уторак, 24. октобар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Шта се подразумева под „нормализацијом односа са Косовом“ и да ли је можда боље бити "ненормалан"
Косово и Метохија

Шта се подразумева под „нормализацијом односа са Косовом“ и да ли је можда боље бити "ненормалан"

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
уторак, 19. септембар 2017.

 Влада са Харадинајем као ново дно српске политике на Космету

Не прође година, а да се не подсетимо колико је она Милошевићева „капитулација“ из Куманова 1999. године релативан појам, или колико нам је након што смо „дефинитивно изгубили Косово“ још много тога остало да изгубимо. Ако грађани Србије са правом сматрају да се различите политичке номенклатуре које су се смењивале на челу Србије за последњих двадесетак година по лажљивости, среброљубљу и корупцији и не разликују превише једна од друге, када се упореде њихове косовске политике – свака претходна изгледа као бастион храбрости, патриотизма и државотворности у односу на ону која је наследи, а она прва од њих – Милошевићева – делује као неки надреални и измаштани идеал суверенитета и националног достојанства са почетка XX века, када су се државе и политика још увек схватале озбиљно. Без икакве сумње, у озбиљној политичкој расправи никога не треба романтизовати (Милошевића понајмање, ако и даје за то више повода од других), и у неку руку свака од различитих владајућих гарнитура на челу Србије је странцима и косовским Албанцима на Космету „уступала све што је могла да да“, а када би дошла до своје индивидуалне границе доброг укуса и патриотске црвене линије, без много муке је смењивана неком „рационалнијом, прагматичнијом и попустљивијом“.Тако смо и дошли до актуелних власти, које су институционално присуство Србије на Космету до те мере физички очерупале, да су најзад могле да се посвете и „ломљењу мозга“ српског народа и „разградњи погубних митова“ коју од нас деценијама захтевају добронамерне западне дипломате и НВО-активисти, како би се најзад убило и оно најважније – политичка воља да се Косово брани.

Ко је пратио српску политику на Космету од почетка тзв. „Дијалога о нормализацији односа Београда и Приштине“, започетог непосредно након успостављања нове власти у Београду 2012. г., са изненађењем је могао да сазна да Милошевић и те како није „све изгубио“ на Космету, нити су Коштуница и Тадић „све продали“, будући да је остало још толико много тога да се прода и преда. И то се и предало – експресно су укинуте српске општине на Космету (замењене нелегалним и противуставним „Привременим органима управе“ под директном партијском контролом), укинути су српски судови, косовским Србима је уведена („интегрисана“, „Боркова“) граница према „остатку Србије“, укинути су им српски мобилни оператери, натерани су да узму косовске таблице (прво „статусно неутралне“, сад „статусно спорне“, али са налепницама преко спорних делова), натерани су да плаћају порез и царине „косовској држави“, да узму косовска документа, да гласају на косовским изборима, да трпе присуство „Косовске полиције“ и „косовских специјалаца“ који их хапсе и шиканирају на основу „косовског устава и закона“, којима се истовремено у „косовској скупштини“ заклињу на поштовање „српски представници“ у „косовским институцијама“ (које се више нико ни не труди да зове „привремене“ и „паралелне“). И још много тога је предато, што Албанци пре 5 година нису могли ни да сањају да ће добити – бар не овако лако, без икаквог труда, и без икаквих уступака од њихове стране.

