Vratiti državu Ustavu i Ustav državi

Ko je taj ko zna odgovor na najteže pitanje ove mrcvareće društvene krize – šta je dobro rešenje? To pitanje kao kletva kruži iza kulisa, pogotovo među onima koji izlaz ne vide izvan genijalnosti i poštenja našeg predsednika, što znači – ništa ne menjati, biće gore. Jer mladi, studenti, profesori, a pogotovo opozicija, nemaju ni programa a kamoli znanja i poštenja (otkud to nacistima, fašistima, ustašama i teroristima?) da bismo im predali našu državu. Onu koja podseća na ličnu državu, kao u onog Luja od pre tri-četiri veka (L'etat, c'est moi), samo u srpskoj usavršenoj verziji. Ali to ne biva, nije država jedan čovek, ne može, ne da Ustav.

Iznova, godinama unazad, zaprepašćuje kako taj isti deo naroda i partijskih karijerista (za sebe odskora uzeše ime „ćaci“) agresivno podržava gaženje granica Ustava od strane najviših organa – odlučiće predsednik, Vučić, glavni šef, vođa, a ministri, poslanici, sudije i tužioci ima da slušaju, bez obzira na to što tim slugeranjstvom gaze Ustav. To je ta harizma, i kvit.

Istorija kaže da može sve državno i u ruke jednog ljudskog bića, ali to je onda diktator, autokrata, sultansko ili imperatorsko polubožanstvo, a nikako predsednik parlamentarne ustavne republike

Oni drugi pak, koji za sebe tvrde da su protiv korumpiranog nazovi sistema, „ćacadi“ i ove vlasti generalno, u znatnom broju ignorantski gledaju na ustavnu nenormalnost da predsednik odlučuje o svemu, a da najviši organi vlasti na to pristaju. Valjda su se vremenom i opozicija i njeni birači na to privikli, gledajući pomalo i u strance sa istoka i zapada koji su neprekidni one man show uzeli kao najnormalniju pravilnost naše nekulture i skromnog standarda. Pa šta ako se jedan te isti funkcioner bavi vojskom, letećim autima, kreditima i čime sve ne. Nešto od svežijeg je da predsednik kao „izražavač državnog jedinstva“ šalje fudbalere put siromašnog juga, u Leskovac, ne bi li se bolje loptali, ne dajući im da Srbiju brukaju u glavnom joj gradu – na stranu to što beogradska publika pumpa i ružno mu skandira, to nema veze nikakve.

A kako je lista njegovih veština beskonačna, tako su i opozicionari postali malodušni na svakodnevno ispoljavanje nenadležnosti šefa države i nadasve strpljivi u čekanju da naše društvo neko i nešto izbave iz stiska nepogrešivog vođe – kako još ponavljahu, legalno i legitimno izabranog. Ali, istorija kaže da može sve državno i u ruke jednog ljudskog bića, ali to je onda diktator, autokrata, sultansko ili imperatorsko polubožanstvo, a nikako predsednik parlamentarne ustavne republike. Današnja Srbija bi baš takvom republikom morala biti, bar po najvišem zakonu koji su građani doneli i dužni su da brane.

Država, to sam ja! (L'etat, c'est moi): Luj XIV

Studentska pobuna, koja prerasta u politički pokret pripremajući izbornu listu, dala je svoj odgovor na pitanje s početka. U skladu sa Ustavom, zahtevaju se vanredni parlamentarni izbori jer je vlast izgubila podršku naroda, legitimitet. Taj gubitak ogleda se u masovnosti i ne prekidanju antivladinih okupljanja, a još više pogledom u provaliju podela koju vlast i vođa vredno dube, ne shvatajući da toliko podeljeno društvo guraju u otvoreni sukob i propast. U takvom bezizlazu, blagotvoran bi bio pobednički izborni rezultat onih koji bi tu provaliju da poravnaju – i studenata, i opozicije, i svih „nećacija“ – ne bi li vratili državu Ustavu i obratno, Ustav državi. Sve to bi dovelo i do lančanog raspisivanja izbora na drugim nivoima (predsednički, pokrajinski, lokalni), sa čak predvidivim rezultatima u slavu obnove ustavnosti i demokratije. Dakle, nužan je dogovor studentske avangarde i preostale alternativne politike u opoziciji, uz protest sve do izbora koji se mogu raspisati koliko sutra. Pa da nam onaj Burbon nikad više ne bude noćna mora. Srednjovekovna.