Ако је циљ Друге Србије демократизација друштва онда су ове симпатије за хрватске историјске слепе мрље сасвим неразумљиве. Хрватска је данас држава настала на рату у коме је заиста победила али јој је та победа донела ауторитарну власт која почива на ратној логици.

Када власти у Београду кажу Србима са Космета: „немојте да изађете на нелегалне изборе“, Срби са Космета знају да њихова држава заправо жели да каже: „Ми морамо ово да вам причамо, али изађите људи, видите и сами да не знамо шта да радимо са вама“.

„Хрватска је 1991. свесно изабрала ризик сукоба са тада војнички јачом страном”, одговорио је на питање у вези са ратом на дубровачком подручју Мило Ђукановић пре неколико година у једној емисији ХРТ-а.

Косово је Србија, нико није рекао да није. Осим оних који су плаћени да то раде, да навуку што гласнији бес и лажних и искрених патриота на себе, а одвуку пажњу са онога што се за то време дешава на самом „месту злочина“.

Очигледно је да ће комеморација у Јасеновцу и даље бити један од највећих и најзначајнијих политичких и историјских изазова за Хрватску и њено суочавање са прошлошћу. Ова реаговања у хрватској јавности само показују до које мере је геноцид осетљиво и комплексно друштвено и историјско питање.

То што у Резолуцији 1244 нигде изричито не пише да је сецесија забрањена, никако не може да значи да је дозвољена. Ако усвојимо став да је „све што није изричито забрањено, дозвољено“, онда смо на добром путу ка пуној анархији.

Морам да у неку руку браним Карлу дел Понте јер је она наследила политику подизања оптужница од претходника, политику која је била хаотична. Трибунал вероватно није ни успостављен да би успео, већ да би пропао, барем тако неки кажу.

Нисам никада написала како су „лоши“ они Срби који су се „окренули Приштини“. Напротив, писала сам како су „лоши“ они који такве називају „лошим Србима“. Њих сам „олајавала“ и, на моју велику несрећу, лично их и упознала.

Зашто се управо ово друго догодило Србији у њеном односу са Европском Унијом (ЕУ)? Због чега ЕУ није преговарала са Србијом на темељу тог равноправног односа, због чега је била додатно условљавана и прећутно маргинализована?

Да реакција Министарства спољних послова Србије није била адекватна показала је изјава амбасадора САД Камерон Мантера да ће САД „на све начине подржати проевропске странке на предстојећим изборима“. Није тешко претпоставити зашто је у овом случају изостала реакција МСП-а.