Али ако је правно насиље, нарушавање људских права и систематско разграђивање државних институција (и државе Србије у целини, јер не може се држава „мало рушити“, нити Устав „мало кршити“) нешто политички страшно, кудикамо страшније је психолошко насиље коме су подвргнути косовски Срби и патриотска јавност Србије у настојању да се ова колаборационистичка, кукавичка и недвосмислено издајничка политика Београда и Врховног Вође прихвати за „Милошеву мудрост“, „Карађорђеву храброст“, „Титову дипломатију, „хришћанску смиреност Св. Саве“, и са чиме још није поређена током претходних година! Јер ако је неко и могао да нас убеди да је „промишљено“ и „рационално“ учествовати у изградњи институција самопроглашене „Републике Косово“ на рачун разградње и омаловажавања закона и институција Републике Србије, нико није успео да нас убеди да је подршка терористима, мафијашима и крволоцима из ОВК – људима који се и даље налазе на потерницама Министарства унутрашњих послова Србије – „мудра, патриотична и морална политика“. Управо на плану елементарне моралности, тамо где се она граничи са минимумом националног достојанства, неопходним да се очува поверење у државу као заштитницу закона и правде наспрам разобручене пљачке, некажњене отимачине и раскалашног силеџијства (који, између осталог, владају на Космету), ту је српска политика највише подбацила. А пактирање са Рамушем Харадинајем представља ново дно до кога се наша држава и друштво срозало.

Трагедија која се понавља као фарса

Сећамо се још увек скандала који је изазвао Борис Тадић када се – сада већ као бивши председник Србије – 2012. г. руковао са Хашимом Тачијем у Дубровнику. Када је потписан Бриселски споразум 2013 г., у европским медијима је Хашим Тачи био најпознатији као личност која се широко помиње у својству организатора језиве међународне мреже трговине људским органима, и безмало се сваког месеца најављивало његово скоро хапшење. То, међутим, није спречило Београд да Тачија прво прихвати за легитимног саговорника са којим ће решавати будућност косовских Срба, затим да преко своје „Српске листе“ прво 2014. г. подржи владу која ће му омогућити да остане на власти (а самим тим остане политички користан Западу), изгласавши истовремено за „председника косовске скупштине“ Кадрија Весељија, човека са толиком криминалном позадином да о томе јавно говоре и сами Албанци, да би затим 2016. г. изгласала Тачија за „председника Косова“. За све то време, српске власти у Београду и њихове марионете на Космету правдале су своје правно, физичко и психолошко насиље против непокорних косовских Срба указивањем прстом на опозицију на челу са Рамушем Харадинајем, оптужујући свакога ко им се супротстави да је „Рамушев Србин“ који „подржава Велику Албанију“. И за све то време категоричке борбе против „Рамуша и Велике Албаније“, Хашим је успео да опере свој досије, и да се „поново роди“ као „умерени председник“, „остварени дипломата“ и „искусан политичар“, кога широм Европе дочекују са државним почастима. Зашто и не би, када је Србија, која је једина инсистирала на томе да је у питању терориста, мафијаш и злочинац, без икаквих проблема села са њим за сто, и преко сто хиљада својих сународника изручила њему у руке?

Ова национална трагедија се, дакако, сада на наше очи понавља као фарса. Након што смо од терориста Тачија и Весељија направили дипломате и државнике, сада је на ред дошао и Рамуш Харадинај, који се од прве двојице разликује само квантитативно – по бруталности злочина који му се лично приписују, по очигледности и неприкривености његових мафијашких веза, и – по одсуству суздржаности када год отворено заступа великоалбанску политику, или прети косовским Србима „хрватским сценаријем“. Да би фарса била потпуно очигледна, ова нова коалициона влада у којој се налази безмало UÇK Dream Team (Харадинај-Тачи-Весељи-Љимај-Краснићи, под диригентском палицом Бехџета Пацолија) проглашена је у Београду за „најбољи избор“ за косовске Србе, да би се без трунке стида наставило са прозивањем свих критичара и сумњиваца као, овај пут, „Аљбинових Срба“ (по опозиционом лидеру Аљбину Куртију који, додуше, јесте великоалбански националиста, али бар није терориста, злочинац и убица). Политичар које је пре пар месеци претио да ће „Албанија доћи до Ниша и Топлице“ и да ће „најурити све Србе као што су то учинили Хрвати“, због чијег је неизручења Србија прекидала дипломатске односе са Француском, сада је одједном постао „најбоља опција за косовске Србе“, а сви који се са тиме не слажу – „присталице Велике Албаније“.

Овај театар апсурда је још очигледнији ако се има у виду да је улазак Срба у Харадинајеву владу потпуно пресликан догађај из 2014. г., када је тај иста „Српска листа“ подржала владу Исе Мустафе – и тада су Срби добили три члана владе (једног потпредседника и два министра – а сада имају три министра, од којих је један потпредседник), и тада су представници „Српске листе“ викали како су ту „да би што пре добили Заједницу српских општина“, да би „спречили отимање српске имовине“, односно „да заштите српске интересе“. И како се то завршило? Од ЗСО није било апсолутно ништа (штавише, тај појам је додатно обесмишљен пресудом „Уставног суда Косова“, која је у најави додатно ограничила и иначе мизерна овлашћења ЗСО), Срби су у бриселским преговорима изгубили још један део националних интереса који су им били преостали, а када је влада Исе Мустафе објавила национализацију комбината „Трепча“, министри и посланици „Српске листе“ извели су трагикомични перформанс, напустивши своје фотеље на пола године тако да нико није ни приметио да их нема. Када су се вратили назад, не само да ниједан њихов захтев није био испуњен, него за све то време нико од албанских политичара их није удостојио ни да те захтеве саслуша. И да ли сада неко заиста искрено верује да ће Срби од једног Рамуша Харадинаја, који није презао од убиства заштићених сведока Хашког трибунала, моћи да „захтевају“ нешто што није хтео да им да пристојни и умерени Иса Мустафа?!

Косово као показна вежба за Орвелову двомисао

Ништа не потврђује у којој мери је питање Косова и даље централно политичко питање у Србији колико количина енергије која се улаже у спиновање скандалозне косовске политике српских власти у „одговорну и рационалну политику“ која „не да ништа што не мора“ и „спасава шта се спасти може“. Медијско насиље против неистомишљеника у званично незапочетом (а у ствари увелико започетом) „унутрашњем дијалогу“, толико унутрашњем да се, по свој прилици, у потпуности догађа у глави председника Србије, и против свакога ко не сматра да је коалиција са Харадинајем „нешто најбоље што нам се на Косову догодило од 1999. године“, попримило је потпуно орвелијанске размере. Позивање на Орвела је при томе постало толико очигледно и саморазумљиво, да је чак постало помало офуцано и излизано од превелике употребе. Али без обзира на то, овај салто мортале у коме су „Вучићеви Срби“ који су пре два месеца бранили и Србију, и Српство, и „српску децу“ од „издајничких Рамушевих Срба“ из опозиције преко ноћи потрчали у загрљај чика Рамушу („ма добар је он“), да би се са једнаком закрвљеношћу острвили на „издајничке Аљбинове Србе“, може се поредити само са оном легендарном сценом из 1984. када партијски чиновник хладнокрвно наставља свој ратнохушкачки говор, иако је управо сазнао да су његови савезници и непријатељи у рату пре неколико тренутака заменили места.

Овај феномен захвата најсложенији појам у Орвеловој политичкој филозофији из 1984., који се веома често погрешно интерпретира – а то је појам двомисли. Двомисао није само еклатантна, директна и хладнокрвна лаж, она није просто распојасана и неконтролисана пропаганда, нити се може једноставно разумети кроз механику марксистичке дијалектике, чије су злоупотребе вероватно послужиле као њена инспирација. Двомисао је апсолутно разрешење сваке помисли на истину у свом елементарном логичком облику у коме је било који исказ „или истина, или лаж“. Двомисао одбацује Аристотелов закон искључења трећег, проглашавајући да неки исказ не само да може бити „и истинит, и лажан“, већ он то може бити истовремено, без обзира на било какав контекстуални оквир, и ослањајући се искључиво на највулгарнији политички прагматизам политичке елите, које на тај начин прилагођава своју формалну логику сваком кривудању, заокрету и хиру свог партијског вођства, односно Вође лично. Пристајање да се двомисао прихвати као легитиман елемент политичког дискурса представља управо најстрашнији облик политичког насиља над грађанима, оно чувено „ломљење мозга“ на коме су инсистирали активисти Мила Ђукановића пред референдум 2006. године. Особа која пристане да на овај начин „поломи мозак“ веома дословно своју интелигенцију, политичку вољу и емоције предаје на располагање политичко-партијској елити, да њима располаже по свом нахођењу, претварајући грађане у руљу која аплаудира свему што јој се каже, колико год то било штетно, ружно или самопротивречно.

Однос Београда према Косову представља управо школски пример орвелијанске двомисли. У духу максима по којима је рат истовремено мир, слобода истовремено ропство, а истина истовремено и увек лаж, тако је и „српски крволок Харадинај најбољи избор за заштиту права Срба“, „критика пактирања са великоалбанским националистима – подршка великоалбанској политици“, „спровођење устава и закона Републике Косово – заштита и очување устава и закона Републике Србије, а „предаја српских институција на Космету Албанцима – нешто најбоље што смо добили од 1999. године“. Као што је „Океанија увек била у рату са Евроазијом, а у савезу са Истазијом“, тако су и „Вучићеви Срби увек били Рамушеви Срби, а Рамушеви Срби – Аљбинови Срби“. Нема никаквог смисла опирати се, полемисати, тражити логику, указивати на недоследност, јер ће од тога „само да вас боли глава“, а ако се много опирете – може вас заболети и нешто друго. Вођа зна најбоље, а од грађана се само очекује да кротко, мирно и спокојно скачу када Вођа викне „хоп!“ (јер „ко не скаче, тај је Шиптар“), и чучну када Вођа викне „чуч!“ (није то клечање, Србија не клечи ни пред ким), и да само воде рачуна да не испадну из такта, не излете на кривини, и тако не остану ускраћени за топлину и ушушканост Вођиног „унутрашњег дијалога“. А ко испадне из тог заштићеног балона политичке истине, откриће да га напољу чекају „болне одлуке“, „тешка одрицања“ и насилно „преваспитање менталитета“, за које нема потребе, ако се само не фалшира док се певе терца Вођином (унутрашњем) солирању.

О заводљивости појма „нормалног“

Политичку филозофију и Орвела на страну – трагични догађаји на Космету ових дана помогли су нам да најзад искристалишемо одговор на питање које нас као друштво мучи већ годинама – шта то западни политичари подразумевају под „нормализацијом односа Београда и Приштине“. Ова фраза је постала опште место свих амбасадорских изјава, свих званичних саопштења Брисела и Вашингтона, и свих ритуалних заклињања на верност реформама, прогресу и евроинтеграцијама српских политичара, а да вероватно нико није начисто с тим шта она подразумева. У питању је непатворени пример горепоменуте двомисли, која је истовремено „и признање, и непризнање“ независности и државности „Републике Косово“, што омогућује свим политичарима у региону да је користе како год им у датом контексту одговара. Европске дипломате се позивају на „нормализацију“ да би Србима доказали да их „не терају да признају Косово“, политичари у Приштини и искрени (читај „равнодушни“) амерички политичари под тиме подразумевају „признање независности“, посланици немачког Бундестага – „потписивање правно обавезујућег уговора“ и „отварање врата УН за Косово“, а српски политичари било „решавање животних питања без уласка у питања статуса“, било „одбацивање погубних митова, нерационалности и емоција када се приступа питању Косова“, у зависности, наравно, од конкретне потребе, често истовремено и једно, и друго.

Све и да није орвелијанске идеолошке механике која се плете око овог појма, могло би се с разлогом питати шта је то „нормално“ према коме се тежи кроз ову „нормализацију“. Појам „нормалности“ је фундаментално релативан и контекстуално условљен појам (свака култура и свака политичка реалност има своје „нормално“ – у неким земљама је нормално да грађани умиру од глади и одсуства медицинске неге, у другим је нормално да им држава обезбеди минимум егзистенције и бесплатно лечење итд.), а затим, он је такође нормативан појам – зависан од политичког прогласа или социјалне конвенције (приметићете да, рецимо, борци за права хомосексуалаца инсистирају на томе да је „геј-брак“ „савршено нормална појава“, док је већина грађана Србије таквом не сматра). Ако, дакле, „нормализација односа Београда и Приштине“ икада треба да се заврши, а односи ова два сукобљена политичка центра икада постану „нормални“, потребно је установити у односу на који и чији смисао и појам „нормалног“ се овај процес одвија, односно која политичка инстанца ову „нормалност“ прописује.

Како ствари стоје, у питању је „нормалност“ наметнута споља, и диктирана ефемерним политичким интересима западне елите, коју ни најмање не занима шта Срби, или чак Албанци, мисле да је „нормално“. Уосталом, „држава Косово“, све и да је Србија сутра призна, и даље не би била „нормална држава“, будући да њом управљају наркокланови и трговци људским органима. Али креаторе политичке стварности у Европи то ни најмање не занима. Ако је Ангела Меркел спремна да Хашима Тачија третира као „нормалног политичара“, и ако она не сматра да одавање том човеку државних почасти ни на који начин не баца љагу на немачку државу, онда то треба да буде „нормално“ и за српске политичаре. Ако француски суд сматра да је Рамуш Харадинај „обичан грађанин“ који се затекао на француском аеродрому, онда таквим треба да га сматра и српско правосуђе. А ако америчке дипломате сматрају да је „Косово реалност јер су границе на Балкану непромењиве“, онда то мора да буде сасвим смислено и логично и за грађане Србије.

Став о Косову као срж отпора „ломљењу мозга“

Српска јавност је скупо платила ово отрежњење и ову лекцију из политичког бешчашћа, али је научила лекцију, и колико год се ова срамота са подршком Харадинају буде гурала под тепих, наук је остварен, и он ће нам остати за убудуће. А није мала ствар то што смо научили. Од нас се не очекује да признамо Косово, него да престанемо да будемо „ненормални“. Да се „нормализујемо“. А то нормализовање заиста нема никакве везе са признањем независности Косова. Напротив, у питању је нешто кудикамо горе, и кудикамо разорније по српску државу и интересе. Од Србије се очекује да, баш као Црна Гора током претходне мучне деценије, „преломи мозак“ и „уђе у такт“ (званични термин је „хармонизација“, што је, приметићете, такође музичка аналогија) са званичном двомишљу оцвалог и трулог западног поретка, да докаже спремност да се свака њихова лаж прихвати за истину, ропство под њима за слободу, њихова ратнохушкачка и империјалистичка политика за миротворство. Харадинај за „обичног политичара као сваког другог“. Изградња „косовских институција“ за „заштиту српских интереса“. Отимачина српске имовине за „реалност“. Крвавизлочини за „митове и емоције“. Зло за добро. Ако Срби неће да буду „мимо Света“, ако хоће да буду „нормални“, они треба да се понашају као да је Косово држава, као да је Харадинај политичар, као да Бриселски споразум не поткопава из темеља државност Србије, али не само то. Они треба да се понашају као да је „Северна Кореја највећа претња по светску безбедност“, као да је „Русија напала Украјину“, као да је „Муамер Гадафи био тиранин против кога се окренуо његов сопствени народ“. Као да је НАТО бомбардовање 1999. године било за наше добро.

