав Богићевић), Издање Држ. архива НР БиХ, Сарајево 1954.

Троцки, Лав: Сарајевски атентат : под Котором : кроз Албанију, Хипнос, Београд 1989.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер