Иво Јосиповић и семе зла

У јавним наступима наших државних функционера често се може чути славодобитна оцена о непрестаном унапређењу српско-хрватских односа као најважнијем изразу политике стабилизације и развијања добросуседских односа у нашем региону. Ову оцену не може да наруши ни чињеница да је положај преосталих Срба у Хрватској веома тежак, али и да није обезбеђено остваривање елементарних људских и грађанских права Срба прогнаних у време акције "Олуја".

Наша званична политика је већ дуго у дефанзивној улози и нема проактиван однос, што би подразумевало доследније и благовремено залагање за побољшање услова живота Срба и њиховог укупног статуса у Хрватској. Уместо тога Србија сада без икаквог реаговања прелази и преко најтежих политичких провокација и честих излива антисрпске мржње. То се посебно дешава у време обележавања годишњице тзв. Домовинског рата, који има улогу оснивачког и државотворног мита за садашњу независну хрватску државу. Међутим, питање геноцида који је доживео српски народ у време усташке владавине и постојања Независне Државе Хрватске, као и однос према Јасеновцу као највећем стратишту српског народа, остаје и даље отворено у односима Србије и Хрватске. О томе сведочи и недавна изјава председника Хрватске Иве Јосиповићау којој се на непримерен и недостојан начин покушава релативизовати страдање Срба у Јасеновцу и Јадовну.

У овој изјави (веома европски интонираној) Иво Јосиповић је настојао да грубо релативизује питање жртава тоталитаризма наводећи „да прошлост не може да се мења, али да из ње мора да се учи“. Али шта је то заиста научио Иво Јосиповић из наше прошлости ако изједначава злочине у “Ахмићима, Блајбургу, Јадовну, Јасеновцу, Паулин Двору, Сарајеву, Сијековцу, Сребреници, Тезну. На овом страшном и предугачком низу бола, на десетинама споменика и необележених гробниоца одао сам почаст жртвама рата, тоталитаризма и мржње дубоко верујући да из њихових хумки више никада не сме клијати семе новог зла“.

Управо је овакво драстично изједначавање жртава Јасеновца, Јадовна и Блајбурга сејање новог смена зла јер су то топоними и историјски догађаји који се не могу никако поредити и стављати у исту раван, како то чини Иво Јосиповић ламентирајући над жртвама тоталитаризма. Али то је само почетак, јер се тај принцип симетрије примењује и на места на којима су почињени најтежи злочини у току грађанског рата који је довео до разбијања социјалистичке Југославије. То је опробани рецепт хрватске пропаганде и политике која настоји да по сваку цену Јасеновац и Јадовно релативизује и сврста у историјски и политички контекст у којем се ова најтрагичнија српска стратишта изједначавају са осталим жртвама тоталитаризма. При томе, то не одговара захтевима и принципима елементарне историјске истине.

Увек се мора наглашавати да су Јасеновац и Јадовно били део организованог геноцида који је спроводио усташки режим у Независној Држави Хрватској и чија је јасна намера била да потпуно уништи српски народ и елиминише га са његових историјских простора. Зато је изјава Иве Јосиповића само један у низу покушаја да се, говорећи о жртвама тоталитаризма, у истој политичкој равни настави процес својеврсне историјске ревизије и на тај начин и даље сеје семе новог зла које веома често и данас показује своје злоћудно лице. То се дешава зато што се не може олаким изјавама које нису засноване на јасно одређеним историјским истинама поништавати злочин геноцида који је почињен над српским народом у Другом светском рату, чије је неспорно оличење јасеновачко стратиште, које се у оваквим иступима хрватских званичника упорно изједначава са злочинима насталим у потпуно другачијим историјским и политичким околностима.

Јасеновац и Јадовно су за српски народ јединствен и неупоредив пример геноцида и не могу се поредити са осталим жртвама тоталитаризма, како је то учинио Јосиповић. Таква поређења су била и остала главна изворишта за бујање новог семена зла, о чему нам најбоље сведоче историјски догађаји који су уследили након разбијања Југославије.