Приметићете оно „као да“. Оно је кључно, јер од нас, у ствари, нико не тражи да „прихватимо истину“ (нити да „признамо Косово“). Истина је лаж. Од нас се тражи да прихватимо да је истина нерелевантна. Да је правда бесмислица, а логика и здрав разум омча око врата. Ми не треба ништа да увидимо, нити ишта да схватимо, ми само треба да се „препустимо“ у сигурне руке глобалне технократије (и њихових домаћих испостава), да верујемо шта нам се каже, да кажемо шта се од нас очекује, да потпишемо на линији, да се придружимо аплаузу, да запалимо свећу када је то примерено. И онда ћемо бити „нормални“. А 1999. године смо, бранећи своју земљу и животе својих грађана, опирући се миротворачким напорима НАТО (који је својим бомбама доносио Србима мир, просперитет и стандард, Албанцима слободу и демократију, при томе обогативши минерални састав земљишта осиромашеним уранијумом) били ненормални. Србија је од '99. наовамо попут Винстона Смита у последњем делу 1984.: испребијана, понижена, физички осакаћена, а све само са једим циљем – да сами признамо да смо ми ти који су „ненормални“, да сами признамо да „више нисмо људи“, и да сами одустанемо од тих суманутих идеја о слободи која није ропство, истини која није лаж, и рату који није мир.

Стране дипломате које нас позивају да се према Косову и његовом новом премијеру понашамо „нормално“, одбацивши наопаке митове и емоције о истини и правди, у ствари представљају фигуру Орвеловог О'Брајена, који маше са четири прста своје руке, инсистирајући на томе да Винстон Смит мора „искрено да поверује“ да је он показао пет прстију. Целокупно српско политичко искуство на Космету, као и политички значај Космета за српску државу и националну свест представљају гордијев чвор који треба својевољно и радо да пресечемо, непотребни баласт који треба да одбацимо, глупи инат кога треба да се одрекнемо. „Због наше будућности“, кажу. „Због наше деце“. Све што треба јесте да се опустимо, да „променимо менталитет“ и начин гледања на ствари, да видимо пет прстију уместо четири, да видимо „демократског суседа Србије“ уместо свете земље под окупацијом криминалаца и терориста, и бол ће престати, и све ће бити у реду. Постаћемо „нормални“. Постаћемо „људи“.

Шта смо урадили, урадили смо док „нисмо били нормални“

Треба ли још нешто да се каже, да би нам свима било јасно да је можда ипак боље да останемо „ненормални“? Да упорно бранимо своје, да црно зовемо црним, бело белим, лаж лажју, рат ратом, Харадинаја убицом и зликовцем, Косово окупираном територијом, а Бриселски споразум противуставним и незаконитим актом подривања државности Србије. Да говоримо како јесте, и поступамо по правди, најбоље како знамо. Да одбацимо једном за свагда те „болне реформе нашег менталитета“ као голо застрашивање и политичко насиље. Да отворимо очи и пружимо руке људима целог света и свих земаља који исто као ми одбијају да се одрекну истине, правде и слободе, и одбацују ропство недотупавним технократама и дехуманизујућим економским процесима који су одавно изгубили свако везу са благостањем људског друштва. Питање Космета је стога лакмус тест политичке интелигенције и елементарног поштења. И то није нужно питање слагања са српским политичким императивом да се Косово очува у саставу Србије, већ просто непристајање на фантазмагорију о „самосталној мултикултуралној косовској држави која напредује са реформама на путу у ЕУ и НАТО, баш као било која друга држава на Балкану“.

 Јер ако Косово са Харадинајем, Тачијем, Љимајем, Весељијем, Чекуом и компанијом треба да представља „нормалну државу на путу за ЕУ“, ми свакако треба да останемо ненормални. И то није питање празног поноса, нити терања ината, још мање је то питање политичког прагматизма. То је питање опстанка Србије. И то не само у политичком смислу. Јер ако погледамо сва достигнућа која је наша земља остварила за двеста година модерне историје – сваку нашу победу, све што смо изградили, све што смо написали, открили или направили, а да је вредно, све је то, из перспективе разних империја које су ломиле зубе на нама било „ненормално понашање“. А нама је, пак, „све то било нормално“. И док смо били у стању да сами себи прописујемо шта је нормално, а шта није, били смо у стању и да напредујемо, да растемо, да се развијамо. И ако хоћемо опет да будемо неко и нешто, прво што треба да урадимо јесте да одбацимо сваки диктат нормалности који нам се намеће са стране. И да се не осврћемо на оне који мисле да нисмо нормални.